Pismo sa KiM – Hjustone, imamo problem

Šta će sadržati pitanja kosmetskih Srba iz proglasa koji će se čitati uoči dešavanja u Domu kulture u Gračanici

Uoči svake pozorišne predstave ili nekog drugog kulturnog događaja u Domu kulture u Gračanici čitaće se proglas koji će govoriti o tome da smo mi – Srbi sa Kosova i Metohije – slobodni ljudi, i da sve ono što se u toj instituciji dešava jeste manifestacija slobode i slobodnog izražavanja. Osnovna poruka tog proglasa jeste da nemamo prava da ćutimo na sva poniženja koje nam dnevno priređuje takozvana kosovska administracija.

Povod za organizovanje konferencije za štampu gde je to rečeno bilo je taj što je takozvana kosovska carina oduzela automobil Nenadu Todoroviću (na slici sasvim dole), direktoru Narodnog pozorišta iz Prištine, koje trenutno radi u Gračanici. Auto mu je oduzet u mestu Kičić, u blizini Kosovske Mitrovice, kada je krenuo na posao u Gračanicu. Todorović kaže da je sporno bilo to što mu je u pasošu kao mesto prebivališta upisana adresa iz Prištine. Pasoš mu je izdao MUP Beograd, jer mu je boravište tada bilo u Beogradu. NJegovi dokumenti su važeći svuda u svetu, sve je u njima potpuno legalno, ali je bio nemoćan da u tom trenutku bilo šta uradi. Todorović je rekao da se ovde ne radi o njemu kao pojedincu, već želi da ukaže da su Srbi sa Kosova i Metohije svakodnevno žrtve institucija iz Prištine i da je vreme da kažemo dosta.

„Mnogi ćute, uveren sam samo zato jer nisu sigurni da smeju da kažu. Kolektivna prava se osvajaju individualnim borbama. LJudi koji vode određene institucije uvek imaju malo veću odgovornost od onih koji ih ne vode, i zato neću da ćutim na nepravdu koja nam se dešava. Zato ćemo pod krovom ove institucije da ponavljamo da nam je dostojanstvo iznad toga da još jednom proživljavamo kriminalno delo koje nam sprema administracija iz Prištine”, rekao je Todorović i dodao da već godinu i po dana pokušava da izvadi takozvanu kosovsku vozačku dozvolu, ali mu uvek nedostaje još neki dokument i vraćaju ga sa šaltera.

„UKRADENI“ AUTOMOBIL

Samo dva dana posle pomenute konferencije, tri radnice Narodnog pozorišta su takođe imale problem na putu Kosovska Mitrovica – Piština. Prvo su ih pratila dvojica muškaraca u autu kosovskih registarskih oznaka, pokušavajući da ih izguraju sa puta, da bi nedaleko od Prištine pratnju i maltretiranje nastavila četvorica muškaraca u drugom automobilu. Auto kojim je upravljala Ivanka Simić ima registarske oznake grada iz centralne Srbije, isto kao i Todorovićev auto. Ta dva slova su često dovoljan razlog da na kosovsko-metohijskim putevima Albanci krenu da kidišu na Srbe.

Pre nekoliko godina Miško Miletić je iz Kraljeva, gde živi sa porodicom od proterivanja, dolazio u rodni Lipljan. Na istom putu koji pominjem u tekstu pratila ga je grupa mladića praveći mu iste probleme kao i Ivanki i njenim koleginicama. NJegov auto je imao registarsku oznaku „PR”. Našavši se u vrlo neprijatnoj situaciji, Miško je odlučio da skrene sa glavnog puta i da poljskim putem stigne do srpskog sela Donja Brnjica. Stao je ispred kontejnera u kojem su smešteni pripadnici kosovske policije. Samo što je počeo da objašnjava problem, stigao je i auto koji ga je pratio. Miletić je policiji pokazao na njih rekavši šta su sve na putu radili. Videvši policiju, jedan od tih mladića je počeo da optužuje Miletića da mu je pre bombardovanja ukrao auto i da su ga pratili, jer je on navodno prepoznao „svoja kola”. Mladić je imao 25 godina i njegova priča nije imala osnova jer ispada da nije imao ni 12 godina kada mu je auto „ukraden”. Miletić je pokušao to policiji da kaže, pokazivao je dokumentaciju, ali mu nisu verovali. Oduzeli su mu auto i još pretili da će da odgovara za krađu. Nekoliko meseci kasnije, posle dosta muka i peripetija, Miletić je uspeo da vrati auto.

Ako nas ne tuku, kamenuju, pale, pucaju na nas, to ne znači da je sve u redu – ne znači da je na Kosovu i Metohiji sve mirno.

Moja prijateljica je početkom marta bila u kombiju koji saobraća na relaciji Gračanica – Kosovska Mitrovica, i priča da ih je zaustavila policija u blizini Vučitrna i više od sata maltretirala vozača i putnike tražeći sve i svašta, preteći kaznama od nekoliko hiljada evra i šta sve ne. To su redovne linije kojima se Srbi iz centralnog dela voze do Kosovske Mitrovice. Vlasnici tih kombija imaju uredno registrovane firme i „državi Kosovo” plaćaju porez. Registarske oznake tih kombija su „RKS”. Od tada je prošlo nekoliko dana i ubeđena sam da je u međuvremenu još dosta Srba doživelo neku vrstu šikaniranja predstvanika institucija iz Prištine.

ČIJI SMO MI GRAĐANI?

Todoroviću su njegovi radnici ispričali da ih je policija zaustavila u oktobru prošle godine, kada su se vraćali iz Zubinog Potoka, gde su igrali predstavu, i terala ih da postavljaju lance da vide da li znaju to da urade. Tek kad su njemu oduzeli auto, oni su ispričali ovu neprijatnost.

Takve se scene gledaju u filmovima koji govore o tome kako je nekom narodu bilo za vreme okupacije. Teško da će se o nama film snimiti, jer se svi ubiše da nas ubede da sve ovo nije okupacija, već uspeh koji se teškom mukom postiže u Briselu. Tamo je i potpisan sporazum o slobodi kretanja. Zato i ne dobijamo nikakvu medijsku pažnju niti se ko ozbiljnije time bavi.

Nama ne priznaju srpska dokumenta.

Nama ne dozvoljavaju da dobijemo “kosovska” dokumenta.

Mi ne možemo normalno da živimo.

Naš život je otežan na svakom koraku.

Čiji smo mi građani?

Ko smo mi, kome pripadamo?

Ko treba da štiti naša prava?

Zašto je naš život svakog dana teži?

Gde je naša sloboda?

Čemu služi ovaj institucionalni fašizam uperen protiv nas?

Ovo su pitanja na osnovu kojih će se napisati proglas, koji će se čitati uoči kulturnih dešavanja u Domu kulture u Gračanici. Pitamo se ko može da nam odgovori na njih u uslovima kakvi jesu? Srbi u prištinskim institucijama, koji su u koaliciji sa Hašimom Tačijem? Predstavnici zvaničnog Beograda – prošli i ovi sadašnji – koji su nas gurnuli u te institucije? Predstavnici međunarodne zajednice, koji su morali da režiraju i nameste Račak da bi mogli da nas bombarduju? Ko?

Pitanja su odlična i za početak je dobro da su javno postavljena. Dok se ne nađu odgovori, lutaćemo u ovoj našoj galaksiji tražeći svoj Hjuston, svoju bazu kojoj pripadamo, iznova ponavljajući da imamo problem.

Janja Gaćeša

Novi standard