Petar i Pavle Golubović brutalno ubijena srpčad

0
133
Foto: printscreen ( nacionalist.rs )

Jedan sedmogodišnjak i jedan petogodišnjak ubijeni su, nemilosrdno, samo zato što su bili Srbi. I zato što su, na osnovu svih prethodnih iskustava, njihovi egzekutori znali da za ovo zlodelo neće biti kažnjeni. Kako se, na kraju, i dogodilo, jer i ovaj zločin nad nama ostade bez kazne, kao i toliki drugi.

Te noći, na prelazu prvog u drugi jul 1992. godine, ostaće još jedna u nizu onih stradalnih, golgotskih scena stvarno nepojamnog srpskog stradanja.

Grupa pripadnika Interventnog voda Stanice javne bezbednosti u Konjicu je krenula u ubilački pohod, u otmicu čitave porodice uglednih srpskih profesora konjičke gimnazije: Đure, njegove žene Vlaste, i njihove dečice, sedmogodišnjeg Petra i petogodišnjeg Pavla.

Miralem, Jusuf, Adem, Šefik, Mirsad i Halil su upali, u sred noći, u stan porodice Golubović, odmah počevši sa maltertiranjem nevinih civila, krivih samo zbog svog nepoželjnog srpskog porekla i društvenog ugleda.

(I Đuro i Vlasta su odrasli na selu i teškom mukom su se iškolovali. On je završio geografiju na Prirodno-matematičkom fakultetu, a ona je diplomirala arhitekturu… Vredni i pošteni, bili su čuveni u čitavom Konjicu… Ni mrava ne bi zgazili, uvek spremni svakom da pomognu. To se odnosilo i na sve njihove komšije Hrvate i muslimane… Oboje su bili, uz to, i invalidi, što čitavu priču čini još mučnijom).

Uzeše nasilnici i njihov televizor iz dnevne sobe, koji staviše u gepek automobila smrti, kao jasan dodatak razbojničkoj definiciji njihove ”akcije” i, ujedno,pravi opis ”karaktera” ovih uniformisanih monstruma.

Uguraše, uz batine i pretnje, nesrećne roditelje i njihovu uplašenu dečicu u auto i krenuše na improvizovano gubilište.

Otac i majka su ćutali, bezuspešno tražeći način na koji bi spasili makar svoju decu, a mališani su tiho jecali, u samrtnom strahu. Osećali su da im se, svima, bliži neumitna pogibija, a bez ikakve krivice, ni pred Bogom, ni pred ljudima.

Da Vas podsetimo:  Jelena najbolja matematičarka u Evropi, jedno od naljepših lica Srbije

A tu, sem njih, ljudi i nije bilo, iako nisu bili sami.

I poče orgija smrti!

Grupa bošnjačkih dželata je došla, ubrzo, do obližnjeg policijskog punkta (u naselju Polja Bijela), gde ih, uprkos jasnoj zločinačkoj nameri, propustiše policijaci Hadži Maciću i Draženu Markoviću (pripadnik ”Hrvatskog vijeća obrane”) da prođu.

Nekih kilometar odatle (prema selu Spiljani), ubice izbaciše svoje uplašene i zanemele žrtve i ugasiše svetla na njihova dva automobila. Ostaše upaljena samo poziciona svetla, da sve bude još sablasnije i jezivije.
Poređaše Đuru, Vlatku, Petra i Pavla uz put – i počeše sa streljanjem, kratkim rafalima iz automata.

Golubovići padoše kao snoplje, a ubice se, zadovoljno, vratiše u policijsku stanicu, odakle su i pošli u smrtonosni, ničim izazvani pohod…

I tada poče onaj najstrašniji deo ove, i inače strašne priče.

Naime, u silnoj pucnjavi, Božijim čudom, mali Petar pade uz majku i mlađeg brata, ali ostade NEPOVREĐEN na gubilištu.

Kada su ubice upalile automobile i krenule nazad, Petar ustade.
Gledao je, zanemeo od užasa, okrvavljene leševe svog brata, majke i oca.

Sam samcijat, usred noći bez mesečine, okružen tamom i ispunjen strahom, ovaj sedmogodišnjak je krenuo, teturajući se, ka policajcijskom punktu kraj koga su prošli neposredno pre toga.

Došao je, naš maleni sunarodnik, pred policajce i, jedva govoreći, rekao im, promucao nekako, sve plačući, šta se dogodilo.

I onda ova dvojica neljudi, obuzeti mržnjom prema Srbima (čak i kada su naša dečica u pitanju), pozvaše Miralemovu eskadron smrti, da ih odmah obaveste o ”neshvatljivom propustu koji su načinili”.

Ostavili su, nenamerno, svojom nespretnošću, u životu – malog svedoka počinjenog zločina i time sve njih ugrozili.

Jer tu nikom nije bilo važno šta je učinjeno, već šta će se od toga otkriti pred javnošću i imati ”neželjene posledice” po njih.
Ni o čemu drugom nisu razmišljali, a najmanje o demonskoj strahoti ubijanja dece…

Da Vas podsetimo:  U ovom selu u Srbiji svi se bave organskom proizvodnjom, evo i zašto

I vratiše se dželati, naprosto izbezumljeni od šoka zbog ovakvog, po njih nepredviđenog toka stvari.

Kada dođoše, zakočiše uz škripu guma i izleteše napolje.

Petar odjednom shvati da je sada sve zauvek gotovo, jer ga, umesto spasa, dočekaše opet ubice njegovih roditelja i malog brata.
Shvati i zaneme.

Uzeše mališana i grubo ga uguraše u kola, nestrpljivi da što pre konačno završe čitavu stvar.

Kod mesta Begin vir, izvedoše malog Petra i streljaše ga, po drugi put iste noći!
Ovaj put su gađali u meso i nisu ništa prepuštali slučaju.

Iskidaše malenog meci iz automata, a onda ga i ”overiše”, za svaki slučaj.
Da im po drugi put ne pobegne.

Šta su mu usput govorili i radili, to nikada nećemo saznati. Kao ni ono što je nesrećni dečak morao da proživi u tih dvadesetak nepodnošljivo dugih minuta do svoje smrti.

Tako odoše iz sveta živih Petar i Pavle, med medeni, zagrljeni u zajedničkoj smrti, kao nevine žrtve neshvatljive mržnje prema svemu srpskom, pa čak i našoj nevinoj deci.

P. S.

Kasnije je suđeno samo jednom od njihovih ubica, koji je skončao u zatvoru, baš pre nego što je trebao da svedoči o svemu šta se tu konkretnu zbilo, a i o zločinu u kome je, takođe, učestvovao (kao i njegovi saborci iz Konjica), nad srpskim civilima u selu Bradini (inače, rodnom mestu Ante Pavelića).

Sve to je zagušeno tišinom ovom nimalo slučajnom smrću Miralema Macića (toliki rekoše da je ubijen u svojoj ćeliji da ne bi ”previše pričao”).

Šefik Tucaković i Mirsad Maksumović su, kasnije, poginuli u ratu. A ostale ubice porodice Golubović (i tolike druge, njima slične) i sada mirno šetaju kao slobodni građani Federacije BiH.

Dragoslav Bokan
Izvor: nacionalist.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime