Pesma majci

Kao malom, prva melodija koja mi je ušla u uši i tu ostala zauvek bila je nekakva meksikanska pesmica u domaćoj obradi o majci i daljini koja je razdvaja sina i nju. O nekakvom starom hrastu, cveću i svašta ponešto. Zvala se “Pesma majci”.

Vrtela se često ta melodična arija na radiju, koji je tih 60-ih bio jedna od retkih zabava. Sviđale su mi se reči pesme, a da nisam zapravo znao zašto. Prihvatao sam tugu koja je ona u meni izazivala kao svoju ličnu sudbinu. Izrečenu i otpevanu ljubav sam tajno prisvajao, polako učeći tekst pevušio je onako sam za sebe, a da pesma ni malo nije bila dečja. 

Sad mislim o majci. Sad mi nedostaje i želeo bih da budem pažljiv i nežan sin i da je obradujem. Sad kad je stara  i bolesna ja bih da joj pokažem koliko je volim. Da zagrlim i poljubim Ljubicu. Al’ daleko je. Čak preko okeana. Kad je čujem telefonom i dok njen božanski glas vaja majčinu figuru ispred mene, uporno ponavljam da ne seku tamo neki orah ispred kućice na placu. Ona tako voli da provodi vreme čeprkajući po bašti  i pevuši zaboravljene pesme. Ne zna majka zašto? Čudi se jer to drvo baš smeta kući i putu, a tek lišće koje pravi nered okućnici. Pa još komšije koje je nepestano nagovaraju.

Koja je to tajna sila koja je znala za setu, koja me je nepogrešivo i verno čekala sve ove godine? Osećam da je ista kao onda 60-ih, dok sam slušajući zatvorenih očiju zamišljao daljinu i razdvojenost. Orah se ne seče.  Postoji i dalje, kao u pesmi onaj stari hrast.

Nenad Simić-Tajka