Petogodišnjica briselsko-prištinskog šamaranja Srbije

Pet godina kako je u Briselu potpisan sporazum po kome se Priština obavezala na formiranje Zajednice srpskih opština, ali to ni do danas nije ispunila, dok je u isto vreme Srbija niz svojih institucija prepustila Prištini.

Tadašnji premijer Srbije Ivica Dačić sa tadašnjom visokom predstavnicom EU Ketrin Ešton na parafiranju Briselskog sporazuma, 19. april 2013.

Kad god naši mediji objave da se srpski predstavnici pripremaju za odlazak u Brisel na pregovore sa delegatima samoproglašene kosovske republike obuzme me predosećanje da će se vratiti neobavljena posla, tačnije, da neće uspeti da se sporazumeju o važnim pitanjima po odnose između Srbije i njene otete autonomne pokrajine, a da se i ne pominje položaj preostalog srpskog življa na Kosovu. Nažalost, da je u ovakvim prilikama lako biti vidovit uverim se posle svakog sastanka. Vraćaju se naši pregovarači praznih šaka i sa novim šamarima, ali i sa mnogo obećanja koja Priština i ne pomišlja da ostvari, pa je jasno kako su išli u Brisel da im „vidi put kaput“ a i da se pred televizijskim kamerama rukuju i izljube sa Federikom Mogerini, posle čega shvate da se nalaze tamo gde su bili i pre ovog sastanka – da Zajednice srpskih opština nema ni na vidiku, a što je, opet, povod za zakazivanje novog susreta.

U aprilu će se napuniti pet godina kako je u Briselu potpisan sporazum po kome se Priština obavezala na formiranje Zajednice srpskih opština, ali to ni do danas nije ispunila, dok je u isto vreme Srbija, poštujući svoje obaveze, niz svojih institucija prepustila Prištini.

Tom prilikom našu delegaciju predvodio je Ivica Dačić. Od njega smo nedavno čuli kako on nikada ne bi potpisao taj sporazum da po njemu nije bilo predviđeno osnivanje Zajednice srpskih opština, a i da je danas mnogo ljut što prištinska strana i ne pomišlja da se pridržava sporazuma, dok Evropska unija ništa ne čini da je primora da poštuje potpisano.

Otvarajući dušu pred novinarima, potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova poverio im je i kako on neprekidno upozorava Aleksandra Vučića da deo međunarodne zajednice sve vreme laže našu zemlju i da uopšte i nema nameru da traži kompromis („kojim niko neće dobiti sve ni izgubiti sve”, kako nadahnuto u svakoj prilici govori Mali Alek), a kada im se on pomene odgovore da je sve završeno 2008, kada je proglašena republika. Dačić, ipak, skreće pažnju međunarodnoj zajednici kako je naivno njeno očekivanje da će Srbija priznati Kosovo zato što pokazuje spremnost na saradnju.

Nekoliko dana kasnije mogli smo da pročitamo i gnevnu izjavu Aleksandra Vučića, datu novinarima u Prokuplju prilikom još jednog otvaranja neke fabrike. Mali Alek se baš naljutio na međunarodnu zajednicu, pa joj dovikuje: „O ZSO se priča na svakom sastanku. Ja im ne verujem ništa. Pet godina me lažu. Pet godina tražim, i sada kažem: Lažete me! Ne samo Albanci.Njima nisam previše ni verovao, već vama iz Međunarodne zajednice! Oni su vaše mezimče, vi ste im napravili nezavisnu državu, vi, SAD i mnoge evropske zemlje! Kako ne možete da nagovorite vaše mezimče da ispuni što je potpisalo, a vi ste garant toga!”

I dok tako Vučić grmi protiv NN iz međunarodne zajednice (potkačivši, usput i SAD i evropske zemlje, a ne prozivajući nikoga poimenično), ostaje nejasno da li u tu zajednicu spadaju i oni redovni i povremeni posetioci Beograda koji dolaze u Srbiju da upravo njega tapšu po ramenu i da se dive njegovoj mudroj miroljubivoj politici koja je ključ stabilnosti u regionu? Ili, da li se u toj međunarodnoj zajednici nešto pita i Muti Merkel, koja takođe izuzetno ceni i hvali Malog Aleka, pa se čudim zašto se on njoj ne požali na NN zločeste pojedince? Mora da bi vredelo.

No, bez obzira na sve dosadašnje petogodišnje šamare i laži, Aleksandar Vučić, ne odustaje od svoje, bezbroj puta dokazane, kooperativnosti (koja se nekako po pravilu uvek završi na štetu Srbije). Upravo čitamo kako se opet spremio da odleti u Brisel na sastanak sa Tačijem i sa njim nađe kompromisno rešenje. Koje, istina, ni mezimče Tačija ni njegove dirigente iz SAD i EU ni najmanje ne zanima.

Vojislav M. Stanojčić

stanjestvari.com