Pismo predaka

0
37

Screenshot-from-2016-09-11-10-30-19„Šaljemo vam ovo pismo po vetrovima sa Kajmakčalana, pticom kukavicom sa Kosova polja, Drinom iz mulja gde vam preci spavaju, NATO lovcem sa Lovćena izdatog, pisano košću srpskom u krv umočenom, perjem dvoglavog orla kićeno, u tri boje obojeno i unapred osuđenog da ostane nepročitano!

Gde god je čizma, točak il’ gusenica na srpsku zemlju stala, mi smo legali pod njih da nam zemlju ne ugaze, obljuzgaju i prokopaju. Pucale su nam kosti pod tim čizmama, točkovima i gusenicama, a zemlja se krvlju natapala. Nebo smo branili od čeličnih ptica, ne znamo ni kako, ali nas prestaše nadletati i vatru na nas bljuvati! Od Kosova, grdne muke svetske, krenula je krv srpska da luta zemljom i rekama, ali nije dala da čizma utaba crnicu sa koje smo jeli! Prolazila su sečiva kroz našu kožu, konjske noge kroz naše glave, bičevi su nam iscrtavali po leđima potpise onih koji su nas porobljavali, ali smo uvek ustajali i stajali uspravno i tako obogaljeni, i tako osakaćeni, pa smo i mrtvi znali da stojimo odbijajući da umremo pred neprijateljima!

Od Prvog i Drugog ustanka srpskog, kako ustadosmo, tako na nogama ostadosmo iako tvrde da su ugušeni! Jesmo grcali u krvi, jesmo na kolac nabijani, jesmo obezglavljivani, jesmo mučeni, jesmo pljuvani i streljani, ali samo na nogama! Bežali smo u šume i pećine, ali samo da bismo se vratili jači! Iz pećina jurišasmo, pa smo neprijatelja u mišje rupe saterali!

Od Principovog pucnja odjeknuo je svemir, ali da nije, ni nas ne bi bilo! Taj metak je znao kud je krenuo, iako možda Gavrilo nije bio siguran gde će završiti! I nije se dao ni on, koji bi ovo pismo potpisao da mu ruku ne prebiše i odbaciše, ali znajte da u njemu i njega ima i da bi opet tamnovao i ruke za vas gubio! Sve što je izginulo, za vas bi ustalo, u bilo kom ratu da je ugašeno, za vas bi zasijalo! Topovi da krenu grmeti, sa neba biste imali veću pomoć nego sa zemlje! Iz zemlje bismo nicali kao božuri, da samo imamo za koga!

Kako krenu rat ponovo, opet smo spremni bili i za ovu zemlju svi izginuli! Ginuli smo koliko smo mogli, pa nam na tome nemojte zameriti ako smo nedovoljno stradali! Nije nas više ni bilo! I da možemo, svi bismo ponovo izginuli i sve bismo glave ponovo na panj stavili!

Na Kosovu bismo izašli iz popaljenih kuća, iz rupa od metkova bismo poispadali, ispod kamenja ispuzali i iz jama glave provirili, pa opet za Srbiju ginuli, ali nas se niko ne seća. To naše pojavljivanje bilo bi suvišno, jer nas niko ne bi mogao prepoznati! Kad bismo iz jama svi ispuzali, iz živog kreča se ponovo sastavili, od metkova se pokrpili, sa kočeva sišli, od sablji se ušili, mora popili i iz njih izašli, iz zemlje procvetali i sa konopaca sišli, ne znamo kome bismo došli i da li bismo za žrtvom svojom zažalili!

Sve što je Srba ikada živelo i za Srbiju mučenički stradalo, sve je to u pismu upisano, potpisano i sve je naše zapisano, samo da to ima ko pročitati! A ako neko i prepozna ćirilicu, pročita kako treba, da li će ga biti briga? Hoće li išta osetiti ako mu za to niko ne plati?

Sećate li nas se Srbi današnji? Sećate li se klanja, streljanja, silovanja, davljenja? Sećate li se dedova, kumova, bivših ognjišta? Sećate li se Albanije, Kajmakčalana, Jasenovca, Jadovna, Paga, Beograda na krvi, Hercegovine namučene, crkava popaljenih, krstova istrgnutih, đaka poubijanih? Sećate li se bilo koga ko je za vas poginuo?

Jeste li sve prodali? Koliko su vredeli naši životi? Šta su vam dali da se odreknete časti? Za koliko dadoste NJegoša? Ko vam ote Svetoga Savu? Gde zagubiste Gračanicu? Ko zapečati jame? Što zaboraviste? Što ućutaste? Što ugasiste? Što propadoste? Pogledajte pred kim klečite!

Kome da ovo pismo šaljemo kad ga niko ne prima i ničije ga oči ne čitaju? Za koga ga pisasmo? Ljudi bez glave ga izmaštaše, slepi ga napisaše, bezruki ga na rukama ponesoše, gluvi ga čuše kad ga nemi naglas pročitaše, siromasi ga zlatom okitiše, narikače ga sa smehom ispratiše, oni bez nogu potrčaše da ga vide, nehajni ga sačuvaše, osporavači ga pohvališe, nepismeni naučiše slova kako bi ga iščitavali, gusle bez struna ga opevaše, orlovi ga zemljom nose, vukovi ga okotu izmjaukaše, ribe ga nebom nosiše, a pesma ga tišinom opoja.

Samo vi, potomci naši, vi koji imate čime čitati, imate čime upamtiti, imate ga kome pročitati, vi ga se odrekoste! Osporiste ga, prokazaste, pljunuste, ismejaste mu se i pocepaste na sitne komade! Tako će proći i Srbija, Bog je izmaštao, napisao i opevao! Vi pismo niste čitali jer ste jezik zaboravili, pretke pod zemlju sakrili, obraz namazali, a čast prodali onima koji su vam pretke i Srbiju gazili onim istim čizmama, točkovima i gusenicama, ponose bivši, a sramoto večna!“

Večno Vaši i baš zbog toga zaboravljeni!

Milan Ružić

www.iskra.co

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime