Svakog petka redovno se godinama okupljalo društvo ljubitelja slatkih kolača i još slađih priča. Tri teniska trenera: Stiki, Triki i Neša, dve balerine Nada i Jasna, i jedna pravnica Jelena. Prepričavali su zgode sa beogradskih terena, iz pozorišta i sudnice, javnog i privatnog života i smejali se tako da su bore smejalice na njihovim licima danas ostale kao svedoci tog vremena. Bilo je tu i ozbiljnih tema, kako je već vreme i srpska politička scena nalagala, a i svakakvih drugih, pa i te kako dobro kovertiranih predviđanja:
„Šta će biti za 10, 20 i više godina”?
Njih šest, pet stavova u četri ugla sobe kao u ringu. Znali su da će godine doći po svoje. I o tome su pričali. Samo nisu znali da će i bolest svratiti kod nekih, nenadano i surovo, da će se osuti malo i zbog životnih obaveza promeniti.
Sad se opet skupljaju, ali samo dva-tri puta godišnje. Kad Neša dođe na odmor iz Amerike kao pušten iz zatvora na vikend ! Kad Jasna skokne na par dana iz Kragujevca, gde vodi baletsku (a mogla bi po znanju i aikido) školu, čekajući penziju. Kad je obolelom Stikiju kosmopoliti, bivšem fudbalskim sudiji, bicikisti i automobilisti bolje. Kad Nada, najmlađa penzionisana balerina Narodnog pozorišta, opsuje i kaže:
-Nek ide sve u tri lepe, može.
Njih četvoro će ostati do kraja. Oni su prijatelji za ceo život.
Nenad Simić – Tajka
