Pismo sa Kosova ili gde je Srbima kuća bez KiM

„Sine, gde je tebi kuća?“, pitao je otac sina jedinca kojeg su dobili posle skoro 10 godina braka. „Kako gde? Na Kosovu. Ja želim da budem samo tamo“, odgovorio je dvanaestogodišnjak bez ikakve dileme.

Ovo, kako bi na Kosovu rekli jedva viđeno dete, imalo je sve uslove za bezbrižno odrastanje. To je, između ostalog, značilo da je sa roditeljima često odlazio do većih gradova u ostatku Srbije – u jednom od njih imaju i stan – putovao na zimovanja, letovanja. Njegovi roditelji bili su spremni da ukoliko on to želi, ili, ne daj Bože, ovde krene nešto po zlu, napuste Kosovo i Metohiju istog trenutka, samo da njega zaštite. (Mnoga deca sa Kosova, nažalost, nemaju mogućnost da negde putuju tako da je, u odnosu na njih, dečak koga pominjem privilegovan.) Otac mu je pitanje postavio tokom jednog od njihovih već pomenutih putovanja, jer je, samo tri dana posle odlaska sa Kosova, dečak rekao roditeljima da želi kući, da hoće vreme da provodi sa svojim drugovima.

Vrativši se, njegovi roditelji su počeli da renoviraju porodični dom. Odgovor njihovog sina naterao ih je da prelome i prostor u kome žive srede onako kako su oduvek želeli, ali uvek odlagali jer je život na Kosovu i Metohiji neizvestan i nisu bili sigurni da će tu ostati da žive. Kažu da ne znaju kako će biti u budućnosti, ali za sada ne idu nigde.

ČUDNE PRIČE ALBANACA
Mnogi Srbi južno od Ibra u poslednjih 20 godina izbegavaju velika ulaganja u kuću i okućnicu. Ne znajući šta nosi dan a šta noć, svi su izdvajali – oni koji su imali – samo onoliko koliko je potrebno za skroman život. Daleko od toga da je strah od proterivanja, odlaska u kolonama u nepoznato napustio ljude koji ovde žive, ali, nešto se menja. Poput porodice na početku teksta, mnogi se ovog leta odlučuju za renoviranje svojih kuća, na veća ulaganja. Na ovo malo majstora koje imamo čeka se po mesec i više dana, a oni najtraženiji su još u maju govorili da su do oktobra zauzeti.

Kada dolazite na Kosovo i Metohiju pažljivo posmatrajte delove koje obilazite i videćete po kućama kako narod živi i čemu se nada u budućnosti. Sela poput Šilova ili Gornjeg Kusca u kosovskom Pomoravlju, Štrpca u Sirinićkoj župi, Gračanice u centralnom delu Kosova se neprekidno šire i izgrađuju. To su veća srpska mesta i život u njima je nešto lakši nego, na primer, u Novom Naselju ili Rabovcu u opštini Lipljan. Zaseoke u opštini Novo Brdo i Metohiju da ne pominjem. U tim rubnim mestima kuće su oronule, i sve liči – kako ja volim da kažem – pre na imitaciju života nego na život kakav bi mogli da imaju da su slobodni i bez bojazni od onoga što nosi sutra. Interesantno je da se ovog leta u mnogim izolovanim selima Srbi odlučuju na sređivanje kuća i okućnica. Nije da se do sada u njima nije gradilo, ali to su uglavnom bile donacije, kuće koje je gradilo takozvano Ministarstvo za zajednice i povratak iz Prištine, delom i srpske vlasti. Ovde govorim o ulaganju svog novca.

„U poslednjih 20 godina nije se radilo oko kuća kao ovog leta“, rekla sam majstoru Joci iz Dobrotina. Odgovorio je: „Ni približno. U Novom Naselju jedna srpska porodica, višečlana, renovira kuće. Od krova pa dalje, a svi su oko njih prodali i ostali su sami u ulici. Oko njih Albanci, ali oni pet para ne daju“, odgovorio je. U Starom Gracku je, na primer, bračni par prvo renovirao kuću pa prodao stan u Beogradu, i sada žele da srede i okućnicu i tu žive. Renoviraju Srbi kuće i u Lipljanu.

Sa druge strane, Albanci pričaju neke čudne priče. Nije da im verujemo – taj kredit su kod nas davno potrošli – ali do sada nismo čuli da govore o tome kako će u kolonama otići ako krene američka vojska da se seli iz Bondstila. Zanimljive su bile i reakcije posle vesti o tome kako je srpska žandarmerija patrolirala sa KFOR-om u Karačevu. Manji deo njih hvalio se „Vojskom Kosova“, dok je većina pominjala da ih niko neće stići kada budu bežali u Kuks – ako srpska žandarmerija krene na Kosovo. Pominjanje ovakvih stvari od strane Albanaca u poslednjih 20 godina bilo je nemoguće zamisliti a kamoli čuti, ali eto, dočekasmo i to.

ODBRANA ILI IZDAJA
Dok mi prepričavamo šta je ko čuo od Albanaca i čudimo se, oni prolazeći pored srpskih imanja na kojima se radi zastaju i gledaju, kao da ne veruju svojim očima. Oni misle da mi nešto znamo, mi mislimo da oni nešto znaju, i tako prolazi ovo leto gospodnje 2020. godine. Još jedno koje ispraćamo na Kosovu i Metohiji, dok se po Briselu, ali i Vašingtonu, političari sastaju.

Zašto ovo pišem? Možda će neko reći da nije nikakvo čudo što ljudi sređuju kuće, ali ima tu nešto drugo. Da ove porodice nameravaju da prodaju svoja imanja ne bi novac ulagali, jer kad Albanci kupuju, oni kuću – sređenu ili oronulu, od 50 ili 250 kvadrata – plaćaju u visini cene jednog ara. Znači, kupuju samo zemlju – plac. Ovakva ulaganja za Albance znače da prodaje nema, sa pritiskom ili bez njega, i tu je tačka. Srbi koje pominjem su prelomili. To je trenutak kada u grudima teg nagne na onu starnu gde su koreni, gde je osećaj pripadnosti, gde je spremnost da se trpi do slobode jača nego ikad. Prosto je. Nisi nikome ništa oteo, na svojoj si dedovini.

Zar ne mogu takvu odlučnost da pokažu i predstavnici vlasti iz Beograda? Umesto što unapred nariču pričajući da ih čeka težak posao, da ne znaju šta će od njih da traže, da ne znaju ovo, da ne znaju ono. Ponoviću, po ko zna koji put, za razliku od ostavljenog i zaboravljenog naroda na Kosovu i Metohiji, gurnutog Briselskim sporazumom na milost i nemilost Albancima, koji nema nikakvu zaštitu i pomoć, oni imaju Ustav, imaju Rezoluciju 1244, imaju moćne države sveta koje će podržati njihove stavove.

Svaki krov koji napaćena srpska duša ovde podigne, krov je države Srbije – narod ga za nju čuva. Tu gde je nastala, i gde je svoju veru kroz vekove pečatila. Čuva ga dečak sa početka teksta. Za život na Kosovu i Metohiji, za oslobađanje od okupacije, kada je običan narod u pitanju nema prečica – ili si ovde ili nisi. To je dug i težak put, ali ovakva odlučnost pojedinih porodica daje nadu da ćemo izdržati još malo. Kada je državna politika oko ovog svesrpskog mesta pod suncem u pitanju, samo su dva puta moguća – ili si odbranio sve ili si sve izdao. Nema podele, nema razgraničenja, nema pritisaka, ne prihvatamo izgovor tipa da nam prete, da nas ucenjuju, da je to maksimum koji smo mogli da postignemo. Ništa drugo ne postoji samo odbrana ili izdaja. Zato što je ovo pitanje postojanja, pitanje gde će Srbima biti kuća bez Kosova i Metohije?

Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice

Janja Gaćeša
Izvor: Novi Standard