Svet je ušao u razdoblje većih geopolitičkih i ideoloških promena nego što se desilo u vezi sa padom Berlinskog zida. To tvrdim sa punom odgovornošću, podsećajući sve one koji su se cinično podsmevali – gotovo pominjući ludačke košulje za nas koji smo predviđali da će doći do Bregzita ili pobede Trampa – šta smo mi i oni govorili bukvalno juče. Optuživali su nas da dopuštamo emocijama da zasene racio, odnosno da ono što mislimo da je dobro za Srbe neosnovano predstavljamo kao procene razvoja (geo)političkih događaja. Pa, da li se radilo o (ne)argumentovanim tvrdnjama? Koga demantuje stvarnost – čiji je samo segment ishod američkih predsedničkih izbora – nas koji smo zagovornici nacionlano-suverenističkog koncepta ili zatočenike anacionalne ideje?
Ne kažem to sa trijumfalističkom namerom, već u nadi da će konačno srpsko društvo – pre svega oni koji misle da predstavljaju deo njegove elite – bar pokušati da prevaziđu svoje predrasude i interesne blokade, te da razmisle kakvi vetrovi duvaju svetskim okeanima i šta bi u takvim uslovima trebalo raditi sa srpskim brodom? Ako njega bolje ne sredimo i većine njih neće dobro proći. Nacionalna država i nacionalna ideje ponovo dobijaju istinski legitimitet. Na zapadu je u jeku meka revolucija protiv otuđene, mondijalističke elite, koja već decenijama gazi nasleđe Evrope i njenih prekomorskih izdanaka; koja i svoje zemlje doživljavaju tek kao udarne pesnice interesa ličnog, nadnacionalno usmerenog kapitala, kao i nakaradne ideologije sa razni slojevima, od razaranja hrišćanske tradicije preko nametanja demografskih transformacija koje zatiru evropske narode do gotovo legalizacije pedofilije.
Žrtva takve politike su, samo na drugi način od Srbije, SAD, Francuska, Nemačke. Kada se na njih ljutimo zbog onoga što su nam učinile, potrudimo se stoga da razdvojimo anacionalne elite i narode. Da ponovim: tamošnji državotvorni narodi suočeni su sa ekonomskom, političkom, duhovnom golgotom kao i mi Srbi. To građani tih zemalja u sve većoj meri shvataju i protiv toga ustaju. Taj proces će se nastaviti u narednim godinama širom Evrope. Uostalom, imamo uskoro izbore u Austriji, pa evo zgodne prilike da testiramo rečeno. Nisu daleko ni predsednički izbori u Francuskoj. Vreme je da se u svetlu toga vratimo našem slučaju. Sličan stav kao i većina Amerikanaca u odnosu na antivrednosni koncept i kontekst koji se nameće svetu ima i većina Srba. Ali sve to i kod nas mora da dobije sistemsku projekciju; da konačno u skladu sa tim doživi ozbiljne promene naša državna politika.
Ona je umnogome rezultat iznuđenog prilagođavanja volji onih koji su na nas izvršili agresiju i na razne načine nas ucenjivali. Njihova sveća se gasi. Prošlo je otuda vreme kada smo imali razloge da se plašimo odmazde, a došlo je doba da ponovo energično počnemo da se borimo za svoje interese. I to od preispitivanja tzv. „Briselskog dijaloga“ i odnosa sa Prištinom, prihvatanja silom nametnutih rešenja kojima je modifikovan Dejton (nelegalna otmica niza ovlašćenja RS) pa do odnosa prema srpskom pitanju u regionu i unutrašnjim mehanizmima klitonističko-soroševske okupacije Srbije. Državna politika Srbija mora biti usmerena pre svega ka našem unutrašnjem oslobođenju. Da prestanemo da robujemo svemu onome što nas iznutra sputava da učinimo nešto za svoju državu i srpski narod u celini. Ako to radimo na racionalan i demokratski način, nema spoljnih prepreka za novi pristup, postoje samo unutrašnje ideološke i psihološke barijere. A baš one koče Beograd u tome da se adekvatno postavi prema režimu u Podgorici koji vrši identitetski genocid nad Srbima, da prevaziđe mazohističku popustljivost prema hegemonističkim krugovima u Sarajevu, da odbaci da kulturno-identitetsku politiku Srbije kreiraju i oni koji mrze sve srpsko.
Trampova pobeda je mnogo više od običnog ishoda trke za Belu kuću. Uveren sam da to oficijelna Srbija već shvata i da će brzo početi da menja naš nacionalni kurs u skladu sa realnošću, ali i onim što i ljudi koji čine državni vrh, u oblandama sada već neosnovanih strahova, i sami uglavnom misli. Potrebno je redefinisati našu politiku od nekritičnog odnosa prema Berlinu, preko podilaženja antisrpskim krugovima u Srbiji i njenom okruženju, do ustezanja da se realizuju vojno-politički aranžmani koji bi brzo povećali naše državne kapacitete zaštite nacionalnih interesa.
Bračni par Klinton je otišao u mračne dubine istorije, vreme je da se to desi i sa ostacima politike koju su oni sa svojim satrapima nametnuli Srbiji!
Dragomir ANĐELKOVIĆ
www.vidovdan.org
