Ljudi kažu da su nas političari osiromašili, stranke gurnule u beznađe, a veliki biznis na jedrima korupcije opljačkao do gole kože. Kažu još ljudi i da su „svi oni isti“. Oko toga se uvek lako složimo. To smo napisali milion puta do sada. I ja sam napisao.
Ali, da li bi „svi oni“ bili „isti“, kada se mi (koji ih kritikujemo) ne bi ponašali pomalo samodestruktivno?
Izvestan broj ljudi sa kojima bih delio političke stavove, ne želi da vodi konstruktivan dijalog. Njih ne zanima da pronađemo način i metod pomoću kojeg bismo rešili probleme. Njihov jedini cilj je da dokažu da je promena nemoguća i da su njihovi salonski, kritizerski stavovi jedini ispravni.
Oni, umesto da se zadrže na velikom podskupu koji nas povezuje, odmah uoče naše male razlike i vešto od njih naprave nepremostive prepreke. Odmah zatim na sto iznose sve činjenice „zašto nešto ne možemo da uradimo, popravimo, promenimo“.
„Šta u tom slučaju možemo da uradimo?“, pitao bih uvek, nadovezujući se na tu bujicu negativnog.
Odgovora ne bi bilo.
Oni bi i dalje naklapali kako su „ljudi u apatiji, neaktivni, politički nepismeni“. Kako „svuda vlada beznađe i nezainteresovanost“. Kako je „pozivati ljude da se trgnu iz apatije – banalnost, od koje se ne pravi politika“… Ali, ovde se ne radi samo o tome da je narod u apatiji, politički neodređen, ili da su ljudi neaktivni i da ne veruju nikome. Ti argumenti su očigledno i projekcija onih ljudi koji sami nemaju više nadu, i onda, u nemoćnom besu i razočarenju, prenose to svoje duhovno stanje na druge, koji pokušavaju nešto da urade.
Razumeo sam, na kraju, negativne stavove prema usponu duha i političkom prkosu.
Odgovornost zašto su ljudi umorni, nezainteresovani i apatični leži u nama. Svima nama koji koji pišemo po društvenim mrežama i alternativnim medijima.
Zašto?
Zato što je to što radimo plemenito. Ali nije dovoljno.
Zato što ne smemo da dozvolimo da nas truju oni koji kažu da je pravda nedostižna, a da smo mi tu samo da bismo trpeli.
Mi smo odgovorni za takvo stanje.
Ne dozvolimo da nas pokolebaju oni koji su sami sebe već pokolebali.
Naš zadatak je da budemo bolji, da budemo taj izbor, naš zadatak je da probudimo ljude iz apatije i da političkoj borbi vratimo smisao. Ali, to nećemo učiniti sedeći u toploj fotelji. To nećemo učiniti ako svoju političku ideju učinimo ekskluzivnom, umesto da se nadamo dobroj saradnji sa drugima.
Zato, ustanite iz fotelje, potražite istomišljenike i naterajte ih da se probude.
A kad naiđete na one koji vas kritikuju, a sami gaje apatiju i beznađe, objasnite im da greše. Ukoliko su to pošteni ljudi, ponudite im ruku saradnje.
Samo ujedinjeni možemo da pobedimo.
Naš veliki zadatak je da veru u promene vratimo u svaki dom i u svaki um, kako bi veliki broj naših sunarodnika mogli da pokrenemo u političku borbu za bolju zemlju, za viši standard, za zdravlje, obrazovanje i budućnost – ne samo generacija koje dolaze, nego i za našu generaciju!
Ako budemo išli od čoveka do čoveka, svakog dana će da nas bude sve više.
Osobe koje su spremne na kritiku, ali ne i na saradnju, kao i osobe koje su spremne na borbu iz fotelje, ali ne i na to da pod nogama ostave kilometražu – zaobiđite u širokom luku. Oni rade ili za tuđ interes (pa im je njihov klub važniji od svega), ili više cene boju svog glasa i zvuk svoje rečenice od dobrobiti sopstvenog naroda. Takvi su isto što i kvazi-elita protiv koje se borimo, ali su opasniji. Takvi se uvek zavuku u redove i ubacuju klipove u točkove. Sa takvima je pobeda neizvesna.
A ako želimo da eliminišemo korupciju, partokratiju i promenimo ono što je moguće promeniti u ovoj zemlji, prvo moramo da pobedimo sebe. Kad pobedimo sebe, izborna pobeda biće samo pitanje dana.
Ivan Điković
