Ako su jasne moje ideje oko uspostavljanja DRUŠTVENOG DOGOVORA i ako nova VLADA NACIONALNOG SPASA uspostavi taj neophodno potreban društveni dijalog za promene, onda će posle toga sve mnogo lakše da ide.
Suština postignutog Društvenog dogovora je da zajednica napreduje i da se razvija i da svi u zajednici imaju interesa iz tog društvenog i nacionalnog preporoda.
Danas interes imaju samo politički ološ, tajkuni i kriminalci.
U postignutom Društvenom dogovoru, menadžeri se brzo prilagođavaju i vode kompanije prema odredbama Društvenog dogovora.
To znači da rade kalkulacije poslova u kojima plate radnika obezbeđuju zadovoljenje interese radnika na tržištu.
Šta to konkretno znači?
Ne može danas radnik da preživi sa 200 evra mesečne plate.
To je nemoguća misija.
Pišu mi radnici iz čitave Srbije i iznose svoje teške materijalne probleme, traže da ih posavetujem šta da rade.
Iskren da budem, nema života na 200 evra mesečne plate.
Odnosno, život se urušava u svim svojim segmentima na plati od 200 evra mesečno.
Nema dobrog saveta na 200 evra mesečne plate.
Zadatak države je da obezbedi sve neophodno potrebne uslove da svet Kapitala i Rada mogu slobodno da privređuju na tržištu i da ostvaruju svoje zajedničke interese.
Ponavljam, Kapital i Rad nisu u sukobu.
Oni su na zajedničkom zadatku ostvarivanja profita iz koga se isplaćuju dividende i velike plate.
Profit se zarađuje na slobodnom tržištu u slobodnoj konkurenciji.
Država tu ne sme da se meša, kao što to sada radi kada daje subvencije stranim kompanijama i tako ruši principe tržišnog poslovanja.
Kada FIAT dobije 3,7 milijardi dinara godišnje subvencije , dok su godišnje plate svega 2,7 milijardi dinara, to znači da je ta kompanija privilegovana i da poreski obveznici plaćaju radnike u FIAT-u.
Tako država direktno ruši tržišne principe poslovanja i urušava društveni sistem vrednosti.
Tržišni principi poslovanja znače da se poštuju tržišni zakoni ponude i potražnje.
Koji se primenjuju i na uspostavljenom tržištu rada.
Šta to konkretno znači?
Ne mogu više da slušam i gledam lenje parazite političare koji uporno tvrde kako Srbi neće da rade.
Naravno da neće da rade za platu od 200 evra mesečno, jer ne mogu da prežive i prehrane porodicu.
Zato radna snaga , obrazovana i kvalifikovana, napušta Srbiju , jer je primorana da se iseljava da bi preživeli.
O ponižavanju i vređanju inteligencije ovde uopšte ne govorim.
Pišem samo o tome kako funkcionišu tržišni zakoni.
Ako za neki posao nema radnika, to znači da je loša ponuda i da na tu ponudu nema adekvatne tražnje, jer niko neće da radi za taj ponuđeni novac.
Ako nema radnika da čuva stada ovaca, kako sam večeras pročitao tekst, to znači da je plata za to niska.
U samom naslovu teksta je velika protivrečenost, jer piše da je plata od 200 do 600 evra.
Kolika je, godpodo drugovi, ponuđena plata – 200 ili 600 evra?
Ne može da bude između, jer je ta razlika tri puta, što je nedopustivo u rasponu plata i što je velika marketinška prevara.
Kako rešiti ovaj problem?
Vrlo jednostavno.
Treba primeniti samo tržišne zakone.
Ako niko neće da čuva ovce za 200 evra, onda se podiže ponuđena plata.
Ako na 300, 400 ili 600 evra nema adekvatne ponude, onda mora da se diže i dalje cena rada.
Mora da se uspostavi ravnotežna cena.
Nema tu velike mudrosti.
Tržište će da reguliše tu cenu rada.
Pretpostavimo da se na plati od 2.000 evra nađe čobanin koji će da čuva stado.
Tada stupa menadžer sa kalkulacijom.
Tu postignutu cenu rada ubacuje u svoj biznis plan i nudi prodajnu cenu svoje robe u kojoj je sadržana nova cena rada.
Ako ta cena robe ima prođu na tržištu, onda sve funkcioniše.
Mesar i ugostitelj koji kupuju jagnjetinu,kalkulišu novu cenu u svoju prodajnu cenu, ako imaju kupce i za takvu cenu, onda je uspostavljena tržišna ravnoteža.
Kupci uzimaju meso i gosti restorana kupuju pečenu jagnjetinu po toj ceni, nema pada tražnje, tako da čobanin može da primi platu od 2.000 evra, jer njegova roba ima tržište.
Ako dođe do pada tražnje, nema kupaca ili se smanjuje kupovina, onda se smanjuje tražnja za jagnjetinom i nema potrebe za tolikom proizvodnjom, smanjuje se proizvodnja, što pogađa čobanina i smanjuje se njegova plata, jer tržište više ne može da valorizuje njegovu paltu od 2.000 evra.
Plata se smanjuje i uspostavlja na nižem ravnotežnom nivou.
Ponovo, zahvaljujući tržišnim mehanizmima.
Država tu nema šta da se meša.
To uopšte nije njen posao.
Na čaršijska blebetanja kako čobanin zarađuje 2.000 evra, odgovor je jednostavan – idi i budi čobanin.
Velika plata čobanina će privući veliki broj ljudi da rade posao čobanina.
Velika ponuda uz istu tražnju će dovesti do pada cene rada.
Naće se radnici koji će pristati da budu čobani i za 1.000 evra.
Tržište će ponovo to da reguliše.
Država to ne reguliše.
To nije njen zadatak.
Zadatak države je da prati tržišna pravila igre i da sankcioniše one koji ne poštuju ta pravila.
Država je fudbalski sudija, koji pušta da se igra razvija, nije smisao igre da se sudija meša u samu igru, da bude učesnik, sudija mora da bude nevidljiv u toku meča, on brani igru i nadmetanje i pokazuje žute i crvene kartone za sve koji igraju prljavo.
Ako se, pak, država pojavljuje na tržištu kao učesnik tržišne igre, ako je država tržišni igrač, onda ona ne može da bude , istovremeno, i sudija, njen zadatak je da bude tržišni igrač i da poštuje pravila tržišne igre koja je sama uspostavila.
Ne sme država da ruši pravila tržišnog poslovanja, jer tada ruši sam sistem.
Ako država postavi takva pravila igre da se učlanjenjem u vladajuću stranku, danas u SNS, može zaposliti u državnu službu, uz davanje mita od par hiljada evra, i da se za nerad može u državnoj službi dobiti plata od 500 do 2.000 evra, jedan deo se kao reket vraća stranci koja je uposlila radnika, onda će se na tržištu rada uspostaviti takva tražnja za poslom u državi da će svi tražiti da se tamo zaposle.
Radna snaga se ponaša racionalno. Ide tamo gde je plaćena.
Nudi mito za posao u državnoj službi,pristaje da plaća reket i pristaje da proda svoj glas na izborima, jer tako jedino dolazi do sigurnog posla.
Država je uspostavila takva pravila igre na crnom tržištu,koje je, uprkos svemu, ipak, samo tržište, da se svi učesnici , koji žele da učestvuju na njemu, tržišno ponašaju prema tim uspostavljenim pravilima.
Crno tržište uvek nadomesti nedostatke kontrolisanog državnog uplitanja na slobodno tržište.
Plata se određuje na tržištu.
Plata mora da se zaradi.
Zato ne prihvatam prenemaganja mojih kolega poslodavaca i menadžera, koji kukaju da nema radnika za njihov poslovne poduhvate.
Naravo da nema kada radnicima nudite 250 evra mesečnu platu.
Za tu platu nema adekvatne ponude rada.
Podignite platu i videćete koliko će ljudi da se javi.
Koliko da podignete?
Pa, dok se ne uspostavi tržišna ravnotežna cena rada.
Ako vaš posao ne može da trpi toliku cenu rada domaće radne snage, tražite radnike na stranom tržištu.
Ako ih nađete, onda je to dokaz da naš narod neće da radi.
Ako ih ne nađete, onda je to dokaz da vaš biznis nije realan.
Odustanite od takvog biznisa, jer nema dugoročnu perspektivu.
Upamtite, ne možete graditi dugoročan posao na eksploataciji radne snage.
Postoji svetsko tržište radne snage.
Koje dovodi do pokretljivosti radne snage na svetskom tržištu.
Tako naše lekare i medicinske sestre, uzimam njih za primer, jer je danas najveća potražnja u Evropi upravo za njima, imaju velike mogućnosti da se brzo zaposle u ostareloj i razmaženoj Evropi na plate koje su i do deset puta veće od plata koje primaju u Srbiji, odlaze jer na tom tržištu mogu da valorizuju svoj rad.
Srbija ostaje bez lekara i medicinskih sestara, koje će nas skupo koštati zdravlja nacije.
Šta država mora da uradi da spreči ovaj stanpedo stručnjaka?
Mora da značajno poveća plate stručnjacima u skaldu sa tržišnim principima.
To je jedini način da se zaustavi odlazak stručnjaka.
Ako činovnik u nekoj državnoj agenciji ima platu dva puta veću od našeg vodećeg hirurga, to jasno pokazuje da država više vrednuje nerad tog činovnika, nego stvarni rad hirurga, koji, usled nemogućnosti da ostvari normalan život, svestan da njegov rad daleko više vredi na svetskom tržuštu, odlučuje da napusti Srbiju.
To je danas postala opšta epidemija i to će Srbiju dovesti do konačnog nestajanja.
Nekopetentni upravljaju državom, dok stručnjaci beže iz Srbije.
Laž je da država nema novac da plati naše vodeće stručnjake.
Totalitarni režim rasipa novac na sve strane i nema nikakvu strategiju za izlazak iz ove naše strategije.
VLADA NACIONALNOG SPASA može da zaustavi sve ove negativne tendencije ukoliko država napravi DRUŠTVENI DOGOVOR, kojim će se rešiti odnosi između Države, Kapitala i Rada, kojim se rešava i minimalna plata neophodna za normalan život radnika u savremenom društvu, ukoliko se uvedu logični platni razredi u državnim službama i ukoliko budemo imali slobodno tržište radne snage, gde će država samo da odredi pravila igre, izbegavajući da se nepotrebno meša i ograničava tržišne principe.
Ponavljam, plata mora da se zaradi.
Plata se zarađuje samo na tržištu.
To radnici dobro znaju.
Potrebno je to da shvati i naša država.
Branko Dragaš
www.dragas.biz
