Pisma iz Raške

0
575

raska1-600x360Želeći da stanemo na put gubljenju sopstvenog identiteta u procesu globalizacije, kao i karakterističnom ponašanju „kud svi Turci, tud i ćelavi Mujo“, moj suprug i ja smo odlučili da ovih godina proputujemo kroz Srbiju.

Uzgred budi rečeno, za to nas nisu motivisali ni vaučeri (koje da biste dobili treba mnoštvo papirologije i da ste zaposleni, ali siromašni), ni pozivanje na letovanje u sopstvenoj zemlji zbog terorističkih vršljanja Evropom. Zamislili smo se nad činjenicom da su gotovo sve srpske kulturne znamenitosti za nas slike iz udžbenika i apstrakcija, a mi smo kao „ljudi koji ljube srpsku kulturu“. Da smo u Americi, svoju potrebu bih potkrepila statistikama sa raznih istraživačkih studija, o tome koliko naših đaka godišnje poseti Pariz, Minhen, Rim, a koliko njih je ikada posetilo Viminacijum, fruškogorske i raške manastire, Vukov i Dositejev muzej, Muzej SPC itd.

Ova moja konstatacija ne trebala da zaplaši ekstremne liberale, koji bi u njoj videli moj prikriven motiv da sprečim kulturnu evropeizaciju mladih i da promovišem konzervativno povlačenje u sebe. Ne bi trebala da ih plaši, jer najčešće đaci nisu naučeni da poštuju i vole kulturu svoje zemlje, pa kad odu da upoznaju tuđu, nespremni su i nemaju senzibilitet za nju. Stoga se ni ne trude da zapamte išta o njoj, već čekaju da odu u hotel i pozabave se izlaskom (i o tome bi se mogla sprovesti jedna anketa – koliko su đaci naučili o mestima u kojima u boravili u inostranstvu). O svemu tome, je naravno potrebno pisati neki drugi put, jer sam želela ovde da isaknem lepotu kulture u koju nisam više zaljubljena, već je sada zvanično volim.

Otputovali smo u Rašku, zbog moje želje da upoznam prostore u kojima su nastajale najstarije crkve i u njima freske i knjige koje danas čine kulturno blago Srbije. Vozajući se kroz planine shvatala sam šta je to moglo da znači biti hajduk, ili vlastelinski lov, kao zabava, koja se pominje u mnogim narodnim pesmama, a i u srdnjovekovnoj srpskoj književnosti.

Studenica. Mesto na kome stoji je skriveno i ne vidite je sve dok ne dođete pred nju. Skrivena, ali na uzvišenju, na kom je sunce obasjava i daje joj pogled na današnje zeleno-žute posede, možda nekadašnje metohe. Postalo mi je jasno zašto je Sava Nemanjić pišući žitije svog oca na sam početak stavio način odabira mesta za izgradnju Studenice. Prema njemu Stefan Nemanja je lovio i naišao na proplanak koji ga je toliko zadivio, da je odlučio da tu podigne manastir. Da nisam bila na tom mestu ne bih mogla da shvatim taj Savin književni potez. Ne bih mogla da dotaknem temelje zgrada koje su nicale oko Studenice od 13. veka, sve do 19. Ne bih poimala lepotu studeničke plastike, koja u knjigama nije ni približno dočarana. Ta jedinstvena ornamentika vam daje na tacni nov simbolički univerzum. Ona nije tipična i lako shvatljiva. Ukoliko biste pogledali najlepši prozor Studenice, vasilisk, koji je mitsko demonoliko biće, u hrišćanstvu najčešće povezivano sa đavolom, stoji sa desne strane i predstavlja sile dobra. Vrata, koja su dobijala posebnu pažnju u nauci, propovedaju specifičnu kosmogoniju. Lavovi i grifoni, kentauri, vasilisk, pa i sam đavo lično, povezuju se i čine lozu zla oko ulaza, da bi pozlaćena Bogorodica prosijavala kroz njih i pozivala vas unutra na večni mir, uprkos svom zlu koje vas okružuje.

Da Vas podsetimo:  Pismo srpskog ratnika 1915: „Ko da smo se mi Srbi u Boga sas kamenje gađali“

Kada pođete za Bogorodicom, ulazite u predivan prostor fresaka, koje su opstajale kroz vekove, a uz to možete da stanete pred mošti Stefana Nemanje i njegove žene Ane (Anastasije). Gledali to religiozno ili ne, bila mi je ogromna čast da stojim pred grobom čoveka koji je osnovao srpsku državu. Mogla bih da pišem do besvesti o detaljima koji su me zadivili i očarali, ali svoju priču nastavljam u manastiru Gradac.

Manastir Gradac je podigla kraljica Jelena Anžujska – majka kralja Dragutina i Milutina. Freske su u njemu veoma slabo očuvane, ali obrisi koji se naziru nam nagoveštavaju lepotu umetnosti koja ga je krasila. Uz glavnu crkvu, u dvorištu, postoji mala crkva, posvećena Svetom Nikoli, koja je služila u vreme kada se manastir još nije gradio. Moju pažnju je posebno privuklo drvo lipe koje je stojalo na sredini dvorišta, izrazito pravilne simetrije i vrlo visoko. Neodoljivo me je podsetilo na osu sveta (axis mundi) iz narodnih pesama i činilo mi se da će svakog trena doći pojava Bogorodice ili neke druge svetiteljke i sesti pod njim da veze, a da će se tada spojiti nebo i zemlja, baš kao u pesmi.

Dalje putovanje nas je navelo kroz Novi Pazar, koji sam doživela kao modernu kasabu. Sinteza različitih kultura je bila očigledna. Ulicom su prolazile devojke, od kojih je jedna bila zabrađena, a druga u šorcu. Dinamika je bila veoma živa. U dvorištima puno dece, a na groblju nije bilo cveća. I sad se pitam da li se na muslimanskim grobljima ne odnosi cveće na grob i ako da, zašto?

Kod Novog Pazara smo posetili najstariju srpsku crkvu, koja potiče iz 10. veka – crkvu sv. Petra i Pavla. Grobovi koji je okružuju su dosta mlađi od same crkve, ali vam se svi obraćaju na vrlo poetičan način. Zanimljivo je da je centralni deo crkve najstariji, a da se ostalo dograđivalo. I ova crkva je na uzvišenju, što je po mom suprugu, bilo idealno za sabore, kakve je Stefan Nemanja i održavao u ovoj crkvi.

Da Vas podsetimo:  Veliki čovek koji je utemeljio i izrodio savremenu srpsku državnost

Đurđevi stupovi su ograđeni visokim čempresima, kao da su nikli na primorju. Izgradio ih je Stefan Nemanja, a ideju za to je dobio dok je tamnovao, kada mu se javio svetli sveti ratnik Đorđe. Veza Nemanjića sa njihovim zaštitnikom velikomučenikom Georgijem je vrlo zanimljiva i specifična. Na veoma lep i slikovit način je prikazana u knjizi Nemanjići – u ime oca od D. Stoiljkovića i V. Kecmanovića. Ja sam Đurđeve stupove videla kao proizvod Nemanjine nesalomljive volje i ratničke prirode. Obzirom da je godinama ovaj manastir bio u veoma lošem stanju, freske su začuđujuće očuvane. Moja omiljena je samo u obrisima prisutna, a to je freska sv. Đorđa propetog na konju, koja je ukomponovana sa lukom crkve. Treba napomenuti da su moderni „palimsesti“ na zidovima manastira (ne samo ovog) vikali sa zidova o neznanju o važnosti ovog kulturnog dobra, s obzirom da su se od dvadesetih godina prošlog veka mnogi podpisivali na zidove i freske.

U Sopoćanima nas je dočekalo veče i tišina, u skladu sa specifičnom tehnikom izrade sopoćanskih fresaka sa sfumato efektom. Nad ulazom se prostirala prostrana i jedinstvena kompozicija uspenja Bogorodice. Ona vas očarava svojom realnošću. Na njoj ljudi nisu samo bezlične figure obrađene vizantijskom tehnikom. Svaka figura ima drugačiju frizuru i pokret. Detalji su do te mere precizirani da na jednoj fresci čovek drži maramicu i plače – ljudskost na jednodimenzionalnoj fresci. Mene je posebno očarala scena strašnog suda, gde su smrtni gresi prikazani kao žene obavijene zmijama, što nas asocira na biblijsku priču o praroditeljskom grehu.

Ništa od toga nije tipično ili opšte.Za srednjovekovnu književnost važi da je puna opštih mesta i da je često nastajala po određenoj shemi. Ipak, dešifrujući tipičan simbolički i alegorijski jezik srednjovekovne književnosti, mi uvek iznova nailazimo na nova i jedinstvena značenja. Vrlo slično je bilo i sa percepcijom freskoslikarstva i arhitekture manastira. Mnogima je freskoslikarstvo na prvi pogled svuda isto, bez umetničke slobode i kreativnosti. Shvatila sam da su naprotiv ustaljenim normama pisanja i slikanja umetnici srednjeg veka morali da nađu put sopstvenog izraza, koji neće jasno narušiti očekivanja i funkciju, ali koji će obeležiti zid ili list na jedinstven način. Toliko toga prelepog i genijalnog se izrodilo iz potrebe da umetnost bude unikatna, bez obzira na praktičnu upotrebu. Sve ovo pišem da bismo se zapitali koliko još detalja i bisera naše kulture nije otkriveno? Da li može biti otkriveno, ako nije traženo? Da li smo dostojni da se nazivamo akademskim građanima i borcima za kulturu i srpski jezik, ako ne poznajemo svoje „ja“? Da li ćemo ikad moći da shvatimo bilo čiju kulturnu baštinu, ako ne razumemo temelje sopstvene?!

Da Vas podsetimo:  Zašto smederevci vole i poštuju Dimitrija Ljotića, mada izbegavaju da o tome govore?

Isidora Ana Stambolić, diplomirani filolog- srbista, trenutno na master studijama

Novi Polis

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime