Pesnički kroše Nenada Simića Tajke

0
105

Pop-art u poeziju donosi “citate” iz svakodnevice, angažman prema stvarnosti i humor, te sočne prizvuke kolokvijalnog, uz bliski razgovor sa čitaocem. Poeziju će svi pisati, kao što će se, posle Vorhola, svako baviti likovnim instalacijama, to jest svi ćemo pakovati nekakve kutije. “Samo pesme” jesu i dnevnička stihovana knjiga i omaž intimi, kao i kritika potrošačkog društva koje od čoveka pravi zombija, čineći neretko zombi i od umetničkog dela.

U stihovima se nazire i svet nomada, svet provincije, to jest svet koji je ceo postao provincija, iz perspektive samoproglašenog “centra moći”. Tu je i polje savremenih manira komunikacije i percepcije, umrežavanje i frendovanje. 

“Samo pesme” imaju elemenata poezije za decu, pored toga što su neke pisane i kao pesme deci. To su samo pesme, možda zbog zasićenosti savremenim kontemplativnim umetničkim pokušajima, zbog zasićenosti spoljašnjim i tržišnim u životu. Možda su samo zbog nebitnosti unikatnog, zbog čega, iz kontre, one postaju dopadljivo lične.

Nenad Simić Tajka svom nadahnuću prilazi s boka, iz njega zaobilazno istresa trunke suštine. Knjiga prati etape ljudskog života, detinjstvo, ljubav, roditeljstvo, dobijanje unučadi, te večno dečaštvo kao životnu konstantu, prevrtljivu ali ipak trajnu. Neki naslovi nagoveštavaju strukturu basne, “Životinjski bonton”, te poučnu pesmu ili groteskni humoristički kroki, “Masni poljupci”, koji se dodiruje sa narodnim pošalicama i nekom vrstom narodne usmene umetnosti koja i danas živi u obliku vica i šaljivih stihova.       

Ova poezija je čulna, naglašeno konkretizovana, smišljeno rimovana i s razlogom sačinjena da bude retro. Ona poseduje elemente slema, poezije koja treba uživo da se izvodi, u savremenom književnom ringu, sa latentnom dozom provokacije.

Leksika Tajke je domaća, bogata lokalizmima urbanog života i uzrečicama, uz parodiranje upotrebe engleske leksike i imigrantskog jezika. Neki stihovi su diznijevski, animirani ili stripovni, “Miševi iz karpeta”, oni su svakodnevni, opšte primenjivi ali i oneobičeni. Pesme glume komercijalne artefakte, ali to nisu: vrcavost jezika, bezobrazluk, pokazuje da ego može da živi i u bezličnom komercijalnom proizvodu, to jest iza svega se krije ljudska duša.

Knjigu pred nama možemo posmatrati i kao pisma u stihu: mnoge pesme obraćaju se članovima porodice, prijateljima, rođacima ili samom čitaocu. One su jedna korespodencija, epistolarno štivo. Isečak su iz ličnog života, koji je usled poetske eufonije, zamagljenja i dodatne mašte – dovoljno neprepoznatljiv, zanimljiv i drugima, te stoga jeste jedan opšti isečak.

Tajkine pesme, isprva obeležene brojevima, mogu nas podsećati na filmske kadrove i scene iz ljudskih života, nastale tokom nekog od večno aktuelnih Novih talasa, koji zapljuskuju obale navodno uvek mrtve naše egzistencije.  

Ivan Despotović

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime