Pismo sa Kosova: Miličine suze

0
560

Staro Gracko/ foto: standard.rs
Zatvoreni po selima, bez slobode i osnovnih prava, mi ne možemo ništa sami da uradimo, i nema nikoga da nam pruži ruku

Kada sam pitala meštane Starog Gracka šta se ovog puta dogodilo na sportskom terenu – znam da su provokacije i šikaniranja svakodnevni – prvo što su mi rekli jeste da ih još uvek progoni vrisak i plač male Milice Matović. Njenog starijeg brata Petra su Albanci prvo udarili loptom, a potom prostački vređali njenu majku i sve ostale Srpkinje koje su izvele decu da se igraju. Njen brat je i maleni Andrej, beba od šest meseci, koji se gušio od suzavca. Starograđani pričaju da je u trenutku kada je Albanac udario njenog oca Milutina, i kada su ga policajci odvodili u policijsko vozilo, njen plač prerastao u naricnje odrasle osobe. Neprestano je ponavljala: “Pustite mog tatu“. Miličin plač ih je najviše potresao i, dok se pomoć pružala njenom stricu, majci i bratu, niko nije mogao da je smiri. Kažu da sve mogu da pretrpe, ali plač i vrištanje male dece, koja u jednom trenutku straha i nemoći prestaju da budu deca, sve im teže pada, a u tom selu je tuge bilo na pretek. Mala Milica ima nepunih pet godina.

„NIŠTA SE NEĆE PROMENITI“
Nedelju dana posle incidenta u Starom Grackom, grupa Albanaca upala je na sportsko igralište u dvorištu škole u Suvom Dolu kod Lipljana i isterala sa terena decu srpske nacionalnosti. Vređali su ih na albanskom i engleskom jeziku, i, dok su deca bežala, razbili su ulazna vrata na školi – toliko su se osilili u srpskom selu. Policija ih je brzo uhapsila – deca su telefonom slikala vozilo sa kojim su došli – ali ih i odmah pustila.

“Neće se ni sada ništa bitnije promeniti. Mene su tukli dok sam pešačio do Lipljana u školu, sada su moje dete isterali iz školskog dvorišta. Teško mi je da gledam sina i taj njegov strah u očima, a ne mogu ništa da uradim da se tako nešto ne ponovi. U Suvi Do su došli mladići iz sela u opštini Kosovo Polje. To su mladi ljudi i tu mržnju su mogli samo iz kuće da ponesu, priča razočarani roditelj iz ovog sela.

Evidentirano je na desetine napada Albanaca poslednjih nedelja na Srbe i njihovu imovinu. U 99 odsto slučajeva su to napadi na Srbe južno od Ibra. Ne zna im se broja koliko ih je do sada bilo, ali se ni ne sećam kada su mediji reagovali kao ovih dana. Navikli smo da trpimo sve i svašta, ali i da slušamo osude u dve, tri rečenice. Tako je oduvek bilo na Kosovu i Metohiji. Uvek se iz nekog razloga sve guralo pod tepih ili išlo u etar zarad nekih viših interesa. Da se iskreno mislilo na narod koji ovde živi, pa valjda bi nam bilo bolje – ne bi 100 godina trpeli nasilje od jednih te istih.

Nije nas iznenadio novi zulum od strane Albanaca. Evo, poslednjih nedelju dana je mirno, ni jedan incident nije zabeležen jer je neko naredio pauzu. Nasilje ide u talasima, i tu temu smo do sada doktorirali. Oni seju strah na terenu, Zapad namerno zatvara oči i pritiska zvanični Beograd da sa Prištinom normalizuje odnose – iako je situacija potpuno nenormalna – ali je Beograd, oko poslednjeg talasa nasilja, bio glasniji nego inače. Ne znamo da li je to stvarna briga za nas ili se tu valja neka viša politika. Srbi južno od Ibra najviše polemišu oko toga i, verovali ili ne, čekaju novo nasilje da vide kako će se tada reagovati. Možda tada bude jasniji put gde sve ovo vodi i na kakav smo to kompromis navalili pa samo to ponavljamo.

NAJVEĆI STRAH
Zbog svega što se poslednjih dana piše, predlaže, nagađa i planira, a u vezi je sa Kosovom i Metohijom, Srbi koji žive južno od reke Ibar nisu nimalo optimisti. Kako bilo kome više da verujemo, jer šta god nam uradili mi iznova sa separatistima za sto sedamo i popuštamo.

Nekoliko dana posle pomenutih incidenata mediji su objavili vest o sastanku predsednika Vučića i ambasadora Čepurina. U njoj se, između ostalog, kaže: “Razgovarali su i o situaciji na severu Kosova i Metohije i stanju dijaloga Beograda i Prištine.

Vučić je iskazao veliku brigu zbog učestalih napada na Srbe na severu Kosmeta, ukazavši ujedno na potrebu postizanja stvarnog kompromisa, a ne rešenja koje bi značilo samo pritisak na Srbiju“.

Daleko od toga da je na severu Kosova i Metohije situacija dobra, i nije ovo prepucavanje koga Albanci više napadaju, ali Staro Gracko, Vitina, Petrič, Žač, Gračanica, Miloševo, Suvi Do, sela u opštinama Novo Brado i Kosovska Kamenica, prosto nisu na severu Kosmeta. Šta god se na sastanku pričalo, a mediji preneli kako su preneli, nama, u svoj ovoj ujdurmi oko Kosova, jedino pada na pamet da će talas po talas nasilja jednog dana prerasti u “kosovskometohijsku oluju“, pred kojom će ceo svet zatvoriti oči, zajedno sa zvaničnim Beogradom, jer će se ona zaustaviti na reci Ibar.

Priča o podeli Kosova za nas koji ovde još uvek živimo strašnija je od bilo kakve noćne more. Strah da državni interes Republike Srbije doseže do reke Ibar za nas je gori i od batina, kamena, suzavca, pa i metka ako hoćete. To je ono što nas najviše plaši; plaši nas pristanak na takav poraz.

Na nasilje Albanaca smo navikli. Sa njime su na Kosovu i Metohiji odrasle i sada odrastaju generacije, ali da nas posle svega na taj način ponizi i izda sopstvena država – ljudi, mnogo je. Ne mogu vam opisati koliko smo mi nemoćni, u svakom smislu. Zatvoreni po selima, bez slobode i bez osnovnih prava, mi ne možemo ništa sami da uradimo, i nema nikoga da nam ruku da. Naša izolovanost, neprijateljsko okruženje u kome čuvamo ime Srbije, naša udaljenost jednih od drugih, može da bude savršen izgovor da se, u takvim uslovima, može zaštititi samo sever Kosova.

Ko će nas da čuje? Ko će da nam pomogne? Ko da nas zaštiti? Da neće možda ovi što su nas okupirali i prstom ne mrdaju da srede stanje već 19 godina? Još gore, da neće takozvana Vojska Kosova jer njoj je prolaz samo na sever zabranjen, dok nama već godinama uteruju strah u kosti. Ljudi, toliko smo nemoćni da možemo samo da poručimo svima kojima padne na pamet da dele i crtaju nove granice: Dabogda vas stigle Miličine suze.

Janja Gaćeša

standard.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime