U Srbiji su svi oduvek bili zauzeti postavljanjem pitanja toliko da nikada nisu hteli da čekaju odgovor. Ova tradicija življa je nego ikad u onome što zovemo savremenom Srbijom koja je sve manje savremena, a s obzirom na to da se u njenoj prestonici povampiruje jugoslovenstvo, ne znam ni koliko je ovo više Srbija.
Verujem da bi teško bilo našim precima da pomisle da će ovo postati možda i jedina zemlja u kojoj svi tvrde da su apolitični, a jedino što u njoj uspeva jeste politika, i to u svoj raskoši svakog mogućeg zastranjenja.
Postali smo zemljom koja kulturu, inače oblast u koju se najmanje ulaže, počinje da smatra hobijem, i to hobijem besposličara i parazita. Dakle, visoke domete srpske kulture od kojih neki leže u samom temelju evropske, pa odvažimo se da kažemo i svetske kulture, smo nekim samo nama znanim manevrima, naučenim pod uticajem iskrivljenog poimanja kvaliteta začetog sa Vorholom i umetnošću shvaćenom kao brend, mi smo sveli na Marinu Abramović za koju smo dali više novca i posvetili joj mnogo više pažnje od svih drugih kulturnih dometa i događaja u našoj državi.
Svaki drugi potok u Srbiji otvorio je fakultet, pa imamo toliko doktora nauka, a nijednog sa dostignućima u oblasti koju su obeščastili blateći je svojim zvanjem. Pretvaramo se u državu u kojoj su svi fakultetski obrazovani, iako taj broj nadilazi broj pismenih.
Ovde sve vene ili biva ubijeno kišom predizbornih kampanja i studija izvodljivosti, ruku na srce, pomogla je i korona, tako da opstaje isključivo politika, a političari svojom pozicijom rukuju kao sa liftom koji su zaustavili, pa naš narod ima lift, on radi, ali se njime vozi samo ona nekolicina koja je otvorila vrata i čeka da njeni ljudi uđu.
Iako nam to nikako ne ide na ruku, upregli smo sebe i u kola istorijske revizije. Pristajemo na sve ono što kaže svet kroz holivudske blokbastere, pa će naša deca, sasvim sigurno, misliti da je svet od nacista spasao Ajron men ili redov Rajan, dok će biti sigurni u to da su nacisti bili upravo naši preci, jer tako nas svi sad uče, a mi se ne protivimo da se ne bismo svađali i da bismo održali susedske odnose na visokom nivou, iako taj nivo nikada nije bio visok.
Osećamo slabljenje školstva, degradaciju porodice, uvođenje nastranosti kao standardnog modela ponašanja, preči su nam kućni ljubimci od ukućana, gubljenje etike i morala kod stanovništva, samovoljno bacanje u ponor bez svetla kulture, diktat načina života od strane ekonomije, slabljenje osećaja za stvarnost kod dece, zatiranje jezika kojim govorimo, gubljenje pisma kojim pišemo, vidimo kukavičja jaja u gnezdima u kojima su stasavali naši uzori, svedočimo deinstitucionalizaciji, poistovećivanju zločinaca i žrtava, zatiranju kulture sećanja, otimanju delova države, napadima na Srpsku pravoslavnu crkvu i još mnogim stvarima koje svakodnevno primećujemo, a na koje se ćuti zarad nekog političkog uspeha koji neće doći.
Treba se baviti rešavanjem problema, a ne postavljanjima pitanja. Čemu pitanja kada su odgovori svuda oko nas?
Milan Ružić
Izvor: iskra.co
