Nekako je oduvek praznik ostavljao jači utisak ako ste ga proslavljali na selu. Neću preterano mudrovati zašto je to tako, mada je u mom slučaju zbog domaćeg hleba i kajmaka od rane zore. Naročito kada je Uskrs pa se nakon posta kao popisna komisija okomiš na sto prepun babinih đakonija.
Uz jelovnik, postoji još nekolicina razloga zašto Uskrs u gradu nema nikakve šanse u poređenju sa manjim mestom, ili selom.
Svi slave na istom mestu – Slave gde ko stigne
Nema preteranog izbora kad u gradiću postoji samo jedna ulica. Tako si nateran da piješ i veseliš se sa ljudima kojima se u velegradu nikada ne bi javio. Što ne mora da bude loša stvar, praznik je, treba negovati ljudske odnose i prijateljstva. Zato si u džepovima poneo preko deset jaja, da ti se nađe ako sretneš nekoga kome bi da „naudiš“. Međutim, tu postoji jedan problem. Ako su jaja previše nejaka za tucanje, moraš svako da pojedeš pa ti se posle petog priviđa i muti pogled.
Možeš da odeš nekoliko puta u market – Samo jednom, ako imaš sreće
Možda ne zvuči kao previše uskršnji predlog, ali ne reci to dvaput. Zamisli da živiš negde na periferiji Beograda i za svaku veću kupovinu ti treba sat i više vremena. Na kasi gužva, svi su euforični oko farbanja jaja, i ponet tim osećanjem zaboraviš nešto sa spiska. To je dodatnih sat. Dok se ti u Bg-u sastaviš, mi u provinciji već skuvali, obojili, tucali se i seli da gledamo „Zonu Zamfirovu“. Posle Dnevnika, naravno. Pritom, u inat tebi, odemo do marketa po još piva.
Komšija ti kaže „Hristos Vaskrse!“ – Komšija ti ne kaže ništa
Zato što te ne poznaje, iako deset godina živite praktično stan do stana. Ponekad iznese đubre koje ti ostaviš ispred svojih vrata, ili očisti cipele o tvoj otirač. Znaš da imaš komšije tek kad igra naša fudbalska reprezentacija pa kroz zid dopiru psovke na račun promašenih šansi.
U provinciji je drugačije. Sa komšijom često provedeš mnogo više vremena nego sa tvojima. To je zato što ranom zorom krenete u crkvu, pa posle toga u kafanu i… Pa, dalje znate sami. Dobar komšija je više od prijatelja, zato kad god imaš priliku daj mu do znanja koliko ti znači.
Baba ti sprema klopu – Ideš u restoran
Osim što je luksuzan restoran uvreda za kulinarske tajne tvoje babe, od nje ćeš na kraju dobiti i kintu bez obzira na to što si pojeo pola zimnice i kilogram sira. Koliko je to u restoranu, a? Dok su u metropolama penzioneri uglavnom smešteni u domovima, tvoji baba i deda imaju svoj kutak koji i dalje stagnira u kasnim 60-im prošlog veka. Vatra je uvek naložena, iako je napolju 20 stepeni – uvek je lakše otvoriti prozor da izađe toplota. Deda ti priča doživljaje iz vojske dok grickaš uštipke i umačeš u kajmak, dok baba iz kredenca vadi nove vunene čarape jer, uvek je zima. Pričate o politici i slušaju te kao da si popio svu pamet ovog sveta, ali opet glasaju kontra.
Tucaš se domaćim jajima – Tucaš se nekim levim iz marketa
Koka snela, i pravac lukovina na farbanje uz milion motiva. Možeš da ih jedeš sa sve ljuskom, za razliku od onih obojenih iz gradskih trgovinskih lanaca sa kojima rizikuješ život. Pritom u gradu niko nema vremena da se preterano bavi time kad je do malopre radio, pa se cimao u prevozu, pa bio u kupovini i stigao kući u vreme večere. Broj jaja se zaokruži na 20-30, čisto da se obeleži praznik kako dolikuje. U provinciji? Bez 80 ne pričamo. Kad zaređaju košijska deca, moliš boga da ostane dovoljno da se svi u porodici čuknete.
Stefan Milenković
Izvor: Noizz.rs
