Pitali smo decu iz doma da nam nacrtaju svoje novogodišnje želje

0
192
Dečije selo u Sremskoj Kamenici / Foto: Goran Srdanov, printscreen (Noizz.rs)

Kad pitate decu koje su im najveće novogodišnje želje, obično će se setiti nekih igračaka, slatkiša, možda haljine ili patika koje im se sviđaju. Isto će vam reći i deca iz doma za nezbrinutu decu, ali svaka njihova želja nosi i posebnu težinu.

U Dečijem selu „Dr Milorad Pavlović“ u Sremskoj Kamenici trenutno živi oko 100 dece iz svih krajeva Srbije. Neki iz određenih razloga ne mogu da budu sa svojim primarnim porodicama, nekima roditelji nisu živi, a usvajanje je obično predug i prekomplikovan proces…

– Mi smo poslednja karika u sistemu. Pre nego što dođu ovde, centri za socijalni rad pokušaju prvo da ojačaju biološku porodicu, onda sa srodničkim porodicama, pa sa hraniteljskim, onda i sa usvojenjem… A kad deca stignu ovde, vrlo se retko desi da odu na hraniteljstvo ili usvojenje. Iako je ovo privremeni smeštaj, često ostanu dok ne završe školu i postanu punoletni, a studenti i do 26. godine – objašnjava Marija Dražić, psiholog.

Ovi mališani žive u kućicama, podeljeni po vaspitnim grupama. Idu u vrtiće, škole, na fakultete, a u Dečijem selu uključeni su u različite projekte. Generacijski su izmešani, uče da budu samostalni i da pomažu jedni drugima. Naravno, u saradnji sa svojim vaspitačima, negovateljicama, psiholozima… Novu 2020. godinu Dečije selo dočekuje svečano, kao 45. godinu rada, a u duhu ovog jubileja, Emmezeta je pokrenula humanitarnu akciju „Veruj u čaroliju„, koja će trajati do 31. decembra, a u kojoj će sav sakupljeni prihod biti poklonjen upravo ovim mladim ljudima. I dok svako od nas može da doprinese kupovinom novogodišnjeg ukrasa „Čarobna krila“ ili fotografisanjem ispred jednog od Emmezetinih „Čarobnih zidova“ i postavljanjem fotke na instagram uz haštag #verujučaroliju, mi smo svratili do Dečijeg sela i sa njima lično razgovarali o tome šta žele i šta im je na duši za praznike koji su pred nama.

– Kada pričamo o novogodišnjim željama naše dece, one se ne razlikuju puno u odnosu na decu koja žive u porodicama i istog su uzrasta. To su najčešće igračke, nešto od garderobe što im treba, slatkiši koje vole. Ono o čemu mi razmišljamo i što je njima važno je da, pored svega toga što imaju i što im obezbedimo, uvek se setimo onoga što oni nemaju. A to često i čujemo, materijalnih stvari nekad imaju i više nego deca u porodicama. Ali pažnja, ljubav, posvećeno vreme – toga uvek najviše nedostaje. Tako da mi za Novu godinu želimo nove projekte i volontere, da im obezbedimo što više ljudi, dok će vam oni reći da žele te konkretne, opipljive stvari. Ali ono što zapravo svi žele, a neostvarivo im je, to je da se vrate u svoje kuće – kaže nam Marija Dražić.

U susretu s mališanima shvatila sam da iza svake njihove „konkretne“ želje, stoji i ona mnogo važnija, veća i teža.

Nacrtaj mi želju

Ispred kućice broj 8 nas je dočekala Andrijana, visoka, nasmejana devojčica, plave kose uhvaćene u rep. Ostali su već bili za stolom punim papira i bojica, spremni da crtaju svoje novogodišnje želje.

„Ja neću ništa. Sve mi je glupo“, odmah je objavio Nikola, dečak preozbiljnog izraza lica za svojih 7-8 godina, da bi se u sledećem momentu potpuno koncentrisao na svoj crtež. Primećujem da koristi mnogo plave i mnogo crne.

Devojčice do njega uveliko koriste sve druge boje, a na njihovim papirima već se prepoznaju lica i srca. Nina i Marija su najbolje drugarice. Znaju sva slova, s tim što je Marija levoruka, pa svoje ime piše naopako. Obe bi volele da dobiju lutke – Ninina će biti s plavom kosom i roze haljinom, Marijina će imati šarenu kosu i krunu i mnogo šarenog prstenja.

Da Vas podsetimo:  Ne brinite – ni (n)ova školska godina neće biti normalna

„Nije to obična lutka. Ona će biti kraljica jedna, vidiš joj krunu“, približava mi svoj crtež da bolje vidim.

U međuvremenu, oglašavaju se i ostali sa svojim željama, uglavnom su to igračke i slatkiši. Crveni auto. Barbika. Patike. Brda pice i bombona…

Mika, najmanji u grupi, visoko diže ruku da bi dobio reč, a onda samouvereno naručuje… „Loptu. Crvenu, za fudbal“. On će biti fudbaler, klima glavom, smeškajući se. Vraća se svom crtežu samo na trenutak, a onda ponovo diže ruku i glasom nadjačava svu ostalu decu: „Samo da kažem: hoću loptu, i loptu za tenis, ali hoću i bajs. Dva bajsa. Ne, tri bajsa. Da delim drugarima. I lopte i za njih.“

Andrijana se setila da bi osim slatkiša, volela i telefon. Da može da pozove hranitelje.

„Svi hoće telefon“, prevrće očima njena starija imenjakinja, koja sa svojih 16 godina nije naročito zainteresovana da sedi s klincima, ali ipak crta svoju želju. Telefon.

„A možeš i sladoled, kao ja“, dobacuje joj neko.

Jelena ne crta. Ima 18 godina i njene želje nije lako nacrtati.

„Ja bih želela da imam što više prijatelja i da što više srećem sreću. Volela bih da završim školu i otvorim svoj salon, to bih najviše volela, da mogu da zaposlim i sestru. To bi bila najveća radost“.

Nikola se i dalje ne da, i dalje ćuti, ništa ne želi, ali pušta nas da pogađamo šta je na njegovom crtežu. More? Nebo?

„Ne, Dunav. I brod. Sećate se kad nas je čika Toma vozio?“, pita sa već zacakljenim očima, a lice mu se razvlači u najveći osmeh. Da, ipak ima želju.

„Ja bih da putujem negde“, kaže Milica, tiha tinejdžerka duge smeđe kose. Ali izgovara to dovoljno glasno da je svi čuju i ponovo krene žamor. Svi bi da putuju. U Nemačku. Ne, u Francusku, u Pariz. „Tamo je onaj toranj“.

Da Vas podsetimo:  Plač nekada – suze prethodnih epoha

„Ja bih u Pariz. Tamo su i moji prijatelji. I moj tata“, kaže Andrijana.

Atmosfera se stišala. Deca završavaju svoje crteže, dodaju poslednja srca i zvezdice…

„Deda Mraz ne postoji“, rekao je Marko, koji je do tada u tišini crtao bager. „Kad smo bili na dočeku, Deda Mraz se nije pojavio. U stvari kao jeste, ali to je bila maska“.

Mika za to vreme uredno svoju želju ubacuje u kovertu koju je sam napravio. „Ima puno Deda Mrazeva“, slegao je ramenima.

Ana Kalaba
Izvor: noizz.rs / Promo

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime