Pod krilaticom da Centri za socijalni rad, u kojima razvedeni supružnici ili oni koji čekaju da izgovore sudbonosno „Ne“ razmenjuju svoju decu na nekoliko dana kao najnovije kasete iz video kluba – obezbeđuju kontrolisane uslove za trampu ovog tipa, dogodila su se u samo dve nedelje tri monstuozna ubistva kakva nisu mogli smisliti ni ekspetri holivudske industrije. I od kakvih se normalnoj osobi smanjuje mogućnost racionalnog sagledavanja stvari i povećava strah da i ona, jednog dana, šetajući Savskom promenadom primerice, može biti udarna vest u Dnevniku dva.
Pred trojicom sinova, koje je majka dovela do Cetra za socijalni rad u Tošinom bunaru kako bi se videli sa ocem, Milan Lovrić, inače čovek koji pati od postraumatskog poremećaja, zverski je ubio suprugu Olgu udarcima kamena. Dok su deca zapomagala, socijalni radnici su verovatno razmenjivali sobno cveće. Reakcija je izostala. Trojica dečaka ostala su bez majke, a nešto kansije i bez oca. Dojučerašnji ministar vojni rekao da će, ako se utvrdi odgovornost zaposlenih, svi snositi sankcije. Ne, ministre, zaboga, niko nije odgovoran, kako možete tako da se ophodite prema državnim službenicima. Zbilja ste zli. A nedajte da vas sekira mnogo to što će siročići ostati obeleženi za ceo život i što će se možda, ne daj bože, identifikovati sa svojim ocem. Nemojte toliko da mračite. Pobogu, leto je!
Nedelju dana kasnije, pre nego što ćemo saznati ima li odgovornih za potonji slučaj (?!), dogodio se još gori scenario ispred Centra za socijalni rad u Rakovici, gde je Marko Nikolić ubio najpre četvorogodišnje dete, a potom i njegovu majku Maju Đorđević. Da, ispred zgrade institucije za koji naivni i dalje smatraju da predstavlja kontrolisane uslove. Istog su dana uveče protestovali radnici Centra, tražeći obavezno obezbeđenje na ulazu u zgradu, jes su u drugom slučaju povređeni i radnici centra. Mnogo je razloga koji nam daju za pravo da mislimo da su radnici revoltirani samo zbog povrede svojih kolega – da je suprotno, jednosatni štrajk bi se desio još pre ovog slučaja.
PROČITAJTE JOŠ: DRAGA ANA
Paralelno s tim, nadležnosti grane izvršne vlasti oličene u vladi ostale su u senci seksualne opredeljenosti i hrvatskog porekla prve nam ministarke Ane Brnabić.
Gospođica Brnabić, kako se očekivalo, nije otišla dalje od pretpostavke da će biti fikus. Dobro, eventualno ljubičica. U prilog očekivanjima ove vrste govore i nedavni ispadi novopečene premijerke koji će se, sasvim sigurno, nastaviti.
Naime, od premijerke smo saznali da je onima na vlasti teže nego radnicima Fijata, a oni koji imaju dušu poverovaće u to i, što da ne, pustiti koju suzu. Još je strašnija situacija sa stenogramom intervjua datom Blumbergu, koji je – ne bi li brže-bolje skinula sa sebe teret pogrešno protumačene izjave, predala ruskom ambasadoru Čepurinu, ujedno još jedna u nizu potvrda suspenzije suverene države, zbog koje bi sve stanovnike Srbije, u najmanju ruku, trebalo da bude sramota. I zbog kojih je dokoni od milošte zovu Anuška Brnabovna.
Draga Anuška, molim Vas, možete li mi odgovoriti na jedno pitanje: Da li je moguće da, povodom ova dva slučaja, kao neko ko bi (makar u teoriji) trebalo da ima ingerencija da se obrati naciji, niste rekli ni jednu jedinu reč?
Da li Vas je sramota? Imate li malo ljudskosti u sebi ili ste se preko noći promenili iz korena? I da, pitajte ministra zdravlja, istovremeno mu prenoseći moje pozdrave – šta je učinjeno kako bi se Milanu Lovriću smanjio efekat traume iz ratova devedesetih u koje je narod slao Vaš Aca, Vaš predsednik, uzor, nadahnuće i nepresušni izvor inspiracije?
Mada i ja, draga Anuška Brnabovna, očekujem previše. Očekivati da Vi kažete bilo šta povodom ovoga ravno je očekivanju da neko ko se zalaže za evropske vrednosti i zastavu sa zvezdicama Putinovim pacovima ne preda stenogram intervju, a da je u isto vreme Vučićeva škola.
Stefan Petrović
S velikim razočaranjem,
Građanin paradržave Srbije
