Pismo rodnom gradu

0
780

Pišem ti, rodni grade, u vremenu životnome kada je svaki pisani trag pre testament nego priupitivanje za zdravlje i vreme, ili prenos lepih želja. Pišem ti, ulico u kojoj sam prohodao, u doba kada je moj hod sve nestabilniji a put kojim me vodi taj hod sve izvesniji.

gradPismo rodnome gradu može pisati samo izgnanik. Onaj koji nije silom oteran i može se vratiti, nema rašta pisati. Jet, taj, kad se uželi: on dođe i ostane taman onoliko koliko mu treba da shvati da nije pogrešio što je odlazio.

Pišem ti, rodni grade, a ne pitam te kako si i šta radiš, kakvo je vreme tamo, kako se živi, ima li šta novoga? Što da te pitam kad sve znam?! Nisi dobro i ništa ne radiš. Nema žamora dece, da ti smetaju kad si umoran, nema vike staraca da te nerviraju kad hoćeš da slušaš metohijsku ravnicu i njenu tišinu. Kažu, ne čuje se više ni huk vode sa Izvora. Vele, da više ni vetar ne duva isto. Tvrde, da je voda postala vruća i bljutava.

Pišem ti, rodni grade, sebe radi. Da mi je iskreno stalo do tebe drugačije bih postupio onomad. Ali nisam se ja pitao, nisam ja odlučivao. Pitao se opstanak, odlučivalo je potomstvo. Nisam ja imao prava da se junačim kada sam znao da ću sigurno biti kukavica. A kukavica sam postao jer sam bio talac. Talac imperativa da se preživi, zarobljenik namere da se i posle preživljavanja nastavi sa životom.

Pišem ti, rodna ulico, da tražim oprost što sam te prodao, da te molim da shvatiš, da se nadam da ćeš razumeti i podržati moju potrebu da u novoj ulici, u drugom gradu, ne budem u prolazu, da me tu ne smatraju nižom vrstom, već da budem svoj na svome u svojoj novoj ulici. I sama znaš da sa bio pored tebe do poslednjeg trena, da sam čekao da se skupi najveće zlo na svetu pa da me istera iz tebe. Pa da ti nisam bio veran i da te nisam voleo, zar bih svatove dva puta kroz tebe provodio – kad sam odlazio i kad sam se vraćao sa mladom, zar bih pustio da mi se sin rađa u kući kojoj sam dohodio tobom hodajući.

Da Vas podsetimo:  Tuga: Propada jedini srpski cirkus

Čak i izdajnici imaju pravo na svoj rodni grad – rodni kraju moj. Čak i kada nekoga osude na smrt, zbog najtežih zločina, u presudi piše “rodio se tu i tu“. Zašto onda meni, nama, danas ne daju pravo čak ni da te svojim smatramo i da te volimo? Da te volimo: ništa više ne tražimo! I da te se po nekad setimo, pa sednemo i pismo ti napišemo.

Ono, istina je, da nisam ostao bez tebe, nikada ne bih saznao koliko mi značiš, još manje bih ti posvećivao ovoliko vremena i redova, kao da nema druge teme na svetu, kao da nema lepšeg mesta od tebe?! LJudi mi se čude, tu u novoj ulici, misle da već po malo preterujem i da sam, Bože mi prosti, skrenuo. Većina njih ne želi da se priseća odakle je, a ja ih stalno podsećam na to govoreći o tebi.

A želje su mi tako male i ostvarljive. Ljudske, čoveče, gradu moj. Jedna letnja hladovina, na čistoj posteljini jednog kreveta federaša i miris vruće pogače tek izvađene iz rerne “smederevca“. Suton u dvorištu, rođak sa kojim se zborim preko tarabe i nasmejan drug što se tromo penje uz dvorište. Jedno “Krivo je more“ na stepenicama Pavlovića kuće, jedno blejanje na ogradi preko puta “Bankosa“ u iščekivanju lepoga, i jedno slušanje ploče tek pristigle iz Londona kod Saše, jedna luda vožnja sa Garinim motorom kroz Đurakovac koji je rađao lepe devojke. Jedan film u bioskopu, jedna plava školska bluza, onaj Džoga još jednom da me nasmeje, onaj Ljuša da mi zvizne iz dvorišta.

Onda, džemper prebačen preko ramena u rano leto, pre nego se krene na igranku, miris čiste košulje i osećaj da ćeš se zaljubiti te večeri. Hladna voda sa česme kod parka i dobacivanje devojkama sa šahte na centru. Možda jedno pivo hlađeno u koritu, jedna zora kroz rodnu ulicu posle pijanog buđenja u Gišinom ateljeu i crveno nebo sa Prokletija, te jedan žamor u prolećno jutro nekoga četvrtka.

Da Vas podsetimo:  Trešnjevac u Karađorđevoj vladi

Zar je sve ovo mnogo?! U redu, ima još po nešto: osećaj da se imaš gde vratiti, potreba da se negde dođe pošto se pre toga otišlo, sanjivi milicioner pozornik koji će stajati pored autobusa koji tek stigao, u tri ujutro, kucanje na prozor da ti otvore vrata, društvo koje će te čekati u omiljenoj kafani kad dođeš na odsustvo iz vojske, devojka koja će se nevešto udešavati kad čuje da si stigao na prve studentske ferije (i koja će će nekoliko puta toga dana proći pored tvoje kuće, dok ti budeš prolazio pored kuće neke druge). Zar je mnogo tražiti da još jednom doživiš radost komšiluka što te opet vidi posle tvojih lutanja po svetu, rođake koji će celog dana špartati po dvorištu, majku koja pere veš skidajući tragove drumova i gradova u kojima si besposleno olidao. Tu je i ona novčanica koja će te čekati na stolu, koju je ostavio otac koji je jutrom otišao na posao, i koji bi te najrađe išamarao jer ko zna gde si sve bio i šta si sve radio, a on te je samo pomilovao pogledom i ostavio ti poslednje pare (jer visok je datum u mesecu).

Zar je mnogo tražiti da još jednom povučeš mrežu sa pokojnim drugom Milojem, da baciš još jedan basket sa društvom (u pivo i sudžuk), da naložiš još jednu petrovdansku vatru u Trgovištu? Jel’ mnogo, rodni kraju moj, da još jednom, makar, budem kec u završnom kolu igranke ili da mi sestra bude “mis plave večeri“? Ne može biti mnogo, nikako, da drmnem još jednu rakiju kod strica za Božić ili da popijem svoju prvu klapušu kod ujaka na Svetog Nikolu?!

Da Vas podsetimo:  Papa je tražio od cara Dušana da pokatoliči Srbe, a dobio je...

A sada mi osporavaju pravo čak i da te sanjam. Oprečuju mi da uopšte postojim kao deo tebe. A sanjam te svake večeri. Svakim snom sam u tebi. Doklen ćemo još ovako, rodni kraju moj? Ne može više, gornji sokaku što vodiš u Krstiće! Čovek sam. Imam pravo. Imam pravo čak i da sam grešan. A nisam. Nisi ni ti. Nije niko.

Ali, nije više isto. Grad nije čovek, ulica nije dete. Ne meri nas ista mera, ne podležemo istom vremenu. Ono što je za ljude starost i nemoć, za jedan grad je snaga. Jedan grad je jak koliko je star. A tebi je, rodni gradu moj, prekinuto starenje. Naterali su te da prekineš postojanje, naterali su te da se podmladiš i da postaneš obična naseobina sa kućama i zidovima. Ne rađaš više uspomene, ne stvaraš više želju. Rodni grad si senki a ne ljudi.

I sada smo isto, jer smo jedno bez drugoga, još nam osporavaju pravo da patimo. To što si mi poručio, šta nam valja činiti, ja ne prihvatam, mada je jedino rešenje: da sve srušimo i spalimo, pa da te ponovo na starim temeljima starog izgradimo. Za to treba ljudi a mi ih trenutno nemamo. Znam to, rodni kraju moj, jer ja prvi nisam čovek. Tek sam jedno sećanje, nečija uspomena, tek sam trag u krštenici sa jednom praznom kolonom: onom gde se ispisuje mesto smrti. Ko zna hoće li mi ga ikada i upisati kad sam izdao mesto rođenja.

Ostaj s Bogom, rodni kraju moj, nek te čuva Gorioč, tu su me krstili, nek te štiti Planina, preko nje sam pobegao, i nek te održava u životu ova uspomena: u nju sam bežeći iz tebe – stigao. I, tu, ostao!

Igor Đurić

www.srbij-a.blogspot.ca

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime