Pismo sa Kosova: Borba za opstanak u getu

0
618

Sećam se priče starih, među njima je i moj deda, da je Gospod tako uredio da u Metohiji najbolje uspevaju vinova loza i različito povrće. Da je Sirinićka župa poznata po kvalitetnim mlečnim proizvodima, mesu. Pričali su da na zemlji Kosovskog pomoravlja sve uspeva, ali se ljudi najviše bave stočarstvom, povrtarstvom i voćarstvom. ,,Kod nas raste kvalitetna pšenica, kukuruz, suncokret, ječam. Ima različitog voća i povrća, različitih ruda. Svega ima samo da to čovek uredi, dobro organizuje, da domaćinski upravlja. Sve se to nalazi oko crkava i manastira i predstavlja bogatstvo Kosova i Metohije. Zato su i srpski kraljevi ovde živeli i svetinje podizali“, govorio je deda. Slika koju sam kao devojčica zamišljala dok je pričao, ličila je na slikovnicu punu boja – i danas je jasno vidim. Godinama kasnije bila sam u prilici da slušam ljude iz različitih krajeva sveta kako govore da je Kosovo i Metohija neobično lepo, i da na relativno malom prostoru svega ima – od zlata do borovnice. Kada o tome razmišljam, glavom mi obavezno prođe pitanje: ima, ali za koga?

U centralnom delu Kosova i Metohije živi blizu 25 hiljada Srba. Taj deo poznat je i pod imenom Široko polje. To je najplodnija ravnica u pokrajini – naša žitnica. Zato se godinama čudimo Albancima što baš tu, u toj žitnici, zidaju moderne puteve i velelepna naselja, pretvarajući Bogom danu plodnu zemlju u beton. Srpska sela u ovom delu Kosova, u odnosnu na sve ono što grade, izgledaju mala i oronula, sakrivena iza građevina od kojih retko koja ima neku svrhu. U tim malim i oronulim selima Srbi obrađuju između pet i šest hiljada hektara oranica. Rad u polju nije prestao svih ovih godina. Njive su se sejale i u najtežim vremenima. Zahvaljujući njima dobar deo Srba opstaje, jer skoro 20 godina primaju umanjeni lični dohodak iz firmi u kojima su ranije radili, ili minimalac.

SRPSKO ŽITO

Trajkovići iz Lapljeg Sela nemaju nijedan ar svoje zemlje. Imaju veoma mala primanja, ali više od decenije obrađuju oko 50 hektara pod rentom. Radeći u polju podigli su i školovali četvoro dece. Imaju mini farmu svinja, a od pre nekoliko godina i mesaru. Muče se i otplaćuju kredite, i sebe ne vide nigde sem na Kosovu. Oni rade i grade svoj život ovde, isto kao i njihova deca. Takvih primera je mnogo. Da pomenem i Slaviće iz Lepine, čije je mesečno primanje jedan minimalac. Oni obrađuju 60 hektara zemlje pod rentom i imaju farmu goveda i ovaca. Troje dece su podigli radeći na njivi. Sada pomažu svojim ćerkama koje su se udale, jer nigde ne rade.

Da Vas podsetimo:  Milo kao ne zna da oni znaju

Srpski ratari repromaterijal plaćaju i do 40 odsto skuplje neko njihove kolege u ostatku Srbije. Prodaju ga Albanci i oni određuju cenu. Kada se prodaju žitarice jedini kupci su opet oni i diktiraju cenu. Tako je skoro dve decenije. O iskustvima poput onih da Albanci odvezu pšenicu, plate manji deo i drugi nikada ne plate, mogli bi da pričaju danima. Čak su i preko suda pravdu tražili, sporove dobijali, ali se odluka suda nikada u praksi nije sprovela. To je ovde normalno.

Uvođenjem taksi na srpske proizvode onemogućen je uvoz žitarica – posebno hlebnog žita – iz ostatka Srbije, pa Albanci pšenicu kupuju u Hrvatskoj i Mađarskoj. Cena po kilogramu se kreće 30 evro centi i 100 odsto je veća nego pre tri meseca. Vlasnici velikih mlinova su ogorčeni, jer pšenica iz Hrvatske je lošeg kvaliteta, dok sa transportom žita iz Mađarske imaju velike probleme, ali nije to poenta moje priče. Hoću da kažem da jedan deo svojih potreba mogu da podmire i kupovinom pšenice kod Srba, ali nikako oko cene da se dogovore.

“Cena nije ista za našu pšenicu i za ovu iz uvoza. Nama neće kilogram da plate više od 22 centa, jer je do pre nepuna tri meseca cena bila 15 centi. Još kažu i to nam je dosta. Vlasnici mlinova i velikih silosa su se tako dogovorili i od toga ne odstupaju. Oni znaju da mi nemamo kome žito da prodamo, osim njima, i ucenjuju nas. Mislimo da je to zato što smo sitni proivođači, neorganizovani, iza nas niko ne stoji, prepušteni smo sami sebi i kao takvi nismo nikakva konkurencija“, kažu poljoprivredni proizvođači iz centralnog Kosova.

Zašto su nikakva konkurencija, a ne barem nekakva? Priča o tome da srpski poljoprivredni proizvođači moraju bolje da se organizuju traje više od 18 godina. Lično sam prisustvovala sastanku u januaru 2001. godine kod tadašnjeg predsednika Vojislava Koštunice, i slušala Aleksandra Jovanovića iz Bresja kod Kosova Polja, kako iznosi plan kojim bi se sačuvalo Široko polje, odnosno plodna zemlja. Ogroman deo obradivih površina bio je u vlasništvu poljoprivrednih kombinata iz Lapljeg Sela i Dobreva. Jovanović je tražio da se pronađe način da se ta zemlja zaštiti i da se dozvoli Srbima da je obrađuju kako bi sami izdržavali svoje porodice. Od države se tražilo i da pomogne sa plasmanom proizvoda. Predlog je bio da se tako uradi širom Kosova i Metohije. Bilo je tu posla za veći deo Srba koji je ostao, i dobro organizovani možda ne bi sprečili Albance da grade na plodnoj zemlji širom pokrajine – posebno u centralnom delu – ali sigurno ne bi to bilo u ovom obimu i ovom brzinom. Još tada su tražili silose i hladnjače.

Da Vas podsetimo:  Neponovljiva iskustva i sećanja srpskog slikara Bonifacija iz Kanade

TEORIJA I PRAKSA

U međuvremenu su se slutnje o zauzimanju te zemlje od strane Albanaca – kroz kupovinu, uzurpacijom, eksproprijacijom, različitim malverzacijama – obistinile. Za to vreme Srbi su ponovljali da im treba pomoć oko udruživanja i formiranja ozbiljne poljoprivredne zadruge. Kako niko nije imao sluha za njihove molbe, vreme je prolazilo a obradive površine su se smanjivale. Mnogi od njih su sami kupovali velike traktore, kombajne, berače kukurza, i to uglavnom na kredit. Bilo je i donacija, ali sve je to nedovoljno ili nije odlazilo u prave ruke. Različite nevladine organizacije pomagale su pojedince dodelom grantova, ali malo toga je opstalo, jer problem se javlja kada je plasman gotovih proizvoda u pitanju.

Zemljoradnička zadruga u Donjoj Gušterici osnovana je 2014. godine, i to od strane EU i takozvanih kosovskih institucija. Ratari tvrde da je sve to možda i dobro zamišljeno u teoriji, ali u praksi prilično škripi, i oni ne mogu da se oslone na nju, odnosno to i nije zadruga u pravom smislu reči. Zanimljivo je da, kada su strane donacije u pitanju, ljudima nude da sade sve i svašta. Na primer šafran u okolinu Prizrena, gde se decenimama uzgaja vinova loza. Onda drvo paulovnije, godži bobice. Pomagali su udruženim Srbima i Albancima da uzgajaju povrće u hidroponijama – multietnička salata i spanać, kako su ih ljudi zvali. Ništa od ovoga što sam nabrojala dve godine trajanja nije sastavilo. Ljudi im u šali, ali i besu, kažu da u ovu žitnicu donesu svilenu bubu, dud već uspeva.

Ratari ne prestaju da ponavljaju da im trebaju silosi za pšenicu i kukuruz, hladnjača za skladištenje povrća i voća, ali ko da ih čuje. Sigurno neće oni koji novac provlače kroz začinske biljke, salatu iz vodenog rastvora ili drveće za izradu nameštaja. Mišljenja su da bi se lakše prodavalo sve što proizvedu kada bi bilo na jednom mestu, jer bi količina bila veća i onda bi mogli da prodaju svoje proizvode kupcima iz Makedonije ili Crne Gore. Na primer, trenutno neko u svom dvorištu čuva 5, 10, 15 tona pšenice, i niko od Albanaca neće da ide od kuće do kuće i da je skuplja. Ako i idu, onda ih ucenjuju cenom. Albanci skladištenje pšenice u svojim silosima, odnosno voća u hladnjačama, naplaćuju. Postoje Srbi koji imaju više od 100 tona pšenice i prinuđeni su da je čuvaju u tim silosima.

Da Vas podsetimo:  U Montenegru skoro u potpunosti spovedeno etničko čIšćenje Srba

SRBI HOĆE DA RADE, ALI…

Ovo jeste priča o poljoprivrednim gazdinstvima i proizvođačima žitarica, voća i povrća, koji jesu mali u odnosu na poljoprivredna gazdinstva u ostatku Srbije, ali ti vredni ljudi nisu za potcenjivanje. Činjenica da se radu u polju okreću mladi i fakultetski obrazovani ljudi ide u prilog tome koliko je važno pomoći ratarima i okupiti ih oko zajedničkog cilja, a to je kako u postojećim uslovima na najbolji način iskoristiti komparativne prednosti područja u kome žive, odnosno pomoći im da onim što proizvodu postanu konkurentni na tržištu. Obrađujući zemlju, Srbi se bore za svoj opstanak u getu, bore se da prežive. Još nije kasno da im se pomogne. Svakodnevno se priča o rešenju takozvanog kosovskog pitanja, ali dok do njega ne dođe narod od nečega mora živeti jer godine prolaze. Kada bi ih podržala država Srbija – svi su upoznati sa ovim problemom, od predsednika, ministra poljoprivrede, do sitnih činovnika – priča bi bila drugačija. Nije dovoljno doći jednom u nekoliko godina i kampanjski odraditi posao – dati nekoliko ovaca i koza i tu završiti priču.

Mnogo je obećano za vreme posete predsednika Vučića. Prvih mesec dana sve je prštalo od vesti kako država pomaže srpskom seljaku na Kosovu i Metohiji. U tome je bilo istine. Ali ništa se ne radi da se dugoročno reše gorući problemi. Posle predsednika, sa zemljoradnicima su razgovarali ljudi iz Ministarstva poljoprivrede, i ništa. Kada im pomenete sve te posete i sastanke sada, godinu dana posle, ratari odmahuju rukom kao da se sve to desilo pre 100 godina.

Pitanje nad pitanjima za Srbe u ovoj žitnici je zašto poljoprivrednim proizvođačima ne pomogne država Srbija, odnosno zašto do sada to nije učinjeno? Da je bilo volje našao bi se i način. Ovako je narod prepušten sam sebi. Svedok sam da su ljudi hteli da rade i imali dobre i održive planove, i još uvek ih imaju. O tome se ne priča, ali zato se često pominje kako Srbi prodaju zemlju. To, valjda, ostavlja jači utisak u situaciji kakva je. Više odgovara trenutnoj politici koja se oko Kosova i Metohije vodi.

Janja Gaćeša
Izvor: Novi Standard

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime