Pismo onima koji veruju u Srbiju ili kako se boriti i pobediti

0
868
Foto: pixabay.com

Verujućem svetu sve je jasno:

– “Ne proklinji Boga i ne proklinji poglavara svog naroda” (2. Mojsijeva, 22,28); i

– “Neka svaki čovek bude pokoran vlastima koje vladaju, jer nema vlasti koja nije od Boga. Svaku vlast koja postoji Bog je postavio na njen položaj. Zato ko se suprotstavlja vlasti, protivi se Božjem uređenju, a oni koji mu se protive navući će osudu na sebe… Morate biti poslušni, ne samo zbog Božjeg gneva nego i zbog svoje savesti” (Apostol Pavle Rimljanima, 13, 1-2, 5).

Do onih koji protivreče svemu, po pravilu da “sada neću ni ono što ja hoću”, te poruke nisu ni stizale.

Toj vrsti mogli su se pridružiti i neki ne baš malobrojni Srbi “objektivni u pokušaju”, uvek na srpsku štetu, možda i zbog toga što su ih, u jednom vremenu izuzetno teškom po srpski narod, krajem maja 1992. godine, na to ohrabrile neke od poruka Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve. Na primer:

“ 6. Vlasti u Srbiji… još uvek nisu spremne da is­tinski prihvate nacionalno pomirenje, zacele posledice gra­đanskog i bratoubilačkog rata i stvore preduslove za du­hovni preporod i ozdravljenje naroda. Zato se Srpska Crkva otvoreno ograđuje i distancira od ove i ovakve vlasti i njenih nosilaca, kao i od njihovog bez naroda donetog ustava i od pri­premanih izbora, koji ne ulivaju poverenje kako svojom ishit­renošću tako i nači­nom na koji se pripremaju.

7. Srpska istinski narodna i saborna Crkva, potpuno sve­sna tragike trenutka i sudbinskog raskršća na kojem se nalazi narod, ponovo poziva na stvaranje vlade narodnog poverenja, nacio­nalnog jedinstva i svenarodnog spasa. Podsećamo sve na vlasti… u Srbiji, da ničija stolica nije važnija od sudbine i slobode celog naroda i da niko nema monopol nad narodom i budućnošću naše dece.

8. Postojeće vlasti nisu bile na visini svoje međunarodne odgovornosti, niti su bile u stanju da na pravičan način odbra­ne vi­talne interese Srpskog naroda”.

Baš tako, i kao da je zaboravio na posla­ni­cu apo­stola Pavla da je svaka vlast od Boga i da je treba poštovati, Sabor se preporučio logici takozvane među­narodne zajednice i pridružio njenim otvorenim pokušajima da se sru­ši ne samo tadašnja vlast u Srbiji, već da se jednom za svagda unište i srpsko pravoslavlje i srpski narod. Sabor kao da je zaboravio jer ne može biti da to nije znao, da je bilo vreme kad su odnosi između Srp­ske Crkve i srpske države bili ide­alno ostvareni, te da su se nalazili u simfoniji; bilo je to u sred­njovekovnoj nemanji­ć­koj državi, o­noj kojoj je Stefan Nema­nja dao telo, a Sveti Sava dušu, i u kojoj je Crkva služila, ne po či­novničkoj dužnosti, već po ljubavi.

Ne treba, dakle, frontalno ratovati protiv vlasti. Istorija je pokazala da nijedna revolucija, bez obzira na to koje i kakve “ideje” ističe u svojim parolama (makar se radilo o slobodi, bratstvu i jdnakosti) i kroz njih izriče svespasavajuća obećanja, nije donela narodu nikakav boljitak, čak ni utehu ojađenima. Odnosi se to i na francusku demokratsku, i rusku socijalističku, i srpsku kopiju ruske, koje su, svaka na svoj način, unazadile odnosne narode i donele im zlo. I tamo i ovde, zabludeli i opijeni narod uvek željan boljeg života i neke obećane a nerealne i nemoguće stvarne jednakosti (ako ništa drugo, neprevazilazna je biološka nejednakost), dovodio je na vlast one koji niti su hteli, niti mogli da ispune obećano, ali su zato istu tu stečenu vlast koristili da zadovolje najraznovrsnije sopstvene interese.

Pa se postavlja pitanje nisu li francuska buržoazija, rusko plemstvo, srpsko plemstvo, duhovno bogati francuski, ruski i srpski narod smišljeno izloženi stradanju ne bi li tako bili ispunjeni najniži porivi njihovih dželata. Bez obzira na stečena negativna iskustva, nisu li društveni odnosi i političke prilike, čak i u novijoj istoriji, umesto da budu unapređeni ili usavršeni, dovedeni u još gore stanje. Pokazuje se, zapravo, da je jedini cilj svake revolucije da uništi sve što je do tada u odnosnom društvu stvarano, što uključuje i pretpostavku, možda i istinu, da su njihovi predvodnici u te “poslove” ulazili i ne znajući kakve će posledice time proizvesti.

Pa, kad je već tako, pitanje je kakvu svrhu mogu imati svi isplanirani a ostvareni sukobi, ubistva, okrvavljene ruke, bratoubilački ratovi, gresi koji padaju na učesnike u tim sukobima, podeljene po manje ili više teško prepoznatljivim interesima, ali zato bez nade ili bar bez izvesnosti u konačan ishod.

Da Vas podsetimo:  Živite u Srbiji i nemate krov nad glavom: Ova opština besplatno deli renovirane stanove i kuće

Takvo beznađe, po prirodi stvari, mnoge će nagnati u bekstvo, neke od samih sebe, a mnogo više njih u neku podaleku zavetrinu, često s izgledom da se tamo otkinu od svoga narodnosnog stabla.

Kako se onda boriti protiv vlasti, odnosno sistema koji ključna društvena pitanja uporno zanemaruje, ali zato baveći se sporednim temama radi u korist opšte društvene štete.

Da li ustati i opet proliti krv svojih komšija, rođaka, znanih i neznanih koji su zbog sitne dobiti pogubili svaku meru i sišli sa puta za koji je samo retkima bilo dato da znaju kud vodi; onih koji žive kao i velika većina ostalih, možda nesvesnih sopstvenog življenja, ali “svesnih” nekih naturenih im standarda, “kako treba”, “šta je pravi život”, težnji koje verovatno i nisu proistekle iz njihovih umova, već pročitanih, “prepoznatih” odnekud sa strane, iz “naprednog zapadnog sveta”; onih koji takođe pripadaju pukom demosu, ali koji će, ako im tako vlast kaže, i Hrista ponovo raspeti.

Zaista, današnjica jeste mračna, bezidejna, bezalternativna. I koliko god da krivimo nekoga drugog koji i jeste kriv, krivi smo i mi sami. Ne samo zbog toga što nismo na vreme ustali – ili što uopšte nismo ustali. Uz to ide i pitanje koliko je puta Srbija ustajala da se izbori protiv sistema koji joj nije bio po volji. Ako je uopšte i ustajala, a nama, običnom svetu to ostalo nepoznato, pitanje je koliko puta je pobedila u toj borbi. Ni jedan jedini put!

Za početak, neke stvari treba objasniti i shvatiti. Prvo – policija jeste deo sistema, ali samo kao fizička radna snaga, oruđe sistema. Isti slučaj je i sa vojskom, raznoraznim službenicima, pravosuđem, tužilaštvom, prosvetom… svima državnim službama na koje bi sutra neki “ljuti” Srbi bacili atomku smatrajući da to ne bi proizvelo “kolateralnu štetu”. I ma koliko teško bilo priznati – i ti su ljudi, zajedno sa nama, sastavni deo ne samo srpske narodnosne mase, već i živa tapija na srpsku teritoriju!

Ali je apsolutno tačno da je bar polovina, ako ne i većina, tog sistemskog oruđa zapošljavana po partijskoj liniji i, stoga, beskrajno korumpirana. Mnogo manje, ni polovina istoga tog sistemskog oruđa zadovoljava kriterijume koje bi trebalo da ima svako od onih koji se tamo nalaze: stručnost, sposobnost, poštenje… No, u skladu sa jednom davno izrečenom mišlju da mi imamo još poštenih i pametnih ljudi, ali da to nećemo dugo trpeti, svi ti pošteni, sposobni i stručni stalno su pod sumnjom, jednom nogom pred otkaznom provalijom, zbog svojih osobina, naročito poštenja, izvrgnuti ruglu, uvredama i osudi.

No, sa druge strane – da li bi bilo hrišćanski da se onaj većinski, ili bar polovični deo zabludelog sveta isključi ne samo iz društvenih delatnosti već, posredno i sa životne pozornice? I može li to uopšte biti put k izlazu iz nevolja u kojima se nalazi postojeće društvo? To sa jedne strane, a sa druge – zar iko normalan i iole moralan može poverovati da će dželati sopstvenog naroda odustati od prakse u kojoj su već stekli potrebne veštine i, ako već ne raspolažu stručnošću i radnom sposobnošću, da će pokušati da sve to naknade poštenjem.

Samo na trenutak se treba zamisliti, duboko i iskreno.

Neki bi danas rado poslušali pojedine zagorele bakute koje sa društvenih mreža pozivaju na linč, na “pušku pa u Frušku”, na upotrebu konopaca, usranih motaka… A iste te davno istrošene “drugarice” ne da ne žele dobro ovom narodu ili da na mesta sadašnjih vršilaca dužnosti marionetskih predsedavajućih dođu sposobni, stručni i pošteni, već naprotiv, svakodnevno pokazuju koliko mrze istu tu državu koja im je pružila sve ono što nikada, ni po kom osnovu, nije trebalo da imaju. A opet malo im je – žele još mržnje, razaranja, žele brže propadanje, žele krv na tuđim rukama, dok se u nekoj sumračnoj zavetrini smeškaju očekujući za sebe neku kakvu-takvu nagradicu – makar i neku predsmrtnu fotelju u napaćenoj i propadajućoj Srbiji.

Nije, dakle, pitanje treba li svrgavati Predsednika ili ga ranjivog ostaviti na vlasti, ali je izvesno da se odgovor na sve državne i društvene izazove ne može očekivati ni od onih čija se politika ne razlikuje mnogo od one koju vodi stranka na vlasti. Vratimo li se samo onim materijalnim stvarima – privatizaciju su započele dosmanlije, nastavili žuti, preuzeli “napredni”! Na većinu najštetnijih sporazuma potpisanih u istoriji Srbije, potpise je stavila demokratska vlast. Da pomenemo samo priznavanje Kosova sa fusnotom (ili zvezdicom), sporazum o readmisiji, brojne sporazume sa Severnoatlantskim paktom – kome su se bezbroj puta izvinili što su nas bombardovali. I nismo li baš za vreme žutih “vratili” Hrvatima SRBSKU imovinu, a njihovi “napredni” naslednici samo nastavili, brže i jače i bolje, uz nadovezivanje na IPAP sporazum, na priznavanje svih šiptarskih institucija, na smanjenje penzija kako bi se podmirili “strani investitori” kojima “na mesečnom nivou” gradimo fabrike, subvencionišemo radna mesta, poklanjamo zemljište kako bi naš narod našao svoje robovsko uhlebljenje za platu nešto veću od minimalne. Sve to u velikim količinama, ali uz prećutanu istinu da je Srbija postala najobičnija kolonija onih koji su je pre dvadeset jednu godinu “humanitarno” bombardovali!

Da Vas podsetimo:  Vučiću, udri po rakiji!

Zemlja – žrtva jednog te istog kruga ljudi, gde se samo smenjuju k’o na traci, ubacujući s vremena na vreme neko novo lice, sebi podobno, oblikovano po poltronskim modelima “moralno-političke podobnosti” udbaškog vremena, sa “plemenitim” ciljem da posluži opstanku komunističko-demokratske kamarile, one koja se, još malo pa ceo vek, vuče kao tamna senka koja je oduzela sve ono što nam je potrebno da bismo se konačno vozdigli kao zdrava nacija!

I nije slučajno što se na pojedina izuzetno odgovorna mesta u državnoj upravi imenuju osobe koje u razumnim uslovima tamo ne bi mogle, narodski rečeno, “ni prismrdeti”. Jer ko bi uopšte mogao bolje i više poniziti vojsku od jednog levičarskog dezertera postavljenog na mesto Vojvode Mišića ili Vojvode Bojovića. Ili, kako na čelno mesto u policiji postaviti personu koju javnost poznaje pod posve diskvalifikatorskim nadimkom. A tek jagoda na šlagu ove bljutave torte – lezbejka na čelu pravoslavne Srbije!

Naravno, može se u prilog tome izneti more činjenica dobro poznatih običnom svetu, čak i onima koji su plaćeni (i drukčije namireni) da veruju u neki imaginarni napredak ili da slepo prate velikog vođu.

Dakle, jasno je jedno, i ne samo jasno već činjenično potkrepljeno brojnim istorijskim događajima u kojima smo, bar u nekima, neko više, neko manje, i sami bili ili učesnici ili svedoci, da od bilo kojih revolucija, krvavih ili “plišanih”, nema nikakve koristi!

Zašto sve ovo navodim? Sve ovo dosad ispisano, kao uvod, iliti podsetnik, možda je preoširno, ali da bi se lakše shvatila “bezrevoluciona” zamisao, potrebno je još nešto izložiti.

U članku Vladimira Dimitrijevića koga je jedna od mnogobrojnih nevladinih organizacija LGBT opredeljenja optužila za diskriminaciju i vređanje pripadnika istih nemoralnih i vrlo agresivnih propagandista nehrišćanskih i liberalnih uverenja, učiniše mi se vrlo razložnim redovi koje je on naveo u svom obraćanju. Radi se o jednom zapisniku sa suđenja ruskim disidentima koji su pokušali da se organizuju zarad širenja zdravih pravoslavnih filosofskih ideja, i nekolikim mislima glavnoga junaka na tom procesu, koje su i podstakle da ovo napišem, a čiji sam smisao pronašla i u mnogim svojim postupcima tokom rethodnih godina.

Naime, on, Vladimir Poreš, govori o svojim pismima Aleksandru Solženjicinu, i kaže:

“Iz mog pisma A. I. Solženjicinu upravo sledi da smatram da je najbolji način borbe protiv sovjetske vlasti – uopšte se ne boriti sa njom; tj. u pismu sam govorio prevashodno o stvaralaštvu, o afirmativnoj ulozi stvaralaštva, o Stvaranju sveta, o sili dogmata. Još jednom podvlačim da je reč o Dogmatici. To što sam u pismu napisao A. I. Solženjicinu da njegove knjige vidim kao direktan poziv na delovanje, pre svega sam mislio na duhovno delovanje, na stvaranje nove realnosti. Stoga još jednom kažem da je cilj našeg časopisa – i moj lično – ohristovljenje sveta, oslobođenje od bremena grehovne društvenosti, što potvrđuje i moje pismo italijanskim i francuskim prijateljima”.

Razlika između današnje Srbije i sovjetske Rusije koja se sudski bavila Vladimirom Porešom – ne postoji. Od dolaska “oslobodilaca” na vlast u Srbiji, pa sve do današnjeg dana – moral, hrišćanska svest, Ljubav, meritokratija (vlast zasnovana na zaslugama, talentu, veštini, inteligenciji, a ne na aristokratskom nasleđu, nasleđenom ili stečenom bogatstvu – “samo ne pitaj kako je stečen prvi milion” jer nije pošteno) – ili navodnoj većinskoj volji oličenoj u demokratiji, konzervativizam u njegovom najzdravijem obliku, istinska sloboda zdravog mišljenja, sve to i sve ono normalno, hrišćanski normalno, polako je izumiralo – da bismo došli do toga da je sve suprotno od pomenutog ne samo prihvatljivo nego i poželjno.

Da Vas podsetimo:  Velika stvar za ceo jug Srbije! Počinje sa radom Banka hrane jug!!!

I da se opet vratimo na pitanje koliko je u svemu tome narod prav ili kriv. Da li je zaista kriv samo narod koji već tričetvrt veka živi pod uticajem komunističke, antihrišćanske, antiduhovne obezduhovljene propagande u svetu kome se materijalno smatra jedinim bogatstvom i jedinom merom nečije vrednosti. Ili, možda, postoji nekakva krivica i na nekoj “drugoj strani”.

I kada se prilike tako osmotre, bolno iskreno, i kad se proceni stvarna vrednost bilo kog pokušaja neke nasilne promene, samo jedno je jasno – niti mi možemo živeti bolje promenom sadašnje vlasti, niti sa njom, ali zato postoji način da se promeni budućnost – ne sutra, ni za godinu, ni za deset godina jer je za svaku istinsku promenu potrebno vreme, a u tome neodređeno dugom vremenu ne može se bez volje, delovanja, naprezanja, znoja, često i suza zbog trenutnih promašaja, ali samo se tako može vratiti nada!

Upravo onako kako su to činili ruski disidenti svesni posledica, zatvora, mučenja -, istinski meritokrati čiji je rad vaskrsnuo Rusiju.

Neki će reći judeističke, prevarantske, ali u odnosu na Rusiju kakva je bila tokom prethodnih stotinak godina, današnja Rusija je u moralnom i duhovnom smislu potpuno preporođena.

Izvesno je da je za takve promene u Srbiji potrebna pomoć Crkve kao institucije sposobne da “institucionalizuje” Živu Crkvu, vernike, isto kao što će mnogi, sa razlogom ogorčeni na ekumenistička uverenja pojedinih vladika i sveštenstva, naći brojne zamerke ovoj logici.

Kao odgovor na takve zamerke može poslužiti i zapažanje jednoga mudrog monaha da “i zarđala žica sprovodi struju”. Drukčije rečeno, u srpskom sveštenstvu brojne su ličnosti duboko svesne problema sa kojima se suočava naša Crkva i kojima nisu nepoznate dileme Žive Crkve i njena nepoverljivost prema crkvenoj jerarhiji. Na sreću, takve je lako prepoznati i osloniti se na njih.

Uz njih, govornom ili pisanom rečju valja širiti i rasprostirati uzvišene vrednosti iskonskog svetosavskog nacionalizma i u svest mladih usaditi istinu da je pojam “nacionalizam” nešto najdivnije i da ga treba “vratiti u modu”.

No, i naredna rečenica kao podsetnik: I kad mu je propala država, srpski narod je uspevao, i uspeo, da tokom petvekovne turske okupacije, bez sopstvene državne organizacije, opstane baš zahvaljujući svojoj Crkvi.

Danas je taj i takav napor potrebniji utoliko pre i utoliko više što se svetski moćnici sve otvorenije zalažu za uništenje svekolikoga Srpstva, tvorca svetske Civilizacije, i ostvarenje one genocidne ideje Karla Marksa da, zarad evropske sreće učine i ono što je fizički nemoguće, da Srbiju potope na morsko dno.

U takvim neprilikama, srpskom narodu sada je potrebno ne samo buđenje i delovanje onih koji se, opravdano ili ne, smatraju intelektualnom elitom okupljenom u raznim zatvorenim akademijskim krugovima, već je nužno da se oglase i svi drugi umni, prosvećeni i mudri Srbi.

Potrebna nam je sabornost, naša moralna propaganda u korist Istine koja neka za početak dopre i do samo desetak ljudi, onih koji će je, probuđeni, širiti dalje. Potrebni su nam neokaljani ljudi sa stavom, spremni da ostanu ovde, da rade za više dobro, da se žrtvuju za dobrobit nacije i da, kao rezultat sopstvenog delovanja, ako ne oni, onda bar njihova deca, dožive preporod Srbije.

A do toga nikada neće doći ako ne počnemo prvo od sebe!

Onako kako je pre podosta godina, a ja saznala tek pre neki dan, jedan savestan Srbin, univerzitetski profesor koji se svesrdno trudio da istinu predstavi svome narodu, na “dobronamerna” upozorenja nekih zaista ozbiljnih ljudi da pazi šta radi jer ima decu, “ubitačno” odgovorio:

“To i radim zbog dece”.

Pisano je ovo zbog onih koji veruju, a neverujućima, bezbožnicima, osobama bez savesti – uzaludno je išta govoriti.

Vesna Veizović

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime