Po Dušanovom zakoniku, danas

Pola Srbije bilo bi sakato, bez ruku, nosa, očiju i ušiju, a druga polovina bi bila oglobljena jer je dozvolila da se lopovi i razbojnici pojave među njima, dok bi na poligraf išli samo najluđi

”Ni mitropoliti, ni episkopi, ni igumani mitom da se ne postavljaju. I ko od sada postavi mitom ili mitropolita, ili episkopa ili igumana, da je proklet i anatema da bude. I ako se nađe bilo ko da je mitom postavljen, da se obojica svrgnu sa čina, i onaj ko je postavio i postavljeni.”

Član 13. Dušanovog zakonika, donetog u srpskom prestonom gradu, Skoplju, na Saboru održanom na Vaznesenje Gospodnje, 21. maja 1349.godine.

Pre 668 godina, srpsko Carstvo, koje nikada nije bilo veće i koje nikada nije obnovljeno, Zakonikom se borilo i protiv – mita. Mito je, izgleda, staro koliko i Srbi. Toliko je bilo i jest prisutno da neki misle kako je mito srpsko narodno ime, kao Stanoje, Radoje ili Blagoje. I nisu mito i podmićivanje, po Dušanovom zakoniku, bili privilegija i kažnjiva pojava samo među bogatima, vlastelom i visokim sveštenstvom:

”I ako se nađe koji upravitelj crkveni da je primio mito, da mu se raspe sve što ima”. ”…Porotnici koji prime mito da se kazne sa tisuću perpera i zatoče u nepoznatom kraju…”

Članovi 29. i 144. Dušanovog zakonika to propisuju, a ”rasipanje” je oduzimanje celokupne imovine, pokretne i nepokretne, i ta je bila među blažim kaznama.

Za šta je sledovalo – odsecanje ruku, jezika, nosa, ušiju, vađenje očiju, smuđenje? Na šta bi danas ličila Srbija – kada bi se primenjivao Dušanov zakonik? Kako bi danas sud zaštitio Carevinu od samog cara? Šta smo to činili i činimo, kada nas ono ”prokletstvo i anatema” , kao kazna iz citiranog Člana 13. nikako ne napušta?!

Car DusanMožete li zamisliti na šta bi ličila današnja Srbija, kada bi se život u njoj regulisao Dušanovim zakonikom?

Za uvredu ili sramotu koju vlastelin nanese vlasteličiću sledovalo bi 100 perpera kazne, a ako bi vlasteličić isto učinio vlastelinu – sto perpera i batine štapovima!

Ako bi vlastelin na silu uzeo vlastelinku, obe bi mu ruke bile odsečene, a nos odrezan; ako bi sebar silovao vlastelinku, bio bi obešen, a za silovanje sebi ravne – odsecanje obe ruke i nosa…

Zamislite današnje srpske ”rijaliti programe” u svetlu Člana 53. Dušanovog zakonika:

”Ako li vlastelinka blud učini sa svojim čovekom, da im se oboma ruke odseku i nos odreže.”

Šta god po srednjevekovnim shvatanjima značilo ”učiniti blud”, kažnjivo je bilo činiti ga i sa svojim bračnim drugom. Mereći težinu kršenja zakona kaznom koja je propisano, blud je sankcionisana teže nego ubistvo.

Za ubistvo koje ”nije učinjeno navalice” (na silu) – nego iz nehata, današnjom terminologijom, kazna je bila novčana, 300 perpera! A, ako je bilo ”navalice” – ubici se odsecaju obe ruke!

Zašto ne i nos?

Da bi se razlikovao od silovatelja i bludnika, odnosno da oni budu obeleženi drastičnije nego ubice.

I, inače, na nasilnu smrt se dosta pragmatičnije gledalo, nego danas: ”Onaj koji je započeo boj da je kriv i ako bude ubijen”.

A, danas je u Srbiji kriv čovek koji se u svojoj kući branio od provalnika i razbojnika i koji ga je u samoodbrani ubio.

Ako bi vlastelin ubio sebra, morao je platiti tisuću perpera globe. Tisuću, a ne hiljadu. A, ako bi sebar ubio vlastelina, platio bi 300 perpera i bile bi mu odsečene obe ruke. Ko bi ubio svetitelja, kaluđera ili popa, taj da se ubije i obesi.

”Ko se nađe da je ubio oca, ili mater, ili brata, ili čedo svoje, taj ubica da se sažeže u ognju.”

U ognju su skončavali i oni koji su podmetali požare: ”Ko se nađe da je zapalio kuću ili gumno, ili slamu, ili seno, iz pizme (zla, osvete) kome, da se taj palikuća sažeže na ognju. Ako li se ne nađe, da to selo preda palikuću. Ako li ga ne preda, da plati to selo što bi palikuća platio”.

Kolektivna odgovornost zajednice koja ne može ili neće da utvrdi ko je krivac i izruči ga ruci zakona, bila je vrlo zanimljiv postulat Dušanovog zakonika:

”Na gradskoj zemlji što je oko grada, što se na njoj opljačka ili ukrade, da sve to plati okolina”.

”I ako se nađe razbojnik da je prošao kroz oblast krajišnika (na granici carstva, koja je data na čuvanje ”krajišnicima”), i opleni gde god, i opet se vrati sa plenom, da plati krajišnik sedmostruko.”

Član 134:

”Naredba carska: po svim zemljama i po gradovima i po župama, i po krajištima, razbojnika i lopova da ne bude ni u čijem području. I na ovaj način da se prekrati krađa i razbojništvo: u kome se selu nađe lopov ili razbojnik, to selo da se raspe, a razbojnik da se obesi strmoglavce, a lopov da se oslepi, i gospodar sela toga da se dovede svezan k caru da plati sve što je učinio lopov i razbojnik od početka, i opet da se kazni kao lopov i razbojnik”.

”Takođe i kneževi, i primićuri (sterešine sela) i upravitelji, i predstojnici, i čelnici koji se nađu u selima i katunima da upravljaju, ti svi da se kazne načinom gore opisanim ako se nađe u njih lopov ili razbojnik.”

”Ako li su upravitelji izvestili gospodare, a gospodari se napravili da ne znaju, da se ti gospodari kazne kao razbojnik i lopov”.

Surovo? Necivilizovano? Neevropski?

Ili liči na danas važeći zakon u Španiji po kojem su dvojica mladih Španaca zbog varanja na prijemnom ispitu (zamenom identiteta) kažnjeni po godinu dana zatvora i po šest evra dnevno?

Ma, kakvi! Dušanov zakonik imao je i današnji najomiljeniji ”institut” istine i istinoljublja u Srbiji: poligraf! Da, Član 138:

”I ako ko potera sudom razbojnika i lopova, a ne bude obličenja (dokaza?), da im je opravdanje železo što je odredio car; da ga uzmu na vratima crkvenim iz ognja i da ga postave na svetu trpezu”.

Tako je to bilo, gospodo: ko usijano gvožđe od crkvenih vrata golim rukama prenese do crkvenog oltara – a ne izgore mu šake – taj govori istinu. I molim da se, ako već ne može Dušanov zakonik, iz njega u upotrebu vrati pravi, originalni srpski poligraf, pa da vidimo ko će da ide na njega, i ko će posle da se kune u poligraf, a ko u boga…

Varvarski?

Taj ”varvarin”, Car Dušan, imao je u svom Zakoniku i ovo:

”Naredba carska: Ako car napiše pismo ili iz srdžbe, ili iz ljubavi, ili iz milosti za nekoga, a to pismo narušava Zakonik i nije po pravdi i po zakonu, kako piše Zakon, sudije tom pismu da ne veruju, samo da sude i vrše po pravdi”.

”Sve sudije da sude po zakonu, pravo, kako piše u Zakoniku, a da ne sude po strahu od cara”.

”Sirota prelja da bude slobodna kao i pop”.

Isto kao danas u Srbiji… Ili skoro isto.

Ali, kada malo bolje razmislim, mi današnji smo iz Dušanovog zakonika preuzeli i zadržali samo ono o ”sečenju ušiju”:

Sečemo uši da krpimo dupe, da oprostite!

Radoje Andrić

iskra.co