Pismo sa Kosova

2
647

kfor03Neka je Dimitrije živ i zdrav i neka svedoči kako su ga pripadnici Kfora spasili, ne smeta to nama. Ali…

Ponekad mi se čini da nemam više šta da napišem o našem životu na Kosovu i Metohiji. Tako nam je kako nam je, sve nenormalno nam je normalno – trpimo.

Pale kuće povratnicima u Metohiji, tuku ih. U centralnom delu Kosova Srbi prodaju svoju zemlju Albancima. U opštini Peć se i dalje srpska imovina otima falsifikovanim dokumentima. (Otima se i u drugim delovima Metohije, ali tu posebno.) U opštini Novo Brdo se krade na veliko, a porodica Ibiši i dalje teroriše Srbe iz te opštine. U Đakovici na starom srpskom groblju Albanci zidaju zgrade. U Briselu pregovarači iz Beograda nastavljaju da „pobeđuju” u naše ime, a nama i dalje te „pobede” zvuče nekako suprotno. Kažu da je uspeh što su nas gurnuli da nam se sudi po zakonima „države Kosovo”, ali i da nikada neće priznati tu „državu”.

U povratničkom selu Ljevoša kod Peći živi petočlana porodica Krstić. Borislav Krstić, njegova supruga i troje dece nemaju ni jedan takozvani kosovski dokument sa kojim bi mogli da ostvare bilo kakvo pravo. Žive od nadnice, koju preko leta zarade radeći u manastiru. Da nemaju koze, deca bukvalno ne bi znala šta je mleko.

Borislav nema imovinu na Kosovu ni u ostatku Srbije – njegova supruga takođe. Rođen je u centralnoj Srbiji i sa majkom je došao u Veliku Hoču. Nije se prijavljivao na Kosovu, već je nastavio da vadi dokumenta u mestu rođenja. Ni supruga nije rođena na Kosovu i Metohiji. Kada se pojave kod Albanaca sa svojim problemom, neće ni da razgovaraju sa njima. Kuća u kojoj Krstići žive nije njihova, ali je vlasnik u centralnoj Srbiji, pa ne plaćaju kiriju. Čuvaju je da je neko ne zapali, njih petoro u Rugovskoj klisuri.

Deca su rođena na Kosovu – u albanskim bolnicama – i, zato što im roditelji nemaju kosovska dokumenta, ne mogu da ih prijave u Peći. Zato što su rođena u pomenutim bolnicama, njihovi roditelji ne mogu da ih prijave ni u Kragujevcu, gde se nalazi policijska uprava za Peć. Neće da im priznaju dokumenta iz bolnice jer imaju pečat takozvane države Kosovo.

Da Vas podsetimo:  Zašto kosovski Albanci menjaju priču?

KAD KFOR SPASAVA

Krstići o kojima pišem ustvari ne postoje. Roditelji ne postoje na Kosovu, a deca uopšte ne postoje. Zbog pečata troje male dece i njihovi roditelji ne mogu da ostvare pravo bar na dečiji dodatak države Srbije. To je isti pečat koji Srbi sa Kosova i Metohije moraju da prihvate kao svoj, jer tako su se dogovorili u Briselu.

I sve je ovo, verovali ili ne, nama normalno. Naša stvarnost u kojoj imitiramo život. Obespravljenost je naše drugo ime.

Nemoćni da bilo šta uradimo sami, postajemo letargični. Probudi nas povremeno neka vest ili dešavanje, i onda shvatimo da nismo baš toliko otupeli, da nas pamćenje i dalje služi, samo nema nikoga da stane uz nas. To saznanje nas natera da spustimo glavu i nastavimo da trpimo.

Ono što nam je paralo uši proteklih dana je vest o tome kako su pripadnici Kfora prevezli malog Dimitrija iz prištinske bolnice na lečenje u Beograd. Brujali su mediji danima o velikodušnosti Kfora, a mi, ovakvi kakvi smo, odmah smo se zapitali šta se krije iza toga. Ne želim nikako da umanjim njihovu požrtvovanost u slučaju malenog Dimitrija, ali se pitam šta bi bilo kada bi mediji, kao što su Kfor hvalili, pisali o svakodnevnim nepravdama sa kojima se Srbi na Kosovu i Metohiji suočavaju – da ne čekaju pogodan politički momenat.

Većini nas je, u trenutku dok je ta vest emitovana, pred očima bila ne jedna, već desetine situacija kada smo pripadnike Kfora molili za pomoć. Komanda svake vojske je jedna posebna priča, ali ovo što mi gledamo na Kosovu je stvarno čudo.

Meštani Starog Gracka će vam između ostalog ispričati kako su molili pripadnike Kfora da im obezbede pratnju do Merdara, bar za dva vozila, da odu na sahranu komšiji koji je iznenada preminuo u Nišu. Odbijeni su uz odgovor da su zahtev morali da podnesu 48 sati ranije.

Da Vas podsetimo:  Albanska crna i kriminalna banda

Meštani Čaglavice i sela oko Gračanice sećaju se odgovora – kada su 17. marta 2004. godine preklinjali da ih zaštite od horde Albanaca koja je išle ka njima i palila sve što je stigla – da je lanac komande takav da ne mogu da reaguju. Ako žele da napuste kuće, onda će kamioni odmah stići, tu je komanda bila jasna.

U Goraždevcu bi vam meštani ispričali priču o stradanju dece na reci Bistrici i ponašanju pripadnika Kfora kada je trebalo spasavati život Bogdana Bukumirića, koji je tada imao 15 godina.

Teško ranjenog Bogdana su u pećkoj bolnici smestili u sobu sa mrtvim Pantom Dakićem i Ivanom Jovovićem, i smatrali ga mrtvim. Doktorka iz ambulante u Goraždevcu tri sata je ubeđivala pripadnike Kfora da je Bogdan živ i da ga helikopterom transportuju do bolnice u severnom delu Kosovske Mitrovice. Govorili su joj da ne mogu to da urade, moraju prvo da pitaju komandu u Peći, oni komandu u Prištini, pa, ako oni dozvole, ako procene da treba… Kada su se konačno smilovali i obezbedili helikopter, sa Bogdanom su poveli i ranjenog Marka Bogićevića. Prvo su njega – lakše ranjenog u odnosu na Bogdana – ostavili u nemačkoj bazi u Prizrenu, pa tek onda Bogdana prevezli do Kosovske Mitrovce, ne do srpske bolnice, već do baze u kojoj su smešteni pripadnici francuskog Kfora.

HUMANOST NIJE NjIHOVO IME

Ko zna šta bi sa njim bilo da nije doktorka Milenka Cvetković na sopstveni rizik otišla u albanski deo grada, gde je baza smeštena, da vidi šta se dešava. Bogdanu je već bila operisana slezena, ali se ispostavilo da neurohirurg kasni i ona je počela da insistira da se dečak prebaci za Beograd. Tada helikopter Kfora nije Bogdana mogao da prebaci za Beograd. Helikopteru iz Beograda nisu hteli da dozvole da sleti na teritoriju Kosova i preuzme ranjenog Bogdana, već je do Raške morao ambulantnim kolima.

Da Vas podsetimo:  Neodgovorna Angela Merkel

Humanost im u tom trenutku nije padala na pamet. Ivo Andrić je rekao: „Ko čini dobro od njega se još više dobra očekuje”. Politički trenutak nije bio pogodan za spasavanje života jednog srpskog dečaka. Došli su sa izgovorom da spasavaju Albance od Srba i, od kada su stigli, samo su Srbi žrtve – gde je tu logika. Izabrali su savršen trenutak da glume neutralnost. To smo mislili tada, to mislimo i sada.

Bogdan Bukumirić je ranjen sa osam metaka. Gotovo sve rane su bile opasne po život, a među najtežim je bila rana na glavi. Prognoze lekara na Vojno-medicinskoj akademiji su bile da će biti čudo ako Bogdan ostane živ, nisu mu davali ni pet odsto šansi. Bogdan je preživeo i svedoči o svemu. Ove priče javnosti u Srbiji niko nije davno ispričao, valjda bi trebalo da ih zaboravimo. Zna li ko gde su sada i kako žive ranjena deca iz Goraždevca?

Srbija ih kiti lovorikama, a oni Isu Mustafu prošvercovaše na otvaranje mosta na severu Kosmeta iako su znali da će se Srbi buniti. Rade ljudi svoj posao, zaokružuju „državu Kosovo”.

Neka je Dimitrije živ i zdrav i neka svedoči kako su ga pripadnici Kfora spasili, ne smeta to nama. Kamo sreće da su nas spasavali svih ovih godina i da nismo toliko izginuli od njihovog dolaska. Samo smo mnogo osetljivi na pominjanje njihovog imena i reči – humanost.

Možda će vam se učiniti da prvi deo teksta nema veze sa drugim delom, ali na Kosovu i Metohiji je sve bez veze – to i prenosim. Zato što je sve politika i zato što je to jedini ugao iz koga se sve na Kosmetu posmatra, mi patimo. Iskreno, da nas neko pita kako nam je, devedeset odsto nas bi reklo da vlada opšte rasulo kao pred rat, ili, što bi stari Kosovci rekli: „Sve ovo, na dobro da izađe”.

Janja Gaćeša

www.standard.rs

2 KOMENTARA

  1. Ima rec: izdaja. I sto je cesce upotrebimo, to bolje. Da je vlast u Srbiji, a posebno naprednjaci, koristila rezoluciju 1244 UN sad ne bi bilo granicnih prelaza, i prisustvo Srbije na Kosmetu bi bilo jace, ne prakticno iskorenjeno. Sve za sarenu lazu „EU clanstva“. Srbijine magarece godine u toku (bukvalno, nesto drugacije i mnogo gore nego one Copiceve).

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime