Pet strukova paradajza

1
443

Letos sam sa jednim poznanikom otišao u Svilajnac do Radoslava, njegovog prijatelja i saradnika u poslu. Dok smo sedeli u dvorištu i pili kafu primetih kraj ograde strukove paradajza na kojima su visili lepi crveni plodovi.
Po njihovoj različitosti u obliku i veličini moglo se zaključiti da nisu tretirani nikakvim pesticidima, hemikalijama, GMO semenima.

– Dobar ti paradajz, Radoslave! – rekoh.

– Dobar, dobar! – uzvrati on dosipajući kafu. – Evo, će ti kažem kolko me koštalo. Otidnem ja na pijacu i kupim 5 struka po 40 dinara, to mu dođe 200 dinara. Nisam ga ničim prskao, samo zalivao redovno i do sad smo ubrali 9-10 kilograma, a evo ima još da se bere…

Nasmejah se Radoslavljevoj domaćinskoj proračunatosti, a nakon što smo degustirali sveže ubran paradajz, sočan i ukusan kakav samo može biti, počeh da razmišljam ko je ovde lud. Ja došao iz Beograda, prestonice Srbije, a ovako kvalitetan paradajz tamo se ne može naći ni u najsnabdevenijim marketima. Kako sad to? Prema mnjenju koje vlada u čitavom svetu, ljudi koji žive u gradu su gospoda koja uživa sve blagodati savremene civilizacije, računajući i izobilje raznovrsne hrane, a oni koji žive na selu nisu dostojni ni pomena i sve što ima najmanji prizvuk sela prosto je sramota. Ali gde se u tom „naprednom” gradu može jesti ovako ukusan paradajz?

Pre neki dan bio sam na Palilulskoj pijaci, kupio paradajz, presekao ga na pola i imao šta da vidim. Gotovo sav plod neka tvrda zelenika, niti ima ukus niti miris. Pola sam bacio. I tako stalno. Na beogradskim pijacama takođe se nalazi uglavnom zatrovano voće i povrće, ništa bolje od onog uvoznog u Maksiju, Tempu, Veru, Idei. A i ako nije iz uvoza onda je iz proizvodnje „seljakaˮ koji ga špricaju sredstvima za ubrzani rast i primenjuju sve hemijsko-tehnološke podlosti da bi imali veći prinos, odnosno profit ( čast izuzecima ).

U Srbiji, gde je obradiva zemlja prve klase i gde postoje idealni uslovi za poljoprivredu, mi jedemo otužni paradajz iz Turske, Albanije, Makedonije, pasulj iz Kazahstana, krompir iz Španije itd.

Kako smo dospeli do tako ponižavajućeg stanja?

Mislim da je ovaj problem nastao kao posledica ranijih, lukavo smišljenih poteza naših neprijatelja na koje smo naseli, iako nam je takav način razmišljanja u velikoj meri bio i nametnut. Predratna Srbija bila je mahom seljačka zemlja, a tako je manje-više bilo i sa drugim zemljama po svetu. Znači selo 70-80 odsto, a gradsko stanovništvo ostatak. Po završetku Drugog svetskog rata dve glavne ideologije dele svet i dominiraju planetom – na Zapadu liberalni kapitalizam, na istoku komunizam. Naizgled različite i suprotstavljene, a u stvari lice i naličje jedne iste svetske prevare, u režiji tvoraca i prevaranata za uspostavljanje svetske hegemonije i slivanje kapitala u njihove džepove.

Vuk u jagnjećoj koži po imenu Mozes Mordekaj Levi – poznatiji kao Karl Marks – začetnik ideologije zvane komunizam lukavo je prevario veći deo čovečanstva parolama o „besklasnom društvuˮ i „svetskoj radničkoj internacionaliˮ, što je nama Srbima dovelo Josipa Broza Tita kao tobožnjeg „oslobodiocaˮ i „usrećiteljaˮ. Pod izgovorom „progresaˮ, dijalektičkog materijalizma, borbe protiv buržoazije, komunisti su uništili srpsko selo i razorili patrijarhalnu porodicu koja je bila stub države i normalnog društvenog poretka. Pa su tako obećavali med i mleko i pozivali na novu „naprednuˮ filosofiju života, suprotnu učenju dotadašnje hrišćanske nauke. Ubeđivali su narod da ništa staro ne valja i da ga treba zameniti „novimˮ i „boljimˮ, prema koncepcijama Marksa, Engelsa i drugih radničkih vođa. Ali sva ta priča o „progresuˮ seljaku je oduzela ekonomski suverenitet i nacionalni identitet, a oni koji su narodu prosipali priču o klasnoj ravnopravnosti živeli su bahatije od bilo kojih buržuja protiv kojih su se navodno borili, prisvajajući njihove vile po Senjaku i Dedinju i baškareći se u svili i kadifi.

I koji su danas rezultati „naprednih procesaˮ tog Novog svetskog poretka, koji je nama došao najpre sa komunizmom, a zatim se dodatno učvrstio sa liberalnim kapitalizmom?

Danas su sela pusta i zarasla, porodice su većinom razbijene, a gradovi su postali tamnice pod upravom belosvetskih prevaranata i njihovih lokalnih poltrona. Potomci nekadašnjih seoskih gazda i domaćina sada se guraju po gradskom prevozu, švercuju se jer nemaju za kartu, doživljavaju poniženja da ih izbacuju kao poslednje protuve, rade za 200- 300 evra što je dovoljno za parizer, paštetu, beli hleb Sava ( koji je sve samo ne hleb ), povrće iz uvoza najgoreg mogućeg kvaliteta. Indrustrijalizacija je uništila i opustošila sela i nabila stanovništvo u stambene blokove kao u koncentracione logore, oduzevši mu slobodu, nezavisnost, zdravu hranu, zdrav život i druge lepote koje su ljudi imali na svojim livadama i njivama. Ali uprkos tom sunovratu, i danas postoje setna sećanja na komunizam pa tako i od jednog starijeg komšije čujem: „Eto, nije vam valjao Tito, jesu li ti sad ovi dobri? Za vreme Tita ja i moja Milanka dobijemo regres, pa kupimo slaninu, nov frižider, uplatimo Bisernu obalu u Čanju. Od dve plate odem i kupim „fićuˮ. U menzi na traci po nekoliko jogurta uzmem, a kuvarica Jela, ja joj namignem, a ona mi sipa po dve kutlače gulaša sa mesomˮ.

Da nije tužno bilo bi smešno. Banalno, ali je tako – slanina, putovanje na more, nov usisivač, pun tanjir u menzi, odlazak u kafanu na sifon kisele i belog vina, škembiće i Lepu Brenu – to su razlozi da se prekine tradicija, veza sa dedovinom, veza sa crkvom. Naravno, komunisti su se dobro zamaskirali pa su prostodušnost srpskog čoveka zloupotrebili da bi ga lakše zavodili pričama o zemlji dembeliji, koja sasvim sigurno stiže čim se prekinu veze sa Bogom, precima i „mračnom” prošlošću. Veliki broj srpskih domaćina, sveštenika, intelektualaca i ostalih koji nisu hteli da prihvate komunističke laži nemilosrdno su pobili, a njihovoj deci su još od malih nogu natukli kapu sa petokrakom i oko vrata vezali crvenu maramu, ispirajući im mozak bezbožnim učenjima i pesmicama o Titu.

Komunisti su dobro znali gde da udare, pa su zato na sve načine podrivali tradicionalnu porodicu i selo. Ismejali su i unizili seljaka toliko da je biti seljak postala stvar najveće sramote. Revolucionarka Klara Cetkin huškala je žene da se bore za neka svoja tobož ugrožena „pravaˮ i nametnula 8. mart za njihov praznik. Praznik čega – svojeglavosti, drskosti, raskalašnosti, nemara prema mužu i porodici?! Sa takozvanom „emancipacijomˮ žena brakovi su počeli masovno propadati da bi danas postali gotovo nemogući, dospevši na nivo folklora i zaostatka prošlosti. Što se muškaraca tiče, kada su od seljačkih sinova postali „radnička klasa na vlastiˮ oni su se masovno odali alkoholizmu i švaleraciji, čime su se počeli i javno hvalisati i isticati takvo ponašanje kao „šmekersko“.

Živeti u selu i dalje je sramota, a „gospodskaˮ radna mesta u gradu su: kontrolor u Bus-plusu, radnik u „kladžiˮ, portir, vozač u Maksiju, konobar, šanker… I da ne nižem druga robijaška radna mesta sa platom od 25000-35000 dinara, na kojima radi gradska „gospodaˮ. Pa i ona bolje plaćena mesta po bankama, poštama ili uspešnijim firmama, mentalno i fizički iznuruju čoveka do potpunog živčanog sloma i ozbiljnih psihosomatskih problema. Dočekasmo i tu komediju da devojka postane gradski policajac. Ženstveno nema šta, prosto je san svakog muškarca da ima ženu policajca i da mu u kuću dolazi sa pendrekom i tonfom. Guranje po gradskom prevozu ne dolikuje ni stoci, a kamoli čoveku ( pogledati kako to izgleda u „naprednomˮ Tokiju u Japanu.

POGLEDAJTE VIDEO: 🎥

Jutarnje gutanje vrućeg bureka punog aditiva, u pokretu, na brzaka, zovemo napretkom i progresom. Dok „napredni” Beograđanin jede robijaški „Savaˮ hleb, bez ikakve hranljive vrednosti, „zaostaliˮ Radoslav seče kriške najkvalitetnije pogače koju je sam umesio, a kod nas se prodaje po paprenim cenama u „Rogenartˮ i sličnim fensi-radnjama. Zar nije vređanje zdravog razuma da ovolika zemlja prve klase bude prazna, a da čovek u gradu i kad ima novac nema gde da kupi kvalitetno, hranljivo, sočno i neprskano povrće i voće, kakvim je ranije svaki seljak, pa i onaj najsiromašniji, mogao da se gađa? Čekam red u „Veruˮ, ispred mene napirlitana gospođa prema čijem izgledu bi se reklo da će pokupovati pola one vitrine sa sirevima, a ona uzima parčence koje nema više od 100 grama. Pa se razmišljam, sir se kupuje na grame, ko zna kakav i ko zna odakle, a moja pokojna baba Stana nije znala šta će sa kacama najkvalitetnijeg sira i kajmaka, kakvi se u Beogradu više ni za suve dukate ne mogu naći.

I niko neće da kaže da je savremeni grad neodrživ i da nema perspektivu. I da je takav način života ispod ljudske časti i dostojanstva. No uprkos tome, ljudi u Beogradu hodaju dignute glave kao da im krv ide na nos, pa niko nikog ne primećuje. Sve kipi od sujete i taštine, od silne pameti, znanja, škola, fakulteta koji štancuju pi-arke, menadžere i druge prodavce magle, a po vrhu svega su tu i političari, javne ličnosti, „intelektualciˮ levi i desni i drugi umišljeni mali bogovi. I svi zajedno na ljude poput Radoslava gledaju sa visine, jer je on „ljakseˮ i „retroˮ, a ne „urbanˮ kao oni. Frula, gajde, gusle i druga muzika koju on sluša za njih je „seljanaˮ jer svi treba da slušamo rokenrol, rejv, pank, turbo-folk, lupanje i drndanje električnih gitara i drugo glavorazbijajuće smeće. Iskompleksirani i blazirani Beograđani prihvatili su klošarsku kulturu Londona i Njujorka, te svima koji žele da dobiju sertifikat „Beograđaninˮ nametnuli su za idole „Rolingstonseˮ, „Seks Pistolseˮ ili nekog nesrećnog Milana Mladenovića koji se uništio drogom, a po kome su nazvali plato kod Doma omladine. I ti slabići i kompleksaši se kao „građani svetaˮ uzdižu nad izvornom srpskom muzikom i kulturom, odričući se sebe i porekla ( O rokenrolu kao oružju za razbijanje hrišćanstva i srpskog morala, preporučujem divan tekst arhimandrita Lazara Abašidzea http://borbazaveru.info/content/view/2373/1/ )

Sad imamo nutricioniste i druge pametnjakoviće koji nas uče šta je to organska hrana. Hrono ovo, hrono ono. Pa Radoslav je za sve te mudrosere akademik za poljoprivredu. Do skora su sva srpska sela bila „hronoˮ. Kokoške su kljucale po dvorištu, krave pasle travu, zlatica se skupljala u lavor, kukuruz se okopavao ručno, sve bez koncentrata, hormona, pesticida, hemikalija. Sva je hrana bila zdrava, ukusna i puna vitamina. I to nije bilo u nekoj praistoriji, već do pre petnaest-dvadeset godina.

Radoslav i njegova računica o „pet struka paradajzaˮ treba da nam bude vodilja u budućnosti kada je u pitanju proizvodnja hrane. I ne samo ta njegova računica, nego i njegova prostodušnost, radovanje prirodi, bašti, životinjama, njivi. On nije oboleo od zapadnog sindroma gordosti i umišljene građanske veličine. On izgleda krepko, veselo i zdravo za razliku od većine „građanaˮ koji već sa trideset imaju podvoljke i stomake, ali se onako mekušni, bledunjavi i neurotični ipak šepure asfaltom, fensi-klubovima, tržnim centrima i međusobno se takmiče u najdebilnijim pomodarstvima. On se nije postideo svojih dedova, livade, njive, krava, volova, kokošaka, mačke, svinja, pčela. Svega onoga što je sačuvalo Srbiju i zbog čega postojimo i danas. Dok devedeset posto Beograđana pije bensedine i pati od depresije, Radoslav jedva da zna šta je to. On ne šeta „fifiˮ ili trenutno modernog „pomeranianaˮ, ne skuplja izmet za njima, ne oblači kučetu džemperić niti ga vodi kod frizera kao mnoštvo posrnulih „građanaˮ. Isto to sam video kod jednako iskompleksiranih Moskovljana u Rusiji koji umesto dece, takođe šetaju „sabakeˮ i oponašaju sve moguće zapadne trendove. Radoslav ima svoje kuče Lizu koje ima kućicu, trči po dvorištu, čuva kuću, najavljuje goste poželjne i nepoželjne, što i jeste prava uloga psa u domaćinstvu.

Na celu priču se nadovezuje i trenutno dešavanje na Kosovu, gde Šiptari uvode taksu od 100 odsto na srpske proizvode. Dakle jednim potezom neprijatelja, podizanjem taksi na osnovne namirnice, narod se dovodi u situaciju da ne može sebi da priušti hleb, mleko i druge potrepštine. Eto šta je u stvari cilj komunizma, liberalnog kapitalizma i ostalih prevara Novog svetskog poretka. Da običnog čoveka skloni sa zemlje, gde je bio nezavisan u proizvodnji hrane i samim tim ga dovede u ropski položaj. Monopol na proizvodnju hrane uzeli su u ruke tvorci tih ideologija, i sada mogu da se igraju sa narodom kao mačka sa mišem. Zato je komunistima i kapitalistima smetala porodica, patrijarhalni sistem i selo, gde je svaki pojedinac bio nezavisan od države i svako je sebi proizvodio hleb. Gde su porodične zadruge bile jake, oslonjene na sebe i spremne da u bilo kom trenutku stanu iza svakog svog člana, da ga pomognu, podrže ili brane od napasnika ako zatreba.

Jedno je sigurno. Ovako više ne može. Na prvom mestu brak mora vratiti stari sjaj, selo mora biti naseljeno, a od države podstaknuto i finansijski podržano, gradovi moraju biti raseljeni, sadržaji na televiziji strogo probrani. Valja proterati sve kanale koji propagiraju rijalitije, holivudsko smeće i drugo ništavilo i nemoral. Svako od Vas sigurno poznaje nekog Radoslava, tako da za početak kupujte hranu od njih, kako bi oni finansijski opstajali, a vi dobijali hranu neuporedivo kvalitetniju i zdraviju od one koju nabavljate u prodavnicama. Time bi i hoštapleri koji drže monopol nad trgovinom hranom izgubili na značaju. Mi u stvari treba da se vratimo unazad istim onim koracima kojima su nas „progresivne snageˮ dovele do ovog stanja. Odbacimo umom i srcem njihove laži, setna sećanja na Tita i Jugoslaviju, najnoviju utopiju ulaska u EU i obnavljajmo samostalnu Srbiju. Srbi treba da nasele svoja sela i proizvode zdravu hranu kao nekada, a onu progresivnu plastičnu valja ostaviti Rotšildima, Rokfelerima, komunistima, liberalnim kapitalistima, feministkinjama, raznim karakondžulama, nakazama i drugim tvorcima sve odvratnijeg Novog svetskog poretka.

Srbiju su stvorili Stefan Nemanja, Car Dušan, Sveti Sava, Karađorđe, Despot Stefan Lazarević, Srpska Pravoslavna Crkva i srpski seljaci. Oni treba da nam budu uzor i u budućnosti. „Ne možete služiti Bogu i Mamonuˮ kaže se u Svetom Jevanđelju, što znači da nema apsolutno nikakvog smisla očekivati bilo kakvo dobro od tvoraca takozvanog „napretkaˮ koji nas od 1945. do danas guraju u sve veće rasulo. Veće su nam šanse za izbavljenje ako se od njih što više udaljimo i vratimo se Crkvi ( neekumenističkoj ), prirodi, poljoprivredi i selu. Jedino tako možemo ponovo postati slobodni ljudi u slobodnoj zemlji.

Danilo Pušonjić
Izvor: KM Novine

1 KOMENTAR

  1. Izvanredan tekst. Pitanje je kako pokrenuti inicijativu da se ljudi vrate na sela, bar ona bliza gradovima. Mladi ljudi treba da se opamete i uvide sve prednosti tog povratka. Vidimo da nam sve vise Albanki dolazi na selo, radjaju decu, rade i doprinose ozivljavanju ruralnih sredina. Mislim da ce i azilanti iskoristiti priliku da nasele pusta sela jer takva se prilika ne propusta. To ce nam doneti nove problema ali kako narod kaze ; cije ovce njegova livada. Zbog svoje gluposti bicemo proterani sa svojih hiljadugodisnjih ognjista.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime