Plač nekada – suze prethodnih epoha

0
165

Teoretičari su saglasni u oceni da je XIX vek bio bezosećajan i da je proizveo daleko više nesreća i siromaštva nego bilo koja prethodna epoha. Pritom je XIX vek vremena koja su mu prethodila, ideološki prikazivao kao daleko gora i tvrdio da je u odnosu na njih on pozitivan pomak, da (u tom pogledu) predstavalja napredak.

Ne ulazeći raspravu da li je to baš tako i koliko je tvrdnja o progresu istinita, nesumnjivo da je između XIX veka i svih prethodnih vekova, pa i onih koji će uslediti (XX i XXI vek) postojala velika razlika u gotovo svim aspektima svakodnevnog života.

Sve je bilo drugačije, tako da se i plač razlikovao.

Plač XIX veka bio je plač jedne posebne vrste, sasvim različit od ovog današnjeg i onog koji mu je prethodio, a o kojem nešto znamo na osnovu sačuvanih (istorijskih) izvora.

U srednjem veku su snažna osećanja i suze bile uobičajena pojava, istina više u „privatnim okolnostima“, a manje u funkciji verskog rituala i profanih svečanosti. Tada su svi plakali, i žene i muškarci, i nemoćni i moćni, i sluge i gospodari.

Karlo Veliki, kralj-ratnik, na poprištu kraj Ronsvoa, plakao je nad telom svog bratanca koji je poginuo u borbi. Tresao se, grlio telo, gubio svest i padao na leš, dolazio k’ sebi, čupao kosu, cepao odeću i neumereno naricao: „Ne želim više da živim“.

Raspoređena u krugovima, to je posmatrala njegova vojska, od 100.000 ljudi. Pratili su (posivelog lica) taj neutešni, beskrajni plač svog kralja, tako da „nije bilo ni jednog koji nije grcao“, ganut Karlovom „rasplakanom tugom“.

Slično ponašanje je opisano i u legendi o kralju Arturu, koja govori i o ratnicima koji liju suze, padaju u nesvest, i toliko snažno i glasno tuguju, da se čini kao će im to sasvim pomutiti svest, i kako im zbog toga (doslovno) život „visi o koncu“.

U ranom srednjem veku snažna osećanja su bila veoma cenjena, a ispoljavala su se spontano i otvoreno. Nisu se, kao u modernoj kulturi, prikrivala. Težilo se jedino njihovom oplemenjivanju, preoblikovanju u što lepšu predstavu. Težilo se plaču sa stilom; da prolivanje suza bude poučno.

Ružno plakati, ubrajalo se tada u velike mane. Biti netalentovan za plakanje smatralo se „grdnom falinkom“. Sramota je bilo ne znati „kada treba“ zaplakati, a „nesposobnim“ se smatrao svaki onaj koji nije bio u stanju da roni suze u „pravom trenutku“. Ovaj nedostatak je bio kompromitujući i svedočio je nečijoj besramnosti. Tada se, na primer, verovalo da veštice nikada ne plaču (da ne mogu zaplakati) i to je bio pouzdan znak koji ih je razotkrivao.

Bez obzira na pol, sposobnost za ispoljavanje jakih emocija činila je čoveka čovekom.

Tokom XVI i XVII veka, pokazivanje osećanja i dalje je bilo snažno i javno.

Izvesne spoljašnje (fizičke) manifestacije unutrašnjih (duhovnih) previranja sredina nije odobravala, ali za suze ovo nije važilo. U to vreme velikih napetosti u javnom životu, plač i cmizdranje su bili važan deo političke kulture, tako da se često na političkim skupovima glasno plakalo. Čuli su se prodorni jauci i srceparajuće jadikovke, što bi mi danas sigurno posmatrali sa najvećim mogućim čuđenjem i to je više ličilo na religiozni trans nekog „duhovnog pokreta“, nego na politička obraćanja modernih političara u vezi aktuelnih i škakljivih političkih tema.

Ukoliko su bili žrtve neke nepodnošljive uvrede, srednjevekovni ratnici bi razdraženo jurcali okolo i plakali, ljutito i muževno cmizdrali, a onda izlazili na bojno polje besno urlajući, neustrašivo napadali neprijatelja i često hrabro ginuli.

Gestikulacija je bila pompezna, a uzvici gromoglasni.

Johan Hojzinga (Jesen srednjeg veka) je ovakvo ponašanje smatrao sastavnim delom onog što je nazvao „jakim bojama života“, taj posebni osećaj radosti i tuge koji su „očigledno imali isti smisao kao kod dece“.

U takvoj atmosferi do izražaja je dolazila sposobnosti brze i nagle promene raspoloženje, tako da su suze pratile radost, a oni rasplakani bi na kraju zapevali.

Suze su tada bile opšte dobro. Tu nije bilo nikakvog izuzetka. Plakalo se bez obzira na razlike u polu i društvenom položaju.

Ljudi su plakali „rado“ i kada su „ronili suze“ zaboravljali su na sve drugo.

U XVII veku takvi sentimentalni „izlivi“ samo su se pojačali. U ranom baroku, poezija je u suštini bila intelektualna, ali je „progres“ usmeravao ka „čistoj osećajnosti“.

I u XVIII veku bilo je prihvatljivo javno plakti za vreme značajnih svečanosti, ili tokom glasnog čitanja nekog do sentimentanih romana i u drugim prilikama, koje su izazivale snažne emocije.

Kako shvatiti to stalno prolivanje suza ?

Očigledno da je reč o duhu sasvim različitom od ovog modernog. Njegova priroda je bila složenija od naše i on je bio u stanju da pomiri u sebi krajnje suprotnosti. Pogrešno bi bilo zaključiti da su ti ljudi bili „neozbiljni“, „detinjasti“, „primitivni“ i „zaostaliji“ od nas savremenih ljudi.

Oni su se od nas razlikovali (samo) drugačijim pogledom na svet.

Ti „potoci suza“ nisu bili izraz njihove tananosti, prefinjenije osećajnosti nego što je naša. Prosto, linija koja je odvajala privatno i javnog bila je povučena drugačije nego danas.

Kada bi neko bio bolestan, oko kreveta je uvek bilo puno prisutnih.

Madam De Sevinje opisuje scenu u kojoj je najobičniji bol u stomaku posmatran kao divna predstava, u toku koje su prisutni, probranim uzvicima, upadljivim gestovima i optimističkim izjavama bodrili bolesnika.

U to vreme od toga se nije moglo pobeći, čak i ako je neko to želeo.

Samoživost (povučenost u sebe, u sopstvenu privatnost) u predindustrijskom društvu nije uvažavana, a još manje je bila prihvatljiva.

Moderna „privatnost“ nastala je nešto kasnije. Do tada je „privatni život“ svakog pojedinca bio „javna stvar“, zajednički problem.

Na samom početku modernog doba, cmizdranje je (delimično) bilo i „klasno pitanje“. Tada se javlja jedna vrsta „fine“ osećajnosti. Tokom glasnog čitanja nekog ozbiljnog romana, „puštala se suza“, kao potvrda da prisutni u publici „poseduje pravu plemenitost duha“.

Do bitne promene je došlo u (najpre) pomenutom XIX veku. U to doba, plač se privatizuje i feminizira. Istina i ranije je postojala razlika između muških i ženskih suza.

Francuska teoretičarka Elen Monsakr je proučavajući Ilijadu otkrila razliku između takvog plača. Žene izražavaju tugu, koja je po svom karakteru pasivna. Liju „uplašene suze“, prateći Hektora u dvoboj sa Ahilom, a muškarci to rade aktivno, jer je njihova tuga izraz muškosti.

Žene su ženstvene, one jadikuju i leleču.

Razlika između ženskog i muškog plača, od ranog modernog doba, postaje sve veća. Više se cene muške suze, Smatraju se ozbiljnijim i samim tim vrednijim. Plač muškaraca je svečan. Oni u toku npr. Neke pozorišnih predstave, ponekad ovlaže oči suzama, dok žene šmrcaju i plaču zbog najobičnijih sitnica, svakodnevnih trivijalnosti.

Miškarci i žene se danas razlikuju i po „stepenu plača“.

Žene koje plaču dovele se sebe u situaciju da ih nazivaju „glupim guskama“, a njihove suze muškarce najčešće dovode do besa.

XIX vek je temeljno promenio smisao plača.

Suze su postale isključivo stvar privatnosti, pa tako plač polako nestaje iz javnog života. Snažno ispoljavanje afekata se povlači pred jednim novim, modernim tipom osećnosti – „setnom melanholijom“.

Osećanja menjaju smer i od spoljašnje, prizemne afektacije, okreću se unutrašnjem, uzvišenom raspoloženju.

Ekstrovertnost smenjuje introvertno ponašanje.

Ljudi se individualizuju, izoluju i osamljuju, i od tada „liju suze u tišini“ (Bajron)

Sa razvojem građanskog društva, razlike se uvećavaju, pa i one između polova.

Malo po malo (progresivno), plač postaje „ženska stvar“. Od žene se očekuje da plače, a njenim suzama se obično ne veruje.

Žene plaču zato što su „ženstvene“. Suze su pouzdani znak ljupkosti i nežnosti, a te osobine ne pristaju muškarcima.

Muškarci mogu da plaču, ali samo izuzetno, npr. kada izgube neku blisku i dragu osobu.

Moderno vreme od uzoranog građanina zahteva da bude do kraja uzdržan i sposoban da se podvrgne strogoj disciplini. On mora da pokaže kako ima potpunu kontrolu nad sopstvenim osećanjima, što je jednako važno kao što je bila kontrola sopstvenog seksualnog nagona u viktorijansko doba, ili bankovnog računa u svakoj fazi razvoja kapitalizma.

U novom vremenu koje je posvećeno isključivo sticanju profita, više nema mesta ispoljavanju bilo kakvih slabosti, osim one prema novcu i vlasti.

Više ne dolazi u obzir cmizdriti, bar ne javno.

XIX vek je bio brutalan i zato što je onemogućio slobodno ispoljavanje osećanja i što je takve postupke smatrao neprihvatljivim „ispadima“, i prezrivo govorio o tome kao o „jeftinoj sentimentalnosti“.

Ovakav stav održao se sve do danas.

Plač se sada doživljava kao manje-više neprijatan ispad „ženskog sveta“ i razmažene dece. „Ženske suze“ su čak i jedan od jakih argumenata protiv žena. Njihovo „poslovično cmizdranje i slinjenje“ uzima se ne kao ozbiljan dokaz slabosti, nego njihove neodgovornosti, kojoj u sadašnjem sistemu više nema mesta.

Postalo je pravilo da se lična osećanja ne pokazuju javno. Plač je danas znak neukusa. On razotkriva nešto što se ne sme znati.

U predmodernoj Evropi, postojali su razrađeni modeli ponašanja, koji su s uspehom pomagali ljudima da savladaju sve nezaobilazne i značajne događaje u svojim životima – rođenje, ljubav, smrt …

Mađutim, danas su ti postupci odavno ukinuti. Odbacili smo njihove „krute rituale“ da bi smo navodno bili„slobodni“, ali je nejasno u ime čega smo smo se „oslobodili“ i kakvu smo to slobodu izborili?

Kada bi naši preci mogli da nas vide, sigurno da bi nas doživeli kako bezosećajne ljude.

Najčudnije u svemu tome nije što su oni drevni toliko mnogo plakali, nego to što mi savremeni više nismo u stanju da iskreno zaplačemo.

Nenad Ćurković
Izvor: milanmilenkovic.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime