Ovih dana navršava se jubilarna, petnaesta godišnjica dolaska Vladimira Putina na čelo Ruske Federacije. Trideset i prvog decembra 1999. godine, naime, dotadašnji predsednik, Boris Jeljcin, podneo je ostavku i za vršioca dužnosti predsednika imenovao Putina. Na dan kada je čovečanstvo završavalo jedan i upravo ulazilo u novi milenijum, Rusija je ušla u novo razdoblje svog unutrašnjeg razvoja i međunarodnog položaja.
Zbog promena koje su odlaskom jedne i dolaskom druge ličnosti u Kremlj usledile na unutrašnjem planu i ponašanju Rusije na međunarodnoj sceni, mnogi analitičari označavaju taj datum kao istorijski i ubrajaju ga među najvažnije u novijoj ruskoj istoriji. To je dan kada je rođena nova Rusija – zaključili su kasnije komentatori u Moskvi. Istovremeno, dan kada je sprečen raspad Rusije, njeno nestajanje sa političke i geografske karte Evrope i sveta.
Već je mnogo rečeno i napisano povodom ovog događaja. Mislim da on ipak zaslužuje da se na njega podsetimo. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog aktuelnih zbivanja na međunarodnoj sceni i nastojanja pojedinih centara moći u svetu da se Rusija ponovo baci na kolena, obesmisle sva dostignuća poslednjih petnaest godina i na kormilo zemlje dovede neko ko će se ponašati onako kako to odgovara nekom drugom, a ne ruskom narodu i njegovim interesima.
U vreme kada su se obični ruski građani pripremali da isprate staru i dočekaju novu, 2000. godinu, Boris Jeljcin je priredio najveće novogodišnje iznenađenje: podneo je neopozivu ostavku i za vršioca dužnosti predsednika imenovao Vladimira Putina. Uradio je to samo nekoliko meseci pre isteka tekućeg predsedničkog mandata.
Negde pred podne, 31. decembra, ruska državna televizija saopštila je tek prispelu, pomalo nedorečenu informaciju o ostavci. U narednim emisijama svi ruski TV kanali, elektronski i drugi mediji preneli su tu vest, najpre u skraćenoj, a zatim i opširnijoj verziji. Sada više nije bilo dileme: Boris Nikolejević Jeljcin više nije predsednik Rusije.
Informacija je za tili čas obišla svet, delovala je kao bomba. I to više u inostranstvu, nego u samoj Rusiji, gde su građani već oguglali na dogodovštine sa svojim predsednikom. Mnogima je bilo jasno da Boris Nikolajevič sa takvim fizičkim i psihičkim stanjem neće dugo moći da sedi na predsedničkoj fotelji.
Naizgled mirnim tonom Jeljcin je pred kamerama rekao da je to poslednji put kako se građanima obraća u svojstvu predsednika Rusije. ,,Doneo sam odluku. Dugo i mučno sam o njoj razmišljao. Danas, poslednjeg dana u ovom veku, podnosim ostavku. Shvatio sam da je neophodno da to uradim. Rusija treba da uđe u novi vek sa novim političarima, sa novim, snažnim, energičnim i pametnim ljudima. Rusija se više nikada neće vratiti u prošlost. Rusija će se uvek kretati samo napred. I ja ne treba da smetam tom prirodnom toku istorije’’, rekao je Jeljcin.
Nalazio sam se u svom stanu u Moskvi kraj televizora. Snimio sam tu izjavu na kaseti (kao i more drugog materijala poslednje dve decenije) i povremeno ih gledao i analizirao. Zapazio sam ogromnu razliku u ponašanju predsednika Federacije koji odlazi i onog koji na njegovo mesto dolazi; ogromnu razliku u onome što se dešavalo na unutrašnjem i međunarodnom planu pre samo petnaestak godina i danas.
I pored očiglednog napora da bude pribran, Jeljcin je govorio krajnje emotivno. Zatražio je oproštaj od građana zbog toga što se mnoga nadanja nisu ostvarila. ,,Ono što nam se činilo tako običnim pokazalo se kao teško, neostvarljivo. Molim oproštaj za to što nisam opravdao nade onih ljudi koji su verovali da jednim korakom možemo preskočiti iz totalitarne prošlosti u svetlu, bogatu i civilizovanu budućnost’’.
,,Želim da znate da sam saosećao sa vašim tegobama. Sada odlazim. Uradio sam sve što sam mogao. Dolazi novo pokolenje, pokolenje onih koji mogu da urade bolje i više’’.
Jeljcin je ove reči izgovarao sa naporom, ali ipak odlučno. Jasno se videlo da mu je u duši izuzetno teško. Pa kako i ne bi bilo. On se za vlast, za predsedničku fotelju, borio kao ranjena zver. A sada, kada je video (a to su drugi iz okruženja kao i građani Rusije vedeli i bolje od njega samog) da su mu fizičke i umne sposobnosti na izmaku, dalje više nije mogao. A ono što je na oproštaju rekao, bilo je iskreno i gotovo dirljivo. Nikada Boris Nikolajevič nije u javnim nastupima bio tako otvoren i iskren. ,,Vidiš, druškane, kaže mi kasnije jedan ruski kolega koji je prema Jeljcinu ravnodušan. On nije samo zao starac, pijanac, bahat i bezosećajan, željan vlasti. On je istovremeno ruski ,,mužik’’, čovek iz naroda, sa svim manama i vrlinama običnog ruskog čoveka.
I zaista, to je prvi slučaj u ruskoj istoriji da šef države dobrovoljno odlazi sa svog položaja i još pri tome traži od građana oproštaj za neispunjena obećanja.
Da, Jeljcin je mogao da bude i osetljiv na tuđe muke, nežan prema supruzi i svojim dvema ćerkama, pa i prema bliskim drugovima. Godinama sam ga gledao, ponekad izbliza, postavljao mu pitanja na konferencijama za štampu u Kremlju i dobijao, čini mi se, iskrene, dobronamerne odgovore. U svakom slučaju, Boris Nikolajevič Jeljcin nije bio oličenje zla. Grešio je, i to mnogo, bio je zlopamtilo, osoran i pun sebe, često je znao da popije koju više, ali ne i oličenje zla. Da ga vlast nije izmenila, da nije želeo da se pred zapadnim svetom predstavi kao veliki demokrata, da nije toliko žudio za vlašću, bio bi sasvim običan ruski čovek iz provincije. Njegova biografija, pogotovu period iz detinjstva i mladosti, svedoči da mu sreća često nije bila naklonjena.
Jeljcin je do poslednjeg trenutka od saradnika krio svoju odluku o ostavci, pa čak i od ukućana. O ostavci Jeljcina prvi su saznali Putin, s kojim je Jeljcin par dana ranije razgovarao, zatim ljudi iz njegovog najbližeg okruženja od kojih to jednostavno nije mogao da sakrije, pa TV snimatelji i tehničari koji su montirali ,,idiot’’ odnosno tehnički uređaj – telesufler sa koga je Jeljcin čitao svoje obraćanje naciji.
Boris Nikolajevič još takoreći nije završio svoj govor, a ljudi iz pres službe već su brinuli gde će Vladimir Putin da snimi svoje novogodišnje obraćanje naciji, sada u funkciji vršioca dužnosti predsednika. Doneli su nekakav sto da bi se ambijent razlikovao od prethodnog.
Kada je završio govor i kada su kamere isključene, Jeljcin je izvadio maramicu iz džepa i prineo je očima. Kamerman je (samoinicijativno ili po nečijem nalogu) ponovo uključio kameru. Jeljcin to nije uočio, ali se okrenuo u stranu. Nije želeo da ljudi sa televizije i drugi prisutni vide suze u njegovim očima. Tatjana Đačenko, Jeljcinova mlađa ćerka, prišla je ocu, uhvatila ga za ruku i takođe zaplakala.
Koji trenutak kasnije Jeljcin se trgao. ,,Sada shvatate zašto sam vas pozvao’’, rekao je i naredio da se donese šampanjac. Nalili su čaše svim saradnicima predsednikove administracije i ljudima sa televizije. Tatjana je sve vreme držala oca za ruku. Boris Jeljcin se kucnuo sa svima, čestitao im Novu godinu i ispio šampanjac.
Novogodišnja poruka, odnosno Jeljcinova izjava o ostavci, snimljena je 31. decembra nesto pre 11 časova. Čim je snimanje završeno, šef njegovog kabineta se automobilom uz milicijsku pratnju odvezao do televizijskog studija Ostankino. Kaseta je stigla u odelenje montaže pola sata pre početka podnevnih vesti. Otuda i smušenost spikera u najavi najvažnije vesti.
Napuštajući svoj kremaljski kabinet, Jeljcin je poklonio Putinu svoje parker penkalo ukrašeno likovima drakona. Stojeći na vratima, sada već bivši predsednik bacio je još jedan pogled na unutrašnjost kabineta i teško uzdahnuo. U pratnji načelnika službe bezbednosti odvezao se iz Kremlja.
Istoga dana kada je postavljen za vršioca dužnosti predsednika, Putin je potpisao dekret ,,O garancijama predsedniku koji je prestao da obavlja svoju dužnost i članovima njegove porodice’’. To su veoma široke garancije koje nemaju adekvatan primer u drugim zemljama. Pored apsolutnog materijalnog obezbeđenja, Jeljcinu i članovima njegove porodice garantuje se lična bezbednost (ne može da bude hapšen, pozivan na krivičnu ili materijalnu odgovornost, ispitivan ili isleđivan) itd. Putin je do poslednjeg dana života Borisa Nikolajeviča bio krajnje dosledan u pridržavanju obaveza, a do danas te garancije uživaju članovi njegove porodice.
Čime se Boris Nikolajevič rukovodio kada je doneo odluku da podnese ostavku nekoliko meseci pre isteka predsedničkog mandata?
Analitičari su ocenili da je bilo više ozbiljnih razloga. Boris Jeljcin je zdravstveno oronuo. Par godina ranije imao je tešku operaciju na srcu. Teško se kreće i govori, pravi veoma duge pauze. Često boravi u rezidenciji, sanatorijumu ili bolnici. I gotovo uvek po izlasku iz bolnice ili sanatorijuma, vrši personalne promene u državnom vrhu. Ako Jeljcin ostane na vlasti do kraja mandata, ishod skorih predsedničkih izbora je veoma neizvestan. Mogao bi biti izabran neko ko se neće blagonaklono odnositi prema prethodnom predsedniku.
Jeljcinov potez bio je dobro sračunat. Podneo je ostavku u najpogodnijem trenutku, kada je rejting Putina veoma visok što dobrim delom garantuje da će upravo on biti izabran za predsednika na izborima naznačenim za 26. mart. Na taj način, Jeljcin obezbeđuje bezbolan odlazak sa vlasti i garancije za sebe i porodicu, što je njemu od najvećeg značaja.
Posmatrao sam Jeljcina i Putina tokom ceremonije primopredaje dužnosti. Stajali su jedan pored drugog i posmatrali defile počasne jedinice garde na Sabornom trgu u Kremlju. Nalazio sam se nedaleko, na ograđenom prostoru rezervisanom za novinare i sasvim jasno sam video obojicu, analizirao sam njihov lik, izraz lica, mimiku. Bile su to dve potpuno različite ličnosti. Jedna, po opštem utisku, po fizičkom izgledu, pripadala je prošlosti a druga- budućnosti. Uostalom, Putin je dvadeset i jednu godinu mlađi od Jeljcina, u punoj fizičkoj i psihičkoj snazi, pun elana, odlučnosti i energije. Rezultati toga počeće da se uočavaju već prvih meseci njegovog predsednikovanja.
Nije mi namera da u ovom tekstu pišem o načinu vladavine i ponašanju bivšeg predsednika, koji je po nekim mišljenjima, zavio Rusiju u crno, a po drugim, započeo (doduše neuspešno) demokratizaciju zemlje, niti uspesima i dostignućima sadašnjeg predsednika Rusije. O tome je poslednjih godina već mnogo rečeno i napisano. Ipak, smatrao bih da je tekst nepotpun ako makar u najosnovnijim crtama nešto ne napišem i o tome.
Došavši na čelo države, Putin je nasledio ogromne teškoće za koje ne treba optuživati samo i isključivo Jeljcina. On se nalazio na čelu države u krajnje složenim unutrašnjim uslovima i međunarodnim prilikama. Raspad Sovjetskog Saveza, doduše velikom ,,zaslugom’’ i Borisa Nikolajeviča, prouzrokovao je gigantske teškoće ne samo Ruskoj Federaciji nego i svim drugim sovjetskim republikama. Gotovo u svim oblastima života i delatnosti vladao je nekontrolisani haos, pa mnogi smatraju da je sreća što nije došlo i do građanskog rata.
Rat u celoj zemlji je izbegnut, ali je Putin zatekao rat u Čečeniji. Kriminal i korupcija su cvetali, plate i penzije se ne isplaćuju redovno. Velika je i nezaposlenost, energetska kriza u nekim regionima poprima dramatične razmere. Demografska situacija je katastrofalna. Za nekoliko godina stanovništvo Rusije smanjeno je za nekoliko miliona. Kapital se munjevito odliva iz zemlje, proizvodnja je nedovoljna da zadovolji domaće potrebe. Neki artikli široke potrošnje dramatično nedostaju, mnogi prehrambeni proizvodi takođe i država je prinuđena da ih uvozi. Novaca u državnoj kasi nema, pa se dodatno zadužuje. Šačica ljudi se enormno bogati na račun ogromne većine stanovništva. Dugovanja inostranstvu znatno prevazilaze sto milijardi dolara. Pljačkaška privatizacija uništila je hiljade gigantskih fabrika i drugih preduzeća. Država je u finansijskoj i drugoj zavisnosti od Zapada koju on nastoji da iskoristi za postizanje globalnih političkih ciljeva.
Ako se za bilo koju zemlju kaže da se za kratko vreme ne može mnogo šta učiniti, onda to u prvom redu važi za Rusiju. Zbog njene ogromne teritorije, etničke, verske, kulturne i svake druge raznolikosti, političkih konfrontacija, dubine i širine nasleđenih suprotnosti i teškoća. I, razume se, nastojanja Zapada da iskoristi takvu situaciju za postizanje sopstvenih ciljeva.
Pa ipak, radeći naporno i danju i noću (Putin je u jednoj prilici rekao da ,,zaudara na znoj kao radnik na brodu’’) već prve godine predsednikovanja postigao je određene rezultate. Danas, petnaest godina otkako je na čelu države, sa pauzom za vreme predsednikovanja Dmitrija Medvedeva tokom kojeg je on na položaju predsednika vlade – Rusija više nije ona zemlja koju je nasledio od Jeljcina. Ekonomski oporavljena, politički stabilizovana, vojno značajno ojačana, Rusija danas u svetu igra značajnu, nezaobilaznu ulogu.
Rusija je ovaj vek, sa Putinom na čelu, započela postepenim i bolnim buđenjem: prestala je da kleči i počela da se uzdiže na sopstvene noge na kojima danas veoma čvrsto stoji.
I baš zbog toga, što nisu uspeli da je slome, Rusija se danas našla na meti onih krugova koji ne žele takvu Rusiju. Poznati ruski vojni diplomata u penziji, general-pukovnik Leonid Ivašov, rekao je jednom prilikom da na Zapadu lažu kada kažu da žele da vide jaku, slobodnu, prosperitetnu i demokratsku Rusiju. Oni žele da vide okrvavljenu, obogaljenu, rascepkanu Rusiju koja neće smetati njihovim interesima i ciljevima – kaže Ivašov.
Putin je, kako figurativno kažu pojedini analitičari, napravio ,,grešku’’ koju Zapad ne prašta: odbio je da se pokori. Iz rukava je izvađen novi kec – Ukrajina. Zapad više i ne krije da je cilj sankcija da nanesu štetu ruskoj privredi i okrenu narod protiv vlasti. Po rečima ruskog ministra inostranih poslova Sergeja Lavrova, jasno je da je cilj sankcija da nanesu nepopravljivu štetu ruskoj privredi, da narod oseti kako loše zivi pod ovim režimom. Povodi za jačanje tog pritiska biraju se veoma prljavo, pa su sektorske sankcije uvedene jula meseca na talasu histerije dignute posle pada malezijskog ,,boinga’’. Nepošteno je i prljavo koristiti tragediju za postizanje svog geopolitičkog cilja – kaže Lavrov.
Na Zapadu se takođe više ne krije da su protivraketni sistemi okrenuti protiv Rusije, a ne protiv nekakvih izmišljenih neprijatelja u Iranu, Severnoj Koreji ili na Marsu. Zbog novonastale situacije u Ukrajini, zatim primicanja vojnih efektiva NATO pakta prema granicama Rusije i drugih pretnji, Moskva je bila prinuđena da objavi neke izmene u vojnoj doktrini, saopštavajući da prisvaja pravo na upotrebu nuklearnog oružja u slučaju agresije.
Nije nikakva tajna da sankcije i druge mere koje zapadni saveznici preduzimaju protiv Rusije, nanose ozbiljnu štetu ruskoj državi, njenoj privredi i stanovništvu. U Moskvi se tvrdi da to neće slomiti Rusiju. Predsednik Putin je sasvim nedavno izjavio da je Rusija jača od svojih protivnika zato što je u pravu, da do sada niko nije uspeo da je baci na kolena pa to neće uspeti ni sadasnjim centrima moći na Zapadu.
Nema nikakvih nagoveštaja da bi Putin mogao da ispravi svoju ,,grešku’’ koju Zapad ne prašta i da se pokori. To je pokazao svih ovih petnaest godina otkako je došao na čelo ruske države. Tim pre što je Putinov rejting u zemlji izuzetno visok, što ogromna većina građana Rusije podržava njegovu politiku na unutrašnjem i međunarodnom planu i što je u svojoj zemlji, ali i u nekim drugim državama, proglašen za ličnost godine.
Na izmaku ove godine, Vladimir Vladimirovič je na tradicionalnom novogodišnjem prijemu u Kremlju izjavio da će zemlja i dalje ići jasno zacrtanim putem, da je suočena sa ozbiljnim izazovima ali da će ih prevazići.
