Peter Handke

Još jednom za Srbiju

0
818

handkeNOVI ESEJ PETERA HANDKEA O SRBIJI

Na megdanu istine

Austrijski književnik Peter Handke se ponovo vraća na megdan na kome se i dalje vode borbe oko „pravog“ tumačenja ratova na Balkanu. Novim esejom „Tablasi Dajmijela“ on tako nastavlja seriju tekstova, započetu pre skoro decenije i posvećenu onome što je na početku nazvao „pravdom za Srbiju“. Pri tome, Handke ostaje dosledan svojoj percepciji koja ga je koštala najoštrijih napada od strane svetskih intelektualaca i novinara: on opisuje ono što drugi (politički, medijski, „intelektualni“) „posmatrači“ zbivanja na Balkanu ne žele ili neće da vide, a dovodi u pitanje upravo njihove konstrukcije balkanske stvarnosti.

Tako se ovaj Handkeov novi esej može čitati i kao nekakav literarni rezime piščevih napora da se suprostavi monopolu (medijske) istine i isključivosti mišljenja. Povod za pisanje ovaj put mu je bila činjenica da se našao među više od 1600 svedoka odbrane na suđenju Slobodanu Miloševiću, a da nije znao šta bi on kao „svedok-ekspert“ u strogom smislu haških pravila mogao ili imao da kaže. Zbog toga nije slučajno da je on, odlazeći u zatvor u Ševeningenu na tročasni razgovor sa bivšim jugoslovenskim predsednikom, odmah došao u koliziju sa sistemom koji je ustanovio hašku pravdu. To mu je bila konačna potvrda da njegovom svedočenju, kao osobitog posmatrača, nije mesto u sali jedan Haškog tribunala.

Handke je svoje utiske o razgovoru sa zatvorenikom zapisao u januaru ove godine, šest meseci nakon susreta sa njim. I trebalo mu je još skoro pola godine da se odluči na njihovo objavljivanje. Oklevao je, jer je znao da se time opet izlaže talasu burne kritike koja mu, ustvari, samo jedno prigovara – da u kontekstu ratova u bivšoj Jugoslaviji ne govori o Srbima kao zločincima. Štaviše, on i u ovom eseju opisuje srpske žrtve koje kao da ne postoje za svet. I one iz Srebrenice, naravno.

Novi esej Petera Handkea je još jedno literarno remek-delo koje će da se pamti kao istorijsko. Izdvajamo delove teksta i prenosimo samo nekoliko od prljavih napada na njegov račun.

Tablasi Dajmijela

Izveštaj zaobilaznog svedoka u procesu protiv Slobodana Miloševića

tribunalVreme je sudija

(Ibn Arabi)

U posetu zatvoru u Ševeningenu bio sam spreman da odem bez oklevanja. Istina, tamo nisam baš otišao kao mogući svedok – mada ni to nisam sasvim isključivao. Isto tako nisam bio radoznao da upoznam nepoznatog „prijatelja“ i nisam želeo da saznam išta od njega, bar ne ono što se tiče procesa. Osećao sam se pomalo nelagodno zamišljajući kako je njegov pravni savetnik optuženog možda tek tako nagavorio da me primi. S druge strane: ako on sa svoje strane nije hteo ništa da sazna od mene: utoliko bolje. Pre svega mi se nametala svest o dužnosti – ne, ne, ne pred istorijom, itd. – već dužnosti – tek tako.

Dan i sat razjašnjeni su sa Miloševićevim pravnim savetnikom. Pred sam moj odlazak su me, međutim, još jednom nazvali, iz samog Tribunala, „Sekcija za svedoke i žrtve“. Vozna karta Pariz – Hag je za mene spremna. Takođe je rezervisan i hotel. Kad sam odgovorio da želim da sam platim put i hotelsku sobu, i da sam, pored toga, već rezervisao sobu u jednom drugom hotelu, a ne onom koji je imenovao Tribunal, naišao sam prvo na jedno dugo zabezeknutno ćutanje, posle čega sam ponovio moj odgovor. Nakon još jedne pauze ćutanja i nekog ne meni namenjenog, ali meni nerazumljivog dijaloga glas Tribunala izjavi kako se slaže, ali kao da u to svoje slaganje i sam nije baš uveren; za naredna putovanja svedoka biće određena jasna i striktna pravila; a koja se do ovog trenutka još nisu pokazala potrebnim. No, sad bi barem trebalo da kažem vreme svog dolaska kako bi me na haškoj železničkoj stanici dočekao automobil Sekcije svedoka. Kad sam i to, zahvalivši se, odbio – hteo sam malo pre toga da se odlučim za neki voz, i da bez pratnje pronađem svoj hotel -, naređeno mo je da svakako na dan planirane posete zatvoru budem spreman za prevoz u automobilu Tribunala i s tim sam se složio bez daljnjega (iako sam se od hotela na moru do zatvora, koji mi je spolja već odavno bio blizak, mogao lagano prošetati).

Stigavši u hotel u Ševeningenu pročitao sam vesti iz suda: početak vremena za posete sledećeg dana koje je odredio zatvorenik pod istragom – da li je to bio deo njegovih prava? -, Tribunal je pomerio dosta unapred. Sledećeg jutra stajao sam tačno u zakazano vreme kod recepcije. Ja sam onda bio taj koji je prepoznao one koji su došli po mene. Bilo ih je dvojica. Jedan od njih nestade i mene, jedinog putnika u minibusu, vozač dovede do kapije Kraljevskog kaznenog zavoda. Dobra tri sata me je taj mladi čovek čekao na tom mestu. Već duže je bio zaposlen u Tribunalu; upoznao se sa Balkanom transportujući svedoke iz svih bivših jugoslovenskih republika. Za unutrašnju službu Sekcije svedoka radi navodno preko trideset ljudi.

Dva meseca posle moje posete zatvoru – Miloševiću je u međuvremenu zbog bolesti oduzeto pravo na samoodbranu – njegov engleski branilac po službenoj dužnosti, nekadašnji amicus curiae stavio mi je do znanja da ja nisam imenovan kao običan svedok (očevidac, svedok koji je nešto čuo), već kao „expert witness“, i takav „stručni svedok“ obećava analizu činjenica o kojima se svedoči što uključuje „neminovno i (moje) mišljenje o istim“. Takvo „svedočenje eksperta“ ima da se obavi u vidu (pisanog) izveštaja koji će sudijama i predstavnicima tužbe biti predat „unapred“. Takav izveštaj eksperta sudije mogu da odbiju kao svedočanstvo i sledstveno tome on neće biti upotrebljen u postupku, „if not served in the correct form… Would you be willing to provide an expert witness report?“

Za takav ekspertski izveštaj umesto običnog iskaza svedoka ne samo što nisam bio spreman, već sam za njega svakako i nesposoban. (Eksperti za ovo i ono, u redu što se mene tiče, neka ih – „eksperti za Balkan“, ali: da, analize nerazmrsivo povezane sa mišljenjima – ne samo mišljenjima, već svrstavanje uz jednu stranu – i tako: nije pravo; nije po pravu; sve, samo ne svrstavanje uz jednu stranu.) U trenutku zahteva da pišem izveštaj bio sam doduše, ionako već siguran da od mog kambeka, kao svedoka u ovom, ovakvom Tribunalu neće biti ništa. A i posle toga nije došlo ni do kakvog kolebanja ili ponovnog razmatranja kada je druga instanca u postupku optuženom vratila pravo da se sam brani. Nisu li upravo takve jasno naglašene igre instanci – instance su pri tom veoma bliske jedna drugoj, u istoj zgradi suda – uz istovremeno dalje delovanje i konačnu kompetentnost u donošenju presude upravo od strane sudija koji su svom optuženom prethodno oduzeli njegovo pravo, mene samo još više uverile u ispravnost mog mišljenja o besmislenosti, i kako je reč o pukom alibiju, pa čak i štetnosti takvog svedočenja. Alibi za šta? Šteta za šta? (Nepotrebno pogađati.) (…)

Na kraju moje posete u zatvoru Ševeningena Slobodan Milošević mi je dao da potpišem neku vrstu Tribunalovog letka, po kome se obavezujem da ne oglašavam ništa o njegovim uslovima zatočeništva, o njegovom zdravlju i duhovnom stanju, ili o njegovom spoljašnjem izgledu. Kroz hodnike, gde sam vrlo brzo izgubio pregled ili geografski smisao, od jednih blindiranih vrata do drugih blinidiranih vrata, koje sam vremenom prestao da brojim, vodio me domaći holandski zatvorski službenik i pratio jedan od trojice beogradskih pravnih savetnika. On je već tako često bio u poseti kod M., da je odavno znao napamet broj blindiranih vrata (dvocifreni ). Glavni prag na toj dugoj deonici bio je onaj gde Nacionalni kraljevski zatvor prelazi u međunarodni, jedan poput bunkera nizak međuprostor s moćnim insignijama Ujedinjenih Nacija i jednim odgovarajuće uniformisanim personalom koji je sada govorio jedino engleski (da li sada nešto odajem?). Ovde je advokat, koji je ranim jutarnjim avionom doleteo iz Beograda i odmah se odvezao u zatvor, morao da preda DVD-ijeve koje je poneo sa sobom: novije američke filmove koje je uveče radi opuštanja hteo da pogleda u svom malom haškom stanu – kancelariji.

Posle toliko vrata, rešetaka i mračnih, krivudavih hodnika predstavljalo je pravo iznenađenje da se ođednom iznebuha nađem pred bivšim jugoslovenskim predsednikom. Ovo krilo zgrade bilo je neočekivano svetlo i imalo je, možda i pod utiskom svih prepreka koje sam na svakom koraku upravo prošao, privid velikog prostora i gotovo velikodušnosti; delovalo je bar u sebi otvoreno. Personal, zatvorenici i njegovi posetioci susretali su se u hodnicima gotovo neusiljeno, dok su svuda stajala otvorena vrata kancelarija koje su sve imale prozore (ćelije mora da su bile negde drugo, odmah iza ugla ili tu negde, ali njihova blizina se nije osećala). Slobodan je primio svog pravnog savetnika i mene ispred – takođe otvorene, takođe dnevnim svetlom bogato obasjane – kancelarije koja mu je prepuštena za razradu njegove odbrane tokom trajanja procesa. Jedan telefon koji istovremeno služi i kao faks i jedan kompjuter, „bez priključka za internet“: ovu pojedinost preuzimam od novinara „Figaroa“. A od kanadskog novinara preuzimam jednu, dve pojedinosti o garderobi: „Karirana košulja, zakopčana kragna, široke pantalone“ –iako je Milošević na dan kada sam ga ja posetio nosio malo drugačije stvari (ali ni u kom slučaju to nije bila trenerka ili nešto slično).

Kanađanin, za razliku od francuskog novinara, nije došao „za intervju“ već više da, kao iskusan ratni reporter s Balkana, „odgovori na njegova (M.-eva) pitanja“. A ja? Tek kad je prošlo više od tri sata izneo sam da mi nije jasno kako pred sudom mogu da budem koristan kao svedok. Sve vreme govorio je gotovo samo Slobodan Milošević, sa gotovo istom onom energijom i prisebnošću duha koji su mi bili poznati kao slušaocu na njegovom suđenju, možda uz dodatak izvesne spokojnosti, s obzirom da ovde u kancelariji nije nikome morao da protivreči i nikome nešto da dokazuje, ali ipak s tako opširnim argumentima i razmatranjem pozadinskih konteksta, kao da govori meni a istovremeno i svojim sudijama koji a priori ništa ne znaju i nemaju razumevanja. To kako se Milošević ponašao (ja, njegov sagovornik, mogao sam da budem bilo ko drugi) to nije bilo ni privatno ni javno, pre neka kombinacija i jednog i drugog, ne, njihovo jedinstvo, tako podrlazumevajuće, gotovo prirodno, kako to nisam doživeo ni kod jednog političara.

Celo pre podne on je predamnom razmatrao ona dva događaja koja su naknadno, kada su 1991. izbili secesioni ratovi u Jugoslaviji, tako tumačeni kao da ih je Milošević, kao govornik, kao protagonista prouzrokovao, raspalio, raspirio. (S vremena na vreme sam poželeo da progovorim malo i o nečemu drugom, sporednom, čak ništavnom i bežao sam, usred koncentrisanog slušanja, uvek iznova u posmatranje jedne usamljene, zaista veoma usamljene vlati trave, koja se pri dnu zida domah iza prozora kancelarije jedva ljuljala, dok je oko zatvora, istovremeno, besnelarazuzdana oluja sa Severnog mora, i mislio sam na novinarku „Liberasiona“ koja je moju priču „Oko Velikog Tribunala“ – u kojoj sam se žalio na demagogiju njenih, i ne samo njenih novina – odbila kao neprofesionalnu, jer sam u njoj pomenuo šafrane iz Ševeningena, jedan detalj kakav se početniku u novinarskim školama odmah isterije iz glave. S druge strane razumljiva je bila i rečenica novinara „Figaroa“ : da je prozor „bez pogleda“, „sans vue“.)

Prvi od tih, po kasnije vladajućem mišljenju, ratnohuškačkih događaja bio je onaj istup Miloševića 1987. na skupu srpske manjine na Kosovu gde je, kao srpski i prema tome (tada) i kosovski predsednik, kada je pred vratima sale došlo do fizičke rasprave između uglavnom albanskih policijskih snaga i Srba koji su se tiskali u prepunu salu, izašao napolje i obraćajući se svojim sunarodnicima, izgovorio one prokleto nacionalističke, zmajevski-krilate reči: „Niko ne sme više da vas bije!“

A drugi događaj koji je navodno još više postavio smernice (?) za ratove?, govor Slobodana Miloševića dve godine kasnije na Kosovu polju, 28. juna 1989. na Vidovdan povodom šestogodišnjice legendarne bitke između Turaka i srednjevekovnog srpskog carstva, pre više od milion Srba iz celog sveta, uključujući i dijasporu, doputovali sa do danas – mada ne i tada – na Zapadu i Zapadu najudarnijim dokazom za ratnu krivicu optuženog, onoj središnoj i razbijačkoj rečenici komemorativnog govora povodom proslave Kosovske bitke: „Danas nam predstoje nove bitke.“
Nije da je Milošević za ove dve rečenice hteo predamnom, posetiocem zatvorenika, strancem – isuviše sam na trenutke video sebe u ovoj tako tesnoj ulozi – da se brani. Ipak, on je sve te sate govorio gotovo samo o te dve situacije. Posebno je ukazao kome?, meni?, na razliku između tadašnjih aktuelnih komentara na njegov govor na Kosovu Polju u zapadnoj ili svetskoj štampi i onih komentara koji su se pojavili godinama kasnije za vreme ratova za otcepljenje. Dok su neposredne reakcije – citirao je pojedinačno englesku štampu – isticale umerenost i pružanje ruke kosovskim Abancima u govoru (slab aplauz kod miliona slušalaca), onda su posle izbijanja ratova 1991, pre svega 1992. u Bosni, one druge „bitke“ – iako je bez mogućeg nesporazuma upravo time jasno napravljena distanca od bitaka, oružja, ratova. (Nikakve nasilne borbe više) pa – često isti ti mediji iznova tumačili kao nešto što se u haosu ubijanja moglo prodati kao uzrok i početak svekolikog zla? A svet – ili ono što samog sebe, od kada li?, tako naziva – postao je verujući mušterija (vera mušterije, čudna nova vrsta vere), i kao visoki predstavnik sveta mušterija, upravo kao vrhovni mušterija, reagovao kako promkptno tako i predvidljivo i sam Veliki Tribunal? Pogledati, još jedanput, „kriminalno udruživanje“?

Samo: koga je to Slobodan Milošević hteo da ubeđuje tim svojim izlaganjima. Čemu toliko trošenje snage s citatima dugačkim stranicama iz „Indipendenta“-a, „Tajms“a, vlastitog govora, i to baš pred nekim kao što sam ja, koji je tekst ipak poznavao i kome nije bilo potrebno posebno prosvećivanje? Na trenutke mi se već tada činilo kao da sam ja, posetilac, za njega nešto nalik na sparing-partnera. I sada, više od pola godine kasnije pitam se, kako će onda „u stvarnom slučaju“ njegove sudije, koje neće ocenjivati ništa drugo osim sistema optužbe podstrekivanja i sprovođenja, saslušati ovakve itorijske diskurse – imajući posebno u vidu i „vremensku stisku“ suda – i da li je u načelu uopšte moguće da ih to u nešto ubedi? I onda se pitam sada, nije li Slobodan Milošević meni, neznancu, svoje pozicije i bukvalnosti tako opštino i, vremenom gotovo vatreno predočavao samo zato što to kasnije, pred sudom, više neće moći – ovako ili onako više neće biti u prilici – zato što, tako ili tako, on time kod svojih (a i kod svoje Jugoslavije, videti fotografiju na kojoj prilikom poslednjeg „glasanja“ o njenom raspadu, on nosi veliki natpis PROTIV!) presuditelja neće naići čak ni na nešto kao blago iznenađenje, akamoli na razumevanje ili priznanje.

Kako god bilo: kasnije sam se napolju prvo čudio kako zatvorenik,iako je tri sata govorio, obrazlagao, ukazivao na izvore itd., i to je govorio skoro jedino on – i njegov od leta umorni pravni savetnik je ćutao – uopšte nije izgledao iscrpljeno. (I druga dva spomenuta posetioca, obojica još mnogo duže u njegovoj „kancelariji“, primetili su isto to.) Ja koji sam za razliku od „bolesnika s teškim problemima s pritiskom“, koliko-toliko „zdrav“, koji sam gotovo samo slušao, osećao sam se, s druge strane, skoro iscrpljeno. I njemu su onda njegove sudije oduzeli pravo da se sam brani, zato što je za to „previše bolestan“? A u međuvremenu – da, imam u ovom slučaju nekoliko, malo svojih uverenja – sam se uverio da nije govorenje, već naprotiv, zabrana govora, uskraćivanje prava da po vlastitom predmetu govori i odgovara, ono što optuženika, ovog posebnog, čini bolesnim ili, pak, čini njegovu bolest – od koje se tog pre podneva nije moglo primetiti ništa, ni po drhtanju glasa, ni po podrhtavanju ruku, ni po rumenilu u licu – pogoršava; da je oduzimanja prava na samoodbranu, bez obzira što je u međuvremenu povučeno, ono što je sudije koje su to odlučili, i koje u istom slučaju i dalje sude, definitivno diskvalifikovalo. ( Istine ili koječega radi dodaćemo da je Milošević za tri sata popušio dve ili tri cigarete, dok je kafu koju je sam pripremio, sipao samo dvojici svojih gostiju.)

Nikakvo uverenje, već samo tako jedna „ideja“ bila bi da jedno takvo intenzivno govorenje, koliko rečito, toliko bez napora, razmatranje, ostajanje pri temi bez digresija jeste nešto (ne sve) što bi moglo da ima neke veze sa specifičnošću Južnih Slovena koji su toliko stoleća živeli pod tuđinskom vlašću (turskom, austrijskom), i čija je nemoć da deluju proizvela jednu posebnu vrstu govora, možda ne toliko prkosnu koliko osobitu, jednu naročitu, upravo balkansku mešavinu nečeg sraslog sa tlom i uzvišenog, usredsređenog na predmet i lukavog (bez nekih zadnjih misli), što se ne sme pobrkati s nekakvom južnjačkombrbljivošću. To što tom prilikom gotovo uopšte nisam uspeo da dođem do reči, samo mi je odgovaralo. Ipak, rado bih ga tu i tamo nešto bio priupitao – ne o samom problemu, nego o nečemu sasvim drugom, pre svega neproblematičnom – o nečemu što sa slučajem ili procesom nema nikakve veze. Povremeno sam čak osećao potrebu da Miloševića pitam o nečemu sporednom, čak ništavnom; da ga odvratim od njegovih tema. Ali on je do kraja kružio oko svojih početnih tema; nije se dao izbaciti iz svog uvek jednakog tona, niti ritma, ni pitanjem o marki njegovih cigareta, niti pitanjem da li mu nedostaju reke Sava ili Morava.

Tek prilikom rastanka, kojom prilikom me je ispratio do hodnika kao neki šef kabineta, kada sam spomenuo njegov rodni grad Požarevac u istočnoj Srbiji i moju posetu tamošnjem muzeju, kao i kafanu po imenu „Kum“ na putu prema Dunavu i preko, prema Rumuniji, pojavilo se nešto nalik na reakciju, pri spomenu „Kuma“, jedan lak, možda i ironičan osmeh, a na „muzej“ oči su mu blesnule, možda od ponosa na svoju domovinu, ili možda samo zbog uspomene na „lepe nalaze iz rimskog doba“ tamo. Pre toga, međutim, pred kraj ona tri sata, još uvek u kancelariji, Miloševića je skoro iritiralo, ili bar začudilo, što sam ga ja, posetilac, nazvao „tragičnom ličnošću“; izgledalo je kao da on ne smatra da se to na njega odnosi, a naročito ne taj izraz koji je očigledno protivrečio i njegovom mišljenju i njegovom govoru. I ja sam sam odmah zažalio što sam to rekao. To mi je više samo izletelo iz usta, usled neke vrste zbunjenosti posle svih njegovih izvođenja.

Pa ipak – da nisam naišao na nerazumevanje – rado bih se bliže objasnio, ovako nekako: da je na Balkanu početkom devedesetih godina pokrenuta jedna paklena mašina koju iznutra pojedinačne republike, regije, doline i klisure ne bi uspele da zaustave, nijedna vlast, nijedna ličnost, nijedan pojedinac – ali se, pre nego što je pokrenuta, njom moglo upravljati spolja i jedino spolja – odakle je njom očigledno i upravljano, ali upravo u tom paklenom smislu – i onda kada je mašina pokrenuta, i dalje je i sve jače spolja s njom upravljano, jednostrano, pristrasno, i tako punom brzinom prema paklu, u najboljem (najboljem) slučaju pakleno nemajući pojma – i, u najboljem slučaju nemajući pojma (možda bi se to moglo reći u korist Tribunala?) njom se i dalje upravlja, jer „ipak je sada na Balkanu mir“ – tako, mir? – i da je ova iznutra pokrenuta a spolja vođena paklena mašina iznutra i spolja mogla da proizvede samo krivce, u unutrašnjosti, doduše sasvim drugačije nego spolja, čak ovog ili onog (ne sve!, ne mnoge!) tragičnog krivca koji ovako ili onako nije mogao da izbegne svoju krivicu – tragične figure koje po svojoj prirodi i držanju nemaju ničeg zajedničkog sa „tragikom“, koji po svojoj osnovi i istoriji nisu uopšte podesni protagonisti jedne tragedije – tragedije suštinski netragičnih ljudi – jedna prilično nova još neistražena vrsta tragike? Tribunal će je istražiti? Ili bar o njoj voditi računa?

Ipak sam na kraju od Slobodana Miloševića dobio odgovor šta bih kao eventualni svedok uopšte mogao da kažem, i da li moje uglavnom ograničeno neposredno svedočenje kao očevica – recimo o žutim padobrančićima sa hiljadu NATO-vih kasetnih bombica usred mirijada žutih, plavih šafrana (gle opet!) na planini poznatoj po zimskim sportovima na granici prema Kosovu – uopšte ima smisla: da, to bi trebalo da svedočim pred sudom kao i o krstarećim, vrebajućim i pretećim paravojnim odredima viđenih tada tokom moja dva putovanja za vreme bombardovanja veoma daleko od svake vojske i u mojim očima zaista izvan njene kontrole. I slične izjave imale bi valjda nekog smisla, jer nije reč o njemu i njegovoj ličnosti (odrečan gest, kratak, kada je već, ustajao), nego o istini (jedini put da je M., ako se hoće, postao „patetičan“, ali ne menjajući trezven ton): istina mora da se sazna, „istina će pobediti“ (bez uskličnika). Na to sam samo odgovorio da ću pokušati da zapišem nekoliko zapažanja pre i tokom ratova za njegovog pravnog savetnika, ništa drugo osim onog što sam lično doživeo, „na dve, tri strane“… Ono što sam pomislio o istini koja će pobediti, zadržao sam za sebe; to ni ovde neću izgovoriti. (…)

Ipak, me nešto tera da ovde, daleko od Tribunala, na ovoj hartiji o nečemu svedočim. Ukoliko beskorisnije, utoliko bolje. Ukoliko manje ima očigledne ili neposredne veze sa optužbom ili odbranom, utoliko je veća moja potreba da to učinim. (…)

Da svedočim, ne, bolje reći da zabeležim, prvo za samog sebe, tera me i ono što sam video u zimu pre dve godine, početkom 2003. u okolini Srebrenice. I ovde mi odgovara ako se možda ovo ili ono što sam već zabeležio ponovi u varijantama. Već više puta tokom godina sam se, osim s izbeglicama i proteranim (uglavnom iz Sarajeva) nalazio i s nekoliko domaćih, istočnobosanskih Srba koji su se između 1993. – tek tada su se, a ne već 1992. kada je rat izbio, oni organizovali – i ozloglašenog jula 1995. mesecu masakra (ili masakara) borili protiv muslimana zabarikadiranih u Srebrenici! Uvek sam se trudio da saznam, još više nego o, kako izgleda, ipak razjašnjenim masakrima, o kojima moji sagovornici nisu ništa umeli (ili želeli!) da kažu, o predistoriji, o događajima do zauzimanja gradića u planinskom klancu; i uvek bi mi ispričali nešto disparatno, nepovezano, u nekim delićima – što je bilo i razumljivo, tako nepovezano i isprekidano su pojedini borci verovatno i doživeli haotično ratno vreme, ne samo oko Srebrenice. No, ovog puta sam pitao bez ikakvog kolebanja – jer njih nekoliko je delovalo tako pritešnjeno i potisnuto u ovu oblast da je to možda bio poslednji put da ih neko poput mene još mogao pitati: hteo sam, ako već nisam mogao da razumem (nemoguća stvar), da ipak vidim neku vezu. Kako je to počelo?

I ovog puta oni se konačno otvoriše, i progovoriše slobodno, o jednim za drugim, o svemu onom što su do tada smatrali nepotrebnim da kažu, što nisu smatrali ni da je hitno, osim toga što je bilo „ispod njihove časti“, dok im je to opet nekako unapred izgledalo samo po sebi razumljivo, kao nešto što „govori samo za sebe“. Zapisivao sam i ovde, za razliku od Haškog protokola o procesu o Srebrenici koji je izašao kod mog izdavača Zurkampa – a koji su izdavači „obradili“ – i gde ste svi svedoci odbrane pojavljuju kurzivom, u indirektnom govoru, sa skraćenicama, navodim rečenice one dvojice, trojice srebreničkih Srba u direktnom govoru: “Na početku rata mi nismo bili organizovani. Prvi mrtvi su bili naši, u Skelanima, zatim u drugim srpskom selima oko Srebrenice, u Podravanju, u Krniću, u Ratkoviću, u Zalazju. Muslimani su pod svojim komandantom Naserom Orićem sistematski uništili sva sela. Mi Srbi smo još u maju 1992. pobegli iz Srebrenice, uglavnom za Bratunac, blizu Drine. Organizovali smo se tek posle napada na selo Kravice, januara 1993. Ono, poput svih sela u oblasti, nije bilo branjeno, tako da su Orićevi ljudi lako zauzeli Kravice i pobili gotovo celokupno stanovništvo, mnogo više od stotinu ljudi. I onda, posle tog 16. januara, organizovali smo se isključivo kao vojnici Republike Srpske, nikakva JNA nije bila s nama, „samo srpske vojske!“, organizacija je počela tek iz nužde, i tako je nastala naša vojska. Da smo imali vojsku pre januara 1993. ne bi nikad ni došlo do masakra u Kravici, a ni do svih onih masakriranih srpskih sela još 1992!“ (A onda sledi najmračnija gnevna rečenica:) „Da smo (posle masakara koji su 92/93 izvršili muslimani u okolini Srebrenice) u februaru 1993, tek tad smo čuli za Kravice!, da smo imali moć celu bismo Srebrenicu zbrisali.“ A zašto je muslimanska strana u ratu htela da se tako jako (hm) potvrdi (hm) baš u jadnoj Srebrenici? Zbog rudnog blaga, srebra, bakra, olova? Zbog lekovite vode (pije se samo kroz slamku, inače napada zube)? – „Zato što je S., posle pada Višegrada, centra istočnobosanskih muslimana, postala njihov veliki simbol. Morala je postati i ostati muslimanska! I u selima su pobili sve Srbe zajedno s ženama i decom, a naši posle pada S. isključivo vojnike. Šta je tu genocid?“ (U spomenutom Haškom protokolu za masakre u srpskim selima inače u najboljem slučaju stoji : „Pojedinačne zloupotrebe … „.)

Posle toga, iz Srebrenice zimsko putovanje, dubok sneg, velika hladnoća, do sela Kravice, oko 20 kilometara severoistočno. Raštrkano istočnobosansko selo, crkva sa grobljem, kao i obično, sa strane, gore, na brežuljku, iza koga se nižu drugi brežuljci, jedan gotovo da prekriva drugi i to se nepregledno nastavlja, samo kako? Nema ljudskih tragova na snegu groblja, jedino tu i tamo oko grobova – preminuli ugravirani kao cele figure u spomenike, kao živi. Nazad u selo bez centra, crna voda potoka oivičena ledenicama. Nikoga? A onda u rumenom zimskom suncu ipak jedna žena pored kuće, gole ruke na mrazu, odbijajuća, ugaslog pogleda. A onda ipak, pogled, na moje pitanje. Poziv u kuću. Njen muž bio je jedan od onih koje su izmasakrirali za vreme srpskog Božića. „Tako je bilo“, rekla je, ali je to istovremeno bila i tužbalica. U kući živela je još i stara majka poginulog koja je pripremala kafu i onda govorila. „Sreća što moja kćerka sa sinom tada nije bila u Kravici. Mi preživeli smo onda ubijene pronašli u pepelu. Prepoznali smo ih po ostacima odeće. Svuda pepeo. Godinama u selu nije raslo nikakvo voće. A stari su govorili da ima Boga. Da mi je neko ranije rekao da će se nešto tako dogoditi, ja bih se ubila da tako nešto ne doživim.“ Sanja li svog mrtvog sina? – „Da je to bar bio moj muž. Ali moje dete – da, ja ga sanjam, zašto da ne? Tada čujem da je gladan i hoću da mu dam da jede.“ – Da li misli na osvetu? – „Osveta? Samo da ih moje oči ne vide, muslimane.“ – Pitam li previše? – „Ne, ne previše. Kad mi dođe bol onda govorim i kad me niko ništa ne pita.“

Posle toga sam na drumu u jedinoj radnji u Kravici kupio kasetu na kojoj je opevan božićni masakr 1993. i to izvodi jedan guslar, epski pevač koji uz svoju pesmu istovremeno gudi na guslama, instrumentu sa samo jednom (1) strunom, ali kakvom. Još nikada nisam čuo pripovedanje tako ispunjeno gnevom, tako gnevnu pesmu, kao da pevač, pevajući svom snagom, itovremeno škripa zubima. Ne samo od besa (i gađenja) može se, dakle, tako pevati (primer Eminem) i ne samo osvetoljubivo (kao u jednoj od svojih kasnih pesama Džon Fogerti protiv šefa studija koji mu je pokrao sve njegove pesme) već i od gneva, i to kakvog gneva, gneva s one strane osvete ili besa, ali i s one strane ogorčene tuge, recimo bluza, koja se u pevanju nekako ublažava.

I mislio sam, imajući pred mojim televizijskim i novinskim očima slike „srebreničkih majki“, organizovanih i aktiviranih za svetsku javnost, nadajmo se od strane samih majki, po ugledu na „majke iz Buenos Airesa“ koje traže svoju decu nestalu u diktaturi (kao što i sve današnje blage, plišane, narandžaste, ružičaste, na karanfile mirišuće „revolucije“ –u redu je – vide svoj uzor, svoj original, u „cvetnoj revoluciji“ protiv portugalske diktature), mislio sam, s obzirom na sva ta mnoštva tih majki i revolucija na onaj jedan (1) gnev onog jednog (1) guslara iz Kravice, mislio sam i mislim, i celog ću života misliti na jednu (1) jednu po broju majku koja sanja o svom gladnom mrtvom sinu, majku iz raštrkanog sela Kravice, izgubljenog među srebreničkim brdima, i kako je ta majka, na moje pitanje da li preživelim nepodnošljivo izgleda to što je masakr u Kravici, kao i masakri u okolnim selima zaboravljen, odgovorila: „Ali za to zna ceo svet!“


U POSETI KOD SLOBODANA

Handke Miloševića očigledno ne smatra mogućim počiniocem i organizatorom masakra nad muslimanima, a piščeva dublja istorijska istina i u njegovom najnovijem putopisu zna samo za Srbe kao žrtve

Piše: Matijas Rib

Kad bismo samo mogli da saznamo nešto više o tri sata koje je austrijski pisac Peter Handke proveo sa bivšim srpskim i jugoslovenskim predsednikom Slobodanom Miloševićem u njegovoj kancelariji u zatvoru haškog tribunala u Sheveningenu! Na kraju nam ostaje jedino škrt izveštaj o monologu koji je najpoznatiji i svakako najvažniji optuženik tribunala vodio sa ovim piscem. Ali iz ovog izveštaja već postaje jasno da čovek posle čitanja Handkeovog “putopisa” na 20 stranica objavljenog u najnovijem izdanju časopisa “Literaturen” postaje još očajniji zbog ovog traćenja intelektualne i retoričke snage. (…)

Handkeov tekst koji se nadovezuje na njegove prethodne putopise po Srbiji, Bosni i Kosovu, kao i haškom tribunalu, nastao je zbog činjenice da su Miloševićevi nametnuti branioci želeli da ispitaju ovog pisca kao jednog od 1.600 svedoka odbrane. (…)

“Preciznost i duša”

Kao i u svim Handkeovim tekstovima o raspadu i ratnoj istoriji Jugoslaviji moramo zbog analitičke jasnoće i u njegovom najnovijem putopisu razlikovati dva nivoa, mada – ili bolje rečeno jer – Handke razvija nivoe oscijalicije ka svojoj specifičnoj umetničkoj formi. Ovi nivoi se mogu opisati sa Robertom Muzilom, na koga se Handke u svom izveštaju o poseti Miloševiću svrće formulom o mogućoj “paralelnoj radnji”, kao nivoi “tačnosti i duše”.

Handke zahteva s jedne strane da bude precizniji od novinara, o kojima, kako je poznato, nema visoko mišljenje. Na drugom nivou, ovaj verbalni umetnik želi da dokuči dublju istinu o događajima, da istovremeno rasvetli dušu istorije koja mora da ostaje skrivena zlonamernim ili samo neiskusnim književnim poslenicima novinskog pera.
U svom najnovijem tekstu Handke ponovo doživljava neuspeh na oba nivoa: i tačnosti, a i duše. Tu ima puno stvarnih nepreciznosti i protivrečnosti, do kojih, međutim, dolazi kad pesnik želi da se bije sa novinarima u njihovoj prašnjavoj areni. (…)

Instrument “pravde pobednika”

Handkeov uopšteni prigovor tribunalu glasi – uostalom, baš kao i Miloševićev – da je ovom nelegalnom instrumentu pravde pobednika u jednom aktu “samovolje” preneta nadležnost suđenja baš “od strane onih snaga i sila” koje su učestvovale u “ratovima, a pre svega u poslednjem ratu – bombardovanju NATO 1999″. Ovo je pogrešno jer je Savet bezbednosti UN osnovao tribunal kome pripadaju Kina i Rusi ja koje, stalne članice sa pravom veta koje nisu učestvovale u bombardovanju NATO tokom rata na Kosovu. Handke opisuje dvojicu sudija predsedavajućih u postupku protiv Miloševića kao “belobradog crnog Jamajčanina” i “južnokorejskog stručnjaka za založno pravo”: on očigledno ne veruje da oni u dubini duše mogu da razumeju događaje na Balkanu i da o njima sude. U svakom slučaju, Handke ispisuje – u najgorem novinarskom stilu velikim slovima – svoj sud o tribunalu: to je “LAŽNI SUD” koji “nimalo ne doprinosi otkrivanju istine”.

Ključni momenti istorije

Za otkrivanje istine, takoreći duše, bio bi dakle nadležan samo Handke. I tu on o svom
tročasovnom susretu sa Miloševićem, koga u dotičnom pasusu s mnogo ljubavi zove “Slobodan”, piše da je ovaj skoro čitavo vreme vodio monolog, pritom se ograničivši skoro isključivo na dva događaja koja su zapravo bili ključni momenti istorije:

Miloševićev nastup u aprilu 1987. godine u srpskom naselju Kosovo Polje zapadno od Prištine kada je pred srpskim demonstrantima uzviknuo “Niko ne sme da vas bije!”, kao i njegov govor na Kosovu u junu 1989. godine povodom šeststote godišnjice od istorijske bitke kada je Milošević rekao pred milion Srba da srpskom narodu predstoje “nove borbe”.

Handke ni ne pomišlja da se upravo iza ovog govora o odbrani sopstvenog prava na egzistenciju od navodno narodnog ili klasnog neprijatelja može sakriti želja za uništenjem – istorijskih uzora za ovaj govor i iz njega proistekla dela bilo je dovoljno u 20. veku.

Višegodišnje potiskivanje

Handke ne može da zamisli dublju istinu – da bi iza ljubaznog lica srpskog političara zatvorenog u Sheveningenu moglo da se krije oličenje zla. I to u trenutku kada u Srbiji video-zapisi o ubistvu muslimanskih mladića iz Srebrenice od strane srpskih paravojnih jedinica pod kontrolom Beograda narušavaju više godišnje potiskivanje i “srpski narod kao večita žrtva” počinje da se suočava sa sopstvenom odgovornošću.

Nasuprot tome, Handke učvršćuje mit da su se “Srbi nastanjeni u dalekim bosanskim gudurama” bez komande iz Beograda – i samog Miloševića – branili od masakra muslimana. Raspad Jugoslavije početkom devedesetih godina došao je kao “pokrenuta paklena mašina” koji je kasnije ubrzan “mešanjem spolja”, piše Handke. Milošević, tako se omaklo Handkeu prilikom rastanka, jeste “jedna tragična figura”. Handke ga očigledno ne smatra mogućim počiniocem i organizatorom, a piščeva dublja istorijska istina i u njegovom najnovijem putopisu zna samo za Srbe kao žrtve.

Frankfurter Allgemeine Zeitung


HANDKE I MILOŠEVIĆ

Peter Handke sada konačno pripada “pesničko-vojnom kompleksu”

Piše: Gregor Docauer

Istina pisca je drugačija od istine novinara. U prvom slučaju radi se, grubo rečeno, o unutrašnjem doživljaju, a u drugom o odnosu prema spoljašnosti. Vrste teksta se zbog toga razlikuju po jeziku, perspektivi i po tome kako se prenosi ono što se predstavlja. Ali, kada se pisci i novinari bave istom stvarnošću bilo bi besmisleno pretpostaviti da pisci mogu da opovrgnu novinare.

Stiče se utisak da samo Peter Handke veruje da to može. On je napisao svojevrstan “putopis” na 20 stranica koji će se pojaviti ovog petka u časopisu “Literaturen”. Ova priča traži da se bivšem jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Miloševiću sudi pravednije nego što će to učiniti tribunal UN za ratne zločine u Hagu.
“Tablasi Dajmijela” – izveštaj zaobilzanog svedoka u procesu protiv Slobodana Miloševića“ govori između ostalog o tročasovnoj poseti Miloševiću u zatvoru Sheveningen i završava u tablasima, močvarnoj oblasti u španskoj Manči koja služi kao alegorija nestale Jugoslavije.

Prema formi pravdanje zašto on, Handke, ne želi da nastupi kao svedok Miloševićeve odbrane, tekst funkcioniše istovremeno kao zapenušano podizanje optužnice protiv sveta. To je njegova dvostruka strategija: namera da se izbegnu rasprave, ali sa željom da se one određuju. Pozirati kao pisac, a delova ti kao novinar. Handke ne želi da govorio tome kako Miloševića “doduše, ne smatra potpuno ‘nevinim’ (to nije moja stvar)”, ali on ističe da Milošević “nije kriv u smislu optužnice”: “Ja sam potpuno uveren da su svetski tribunal, kako zaseda (i zaseda) u sali nekadašnje holandske privredne komore, (…) kao i njegov početak, razlog i poreklo lažni i ostaju lažni, a tako će biti i ubuduće. Zbog toga neće nimalo doprineti utvrđivanju istine”.

Problem nije Handkeovo mišljenje. Možda bi on mogao sa svojim poznavanjem istorije i zemlje stvarno da doprinese pojašnjenju jednog karaktera koji se davi u zločinačkim klišeima. Preciznije sagledavanje stvari nikom nije nikad naškodilo. Ali, Handke čini baš suprotno. Nije lirski aspekt taj koji potkopava njegov tekst: na primer, jedina travka ispred prozora Miloševićeve kancelarije. To je ono neodređeno i izjednačavajuće: u tumačenju događaja kao “paklene mašine” tragične neizbežnosti – i u stalnom ponavljanju reči “otprilike tako” kojima navodi udarne novinske naslove, stavove i anegdote, prekinute pripovedanjem ili sopstvenim rupama u sećanju.

Opterećuje ga već i samo opisivanje Miloševićeve odeće. I književnost traži preciznost. Kako onda Handkeu treba verovati u misaonom pogledu? Novinarstvo se može falsifikovati. Književno stvaralaštvo postaje “samo” neistinito. Međutim, zakazivanje na oba ova polja, što je karakterisalo i poslednji Handkeov pamflet o Srbiji “Unaokolo po Velikom tribunalu”, jeste katastrofa. Peter Handke sada konačno pripada “pesničko-vojnom kompleksu”, kako je Slovenac Slavoj Žižek jednom rekao o ovom Austrijancu. Nešto gore ne može da se desi književniku koji drži do nepodmitljivosti svoje vizije.

Der Tagesspiegel (Berlin)


DEZINFORMACIJE I AROGANCIJA

Piše: Bora Ćosić

Handke je značajna figura evropske književnosti, ličnost koja uživa veliku popularnost, lupa pod kojom on priča je velika koliko i teleskopna Griniču.

Ne sme biti nikakve greške u takvim dimenzijama, svaka reč se stavlja na vagu. Uprkos tome, ovaj pesnik koji ima veliko razumevanje za bivšeg jugoslovenskog diktatora priznaje da je u Srebrenici počinjen masakr, ali da su tamo ubije ni muslimanski vojnici. To je reč koja ostale tvrdnje, ostale argumente izneverava i uništava ih. Kao kada razbijete jednu ciglu i tako srušite čitav zid: jer u Srebrenici nije ubijen ni jedan vojnik, ni muslimanski niti neki drugi, već su neselektiv no ubijani muslimanski muškarci, od nezrelih dečaka do staraca. Postoji filmski materijal, snimci na kojima srpski general deli bonbone deci, a starijima cigarete. Film je prikazan bezbroj puta, milioni gledalaca su ga videli. Jedan od ubica iz Srebrenice je u knjizi Slavenke Drakulić “Oni ne bi ni mrava zgazili” posvedočio kako je jedan dečak uoči svoje smrti na mestu masakra dozivao svoju majku.

A, ipak, ovaj pesnik govori dezinformacije bez ikakve rezerve i sa arogancijom koja njegov ugled dovodi u pitanje. Ovde imamo posla sa jednim svedokom koji se služi prevarama i retušira ono što se desilo.

Ponavljam: u Srebrenici nije ubijen ni jedan muslimanski vojnik, tamo su u patološkoj mržnji ubijani mladići i starci druge nacionalnosti, druge vere. Onda bi moglo da se kaže da su u Aušvicu vojnici gasom ubijali pripadnike jevrejske vojske (…).

Die Presse (Beč)

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime