Pitam se kakvi li su u učionici

Poslednja dva – tri meseca gledam da ne pišem o štrajku, jer sam sve vreme na bolovanju, pa bi se moglo zaključiti da je lako meni da pozivam na štrajk, kad ne mogu da snosim posledice. S druge strane, pomno pratim šta se dešava, gledam kakve se sve teze zamenjuju, gledam kako pojedinci od leptira postaju gusenice. Imam isuviše godina da bi me to iznenadilo, ali ne dovoljno da bih prestala da se nadam.

Pa se nadam i dalje.

I razmišljam da li bi škole stale kad bi nam plata od sutra bila 25 000 dinara. Mislim da ne bi. Uvek bi se našao neko ko bi rekao „Ćuti, dobro je. Mogli su i na 20 000 da nam smanje.“ Uvek bi se našao neko ko od malena na preteće podizanje kažiprsta staje mirno i klima glavom. Da li ih osuđujem? Mislim da na to nemam pravo. Njima je teže sa samima sobom, nego meni sa njima. Hronično plašljivi, hronično poslušni, ljudi koji čitavog života osećaju strahopoštovanje umesto poštovanja, i uvek, bez izuzetka, nemaju samopoštovanje. Da li mi ih je žao? Nije. Žao mi je ako kao mali nisu imali snage da se nekome suprotstave, ali otkad su odrasli imaju izbore kao i svi mi.

Verujem da bi većina njih komšiji pritekla u pomoć ako bi mu kuća bila poplavljena, ili ako bi izbio požar. Znači, nisu ni sasvim nesolidarni. Važno je samo da im niko ne preti. Važno je da ih „autoritet“ pomiluje po glavi. Naravno, sa njima ne moram da se družim. Čak i ako imamo mnogo tema za razgovor i zajedničkih interesovanja, imam prava da sa njima nemam ništa, jer mi ne odgovaraju ljudi koji nikada ni protiv čega nisu ustali. Slično se sličnom raduje i meni se može da ih izbegavam.

Mojim đacima se već ne može. Oni moraju da ih gledaju ovih dana kako presamićeni drže nastavu u punom trajanju. Moji đaci su mladi ljudi, pre nego deca. Ima ih i punoletnih. Čitaju novine, zakače vesti, nisu ni ludi, ni glupi. Znaju šta se dešava. Znaju i šta je štrajkbrejker. Poznaju među sobom one koji neće da pobegnu s časa kada celo odeljenje beži. (Ne podržavam bežanje sa nastave, kolektivno ili pojedinačno, ali još manje podržavam te pojedince koji ostanu sami u učionici. Tek da se razumemo.) Poznato im je takvo „isticanje“. Mislim da ga preziru. Bojim se da počinju da preziru i neke svoje nastavnike, a to već ne valja iz više razloga. Ili je to možda potpuno u skladu sa obezličavanjem prosvetnog radnika, koji treba samo da bude fasilitator (facilitator) u nastavi, a ne osoba visokog integriteta i snažne ličnosti?

Sasvim druga priča su tzv. štrajkbrejkeri iz ubeđenja. Oni su po pravilu bučni, mogu i da se pobune kad procene da treba. Međutim, onog trenutka kad im se ne ide niz dlaku, kada se svet ne okreće oko njihove ose, naprasno postaju nezadovoljni i počinju da teraju inat, skrivajući se iza novostečenih ubeđenja. Ok, samo budala nikada ne menja mišljenje, ali ne mogu se baš do juče čvrsta ubeđenja promeniti preko noći. E, takvi me naročito nerviraju. Nadobudni, nadmeni bez pokrića. Kad malo bolje razmislim, oni i nemaju ubeđenja. Njih je baš briga za sve. Pitam se kakvi su u učionici. Verovatno nedosledni, pa đaci treba u pasulj da gledaju da bi znali šta se i kada od njih očekuje.

Imam sasvim malo razumevanja samo za razočarane. Sasvim malo. Oni, ili nisu ni štrajkovali, ili su sve vreme živeli za trenutak kada će izgovoriti onu čuvenu „Lepo sam vam rek’o!“. Razočarani su u sindikate i to s pravom. Koga isti i treći put prevare, taj je magarac. Sam je kriv. Iskreno, i mene ti sindikati uglavnom nerviraju. A opet, mnogo me više nervira soljenje pameti od strane onih koji druge kritikuju, a sami se neće prihvatiti obaveza. To je jedna vrlo lagodna situacija. Ne mogu ni za šta da budem odgovoran, jer ništa i ne radim. Ali mi ništa ne smeta da kritikujem one koji rade. Ni ministar ni premijer nam nisu izabrali i postavili sindikalna rukovodstva. Kada bismo među sobom birali najbolje u školama, pa među njima najbolje za opštinsko rukovodstvo, gradsko, okružno i tako do vrha – moralo bi da nam bude bolje. Ali, ko će još sa tim da se bakće! Bolje je kritikovati.

Sindikati jesu krivi jer smo kroz čitav štrajk išli kao muve bez glave. Nije samo protest u Beogradu sindikalna akcija. Izostao je dogovor sa roditeljima koji je trebalo napraviti na samom početku, nedostajao je dobar marketing, duhovite akcije, slogani, sinhronizovani događaji u celoj zemlji… Znam, posle bitke je lako biti general, ali nije dobro da se ne analizira, da se greške ne uoče.

Krivi su i zato što su štrajkački zahtevi u startu loše formulisani. Mislim, bili bi oni odlični da prosveta za sobom ima istoriju jedinstva i solidarnosti. Tada bismo i promenu Ustava mogli da stavimo u štrajkačke zahteve, jer bismo znali da će sve škole, bez izuzetka, stati kad se tako dogovorimo. I niko nam ništa ne bi mogao. Tada ne bi mogli da prete otpuštanjem, jer smo isuviše brojna i moćna „armija“. Ovako je to trebalo mudrije formulisati. Bilo, pa prošlo.

Ipak, mnogo smo više krivi mi, nego sindikati. Mi smo zakazali više od njih. Nismo imali petlju da na jedan dan obustavimo nastavu (a kao što vidite, onima koji jesu se ništa nije dogodilo). Sad smo se popišmanili zbog pretnje da će se štrajkačima umanjiti zarada, a na svakom sudu bismo ih dobili jer nemaju pravilnik po kome se procenjuje na koji način se zarada može umanjiti. Zaboravili smo i da su prošli put pare vraćene. Sve smo zaboravili.

Ostaje nam još taj 17. mart. Vidim da ministar pokušava da unapred politizuje i devalvira tu ideju. Kreću i sa ubacivanjem buve da iza toga stoje Dveri, ili ko već. Hvala im što ne stoji Mišković. Vajdica. Naivni već počinju da veruju u to i da se preispituju. Nema te informacije na koju oni ne mogu „da se prime“. Pitam se kakvi su učionici.

Sve mi je tanja nada da će od ovog štrajka nešto biti. Ali bi mi bilo puno srce kada bi 17. marta Beograd bio pun prosvetnih radnika. Ako ne zbog štrajkačkih zahteva, a ono bar zbog samopoštovanja. Čisto da vide koliko nas je. Čisto da vidimo koliko nas je, ko smo i kakvi smo.

Ljubinka Boba Nedić