Pismo sa Kosova: O strahu

Ne da nam da se opustimo, da vidimo išta lepo, pod njim sve gubi smisao – parališe nas.

U poslednjih mesec dana u centralnom delu Kosova policiji su prijavljena dva napada Albanaca na srpske devojčice – u Gračanici i Preocu. Devojčice iz Preoca imaju 12 i 14 godina, i njihova majka kaže da nema dana da im na ulici Albanci pogrdno ne dobacuju iz automobila. Nema srpske sredine na Kosovu i Metohiji da se dnevno ne desi da neka Srpkinja od Albanaca ne doživi neprijatnost na ulici. Dobacuju razne vulgarnosti, pogrdno gestikuliraju, i to će vam reći u Goraždevcu, Lipljanu, gnjilanskom kraju, Gračanici, Lapljem Selu, Orahovcu, i da ne nabrajam dalje. Loša iskustva imaju i monahinje kada izađu na ulicu.

Lično poznajem nekoliko porodica čije su devojčice doživele slične napade, ali njihovi roditelji nisu želeli da to prijavljuju policiji, jer ne veruju da će to nešto promeniti. Napadači na maloletnu devojčicu u Gračanici su uhapšeni i pušteni. Njeni roditelji su odlučili da ih tuže, ali to ne znači da će biti i osuđeni niti znači da će takvi napadi prestati.

Ove napade sam izdvojila od, recimo, paljenja povratničke kuće u selu Tomance u opštini Istok, krađe stoke povratničkoj porodici u selu Banje u opštini Srbica, napada na srpske novinare u Obiliću ili napada na vozilo PTT Srbije u selu Ćuška kod Goraždevca. (Svi incidenti, izuzev napada na dve sestre u Preocu, desili su se u samo nekoliko dana.) Izdvojila sam ih zato što oni kod Srba izazivaju najveći strah. Ne mislim samo na nas što smo ostali već i na raseljene, na one koji bi želeli da se vrate. Strah koji kod roditelja izaziva pomisao da vam na ulici nepoznati ljudi mogu zaustaviti dete – žensko dete – vući ga za ruku, udarati, dodirivati ili, ne daj Bože, strpati u auto i negde odvesti, ne može se rečima objasniti. Sve to roditelje vraća u prošlost, jer su Albanci i na njih kidisali – i oni su odrastali pod tim pritiskom. Ovde ljudi u bukvalnom smislu počinju da lude, jer se sve ponavlja, isti scenario više od pet decenija. Taj strah ubija sve u nama, ne da nam da se opustimo, da vidimo išta lepo, pod njim sve gubi smisao – parališe nas.

ĆUTANjE NIJE U NAŠEM INTERESU

Pominjući taj strah u razgovoru sa kolegama na poslu, jedan od njih mi reče da ne treba sve da posmatram na ovaj način. Napadi na devojčice dešavaju se svuda u svetu, ne smeju, kaže on, Albanci da nas napadaju kao što su to nekad radili, jer su sve oči uprte u njih. Kaže još da nije sve crno i belo i da ne treba talasati.

Većina Srba sa Kosova i Metohije ipak veruje da Albanci sve rade po zadatku. Nekoliko dana prođe mirno, a onda talas nasilja, od svega po nešto. Da slučajno ne zaboravimo šta sve mogu sa nama da rade.

Verujemo da Albanci kidišu na devojčice samo zato što su Srpkinje. Ako grešim, onda ulicama u srpskim sredinama svakodnevno prolazi veliki broj manijaka – nema drugog.

Napadi na Srbe, 99 odsto njih, etnički su motivisani. Tačka!

Šta bi se dogodilo i kako bi se napadi nazvali da Srbi to rade albanskim devojčicama?

Otkad je zvanični Beograd dao zeleno svetlo Srbima da učestvuju u radu takozvane vlade i parlamenta „države Kosovo“, polako se narodu prilazi sa pričom da ne bi trebalo dizati buku, da ćutimo, da nije sve kako izgleda i slično ispiranje mozga.

Posle napada na devojčicu u Gračanici veliki broj ljudi je očekivao da će se organizovati neki protesni skup, da skrenemo pažnju da su takvi napadi učestali. Ništa se nije dogodilo, naređeno je da se ćuti, da se trpe batine i poniženja, da se ne diže glas.

Đuti i trpi zbog bratstva i jedinstva u Brozovoj Jugoslaviji, ćuti i trpi zbog pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Nema drugog objašnjenja, jer Kosovo i dalje treba prljavom Zapadu.

PATRIJARH U PRIZRENU

Dok je većina Srba sa Kosova i Metohije u strahu i u senci poslednjih napada, u Prizren je došao partijarh srpski Irinej sa vladikama i pozvao Srbe da ostanu u pokrajini a raseljene da se vrate. Narod da se vrati, ali ne i on u Pećku patrijaršiju, ne Teodosije u Prizren.

Nije rekao „za mnom“; rekao je „napred“!

Ono što je video tog dana u Prizrenu jeste lepa slika. Hiljadu ljudi u prizrenskom Šadrvanu – centru grada gde se nalaze zgrade Bogoslovije, crkva Svetog Đorđa i Episkopija. Najmanje je u toj gužvi bilo Prizrenaca, jer raseljeni Srbi iz ovog grada nisu imali organizovan dolazak na liturgiju. To su ljudi dovedeni čak iz Zvečana, Leposavića, centralnog Kosova, Kosovskog pomoravlja, ali ne mogu da tvrdim da je to patrijarh znao. Da je bilo da se okupe samo prizrenski Srbi, jedva da bi ih bilo 15 – toliko ih je ostalo. Eto, i mala Milica najesen mora iz Prizrena, jer polazi u peti razred. Nema srpske škole u gradu.

Još da kažem da novootkrivena bista Sime Igumanova nije vraćena na mesto gde je i bila – pored Kamenog mosta. Postavljena je u dvorištu Bogoslovije, koju je osnovao. Sklonjena je od očiju Albanaca, verovatno da ih ne provocira, a i da ne talasamo.

Samo dan posle liturgije u Prizrenu Srba gotovo i da nema. Kapija na zgradi Bogoslovije zatvorena je a bogoslovi će u njoj biti još nedelju dana, onda idu na raspust. U čitavom kompleksu koji je osveštan ostaju samo čuvari. Srbi koji žive rastureni po gradu ne pričaju glasno na ulici, kada im neko dobaci prave se da nisu čuli i tako im prolaze dani.

Srbi koji su se vratili iz Prizrena pričaju da su videli trojicu mlađih Albanaca kako se šetaju Šadrvanom. Na glavama su nosili keče na kome je pisalo „UČK“. Svi su shvatili da su namerno tu da Srbima pošalju poruku.

Incidenata u Prizrenu ipak nije bilo jer je sve organizovano na najvišem nivou. Pripadnici Kfora i Euleksa su danima pre okupljanja Srba boravili u Prizrenu i pripremali teren. Kad oni hoće da sve bude kako treba, onda i bude, to mi znamo. Iz Prizrena je tako otišla u etar slika da je sve na Kosovu i Metohiji sređeno, još samo da se raseljeni vrate.

Tačno je da ovde nije sve crno i belo. Crno je da crnje ne može da bude, a slika belog što se u svet šalje ima naš potpis.

Znajući da ta slika ne odgovara opštem stanju na terenu, i da je sve suprotno od onoga što glumatamo – nema druge reči, igramo svoju ulogu i kod očiju se pravimo slepim, kod pameti glupim, pa sami reklamiramo „državu Kosovo“ kako oni niti umeju niti znaju. Oni rade ono što im najbolje ide – maltretiraju Srbe, uništavaju i otimaju njihovu imovinu.

Mi stvaramo bolju sliku o njima jer smo sa njima u vlasti, imamo ministre, zamenika premijera, eto, i Sabor SPC je počeo na Kosovu, nije se nastavio, doduše, ali, priznaćete, lepa je reklama bila. Pripadnici Kfora i Euleksa će kosovsko društvo da pohvale u svojim izveštajima, ocene da je napredovalo, i tako im još malo odškrinu vrata za prijem u Ujedinjene nacije.

Dok u ovih nekoliko dana relativnog mira čekamo nov talas nasilja, iznova se pitamo ko je ustvari kriv za sve ono što nam se dešava?

Janja Gaćeša

KM Novine