Ukoliko se preslikaju rezultati sa beogradskih izbora 2018, pobedu na opštim izborima u Srbiji 2020, slaviće bivši vaterpolista Aleksandar Šapić.
Preslikavanje je moguće zato što je Beograd Srbija u malom, kao što je i mala vremenska razlika unazad u prošlost do tog izjašnjavanja. Isti su i politički igrači. Duboke promene geopolitičke situacije usled korona pandemije i drugih teških okolnosti, tek počinju da se odražavaju u opredeljenjima ljudi. Videćemo samo njihova početna dejstva.
Dakle, ako se vratimo beogradskim izborima od 4. marta 2018.
Tada su od 24 liste, njih 20 ostale ispod cenzusa. Pri izlaznosti od 51 odsto i oko milion i šesto hiljada birača cenzus od pet odsto je brojio nešto iznad 40 hiljada glasova. Pravi pobednik tih izbora bio je predsednik opštine Novi Beograd Aleksandar Šapić (da otklonimo zabunu, nisu se tada održali opštinski izbori, oni slede sada kada i opšti 21. juna).
Šapić je osvojio “bronzanu medalju”, odnosno bio je treći iza liste Aleksandra Vučića i liste Dragana Đilasa, osvojivši 9 odsto ili oko 73.000 glasova. Prošao je bolje od socijalista Ivice Dačića, koji još od vremena Slobodana Miloševića tradicionalno lošije prolaze u Beogradu, oni su uzeli oko 50.000 glasova (8 mandata). Šapić je osvojio 12 odborničkih mandata od 110 mesta koliko broji Gradska skupština. U prethodne dve godine, nije imao nikakvu političku saradnju sa Đilasovim odbornicima. To je zanimljiv podatak, budući da je Đilas uveo Šapića u politiku. Ovaj vaterpolista je, nakon što se povukao iz sporta 2009. postao pomoćnik Đilasu, tadašnjem gradonačelniku Beograda. Ako 21. juna 2020 opet osvoji oko 75 hiljada (u Novom Beogradu ima oko 200.000 birača) namakne još oko 15-tak hiljada u ostatku Srbije Šapić ima cenzus, i verovatno opet “bronzu”.
Iako se to slabo primećuje, Šapić je imao izvesnog uspeha u pravljenju “opozicione Srpske napredne stranke” i to u njenom izvornom izdanju. Šapićev Srpski patriotski savez, sa skraćenicom koja teži da bude brend SPAS – jesu srpski radikali koji su prihvatili proevropsku politiku.
Kao takvi Šapićevi su ostali van linije vatre Vučić – Đilas, čak iako su nehotice ojačali. Jer, Đilasova lista koja je osvojila 19 odsto ili duplo više od Šapića, oko 150.000 glasova u Beogradu, podelila se na “jankovićevce” iz PSG i odbornike Saveza za Srbiju. Sam Saša Janković, osvajač 600.000 glasova na predsedničkim izborima 2017. tokom leta 2018. posle beogradskih izbora nastojao je neuspešno da zadrži poziciju lidera opozicije, da bi se potom povukao iz politike.
Šta je bilo sa ostalima u Beogradu? Najbliži cenzusu bili su radulovićevci i dverjani, neuspela koalicija Saše Radulovića i Boška Obradovića dugog naziva – Da ovi odu a da se oni ne vrate – sa oko 31.500 glasa ili skoro 4 odsto. Korak iza njih bila je grupa Ne davimo Beograd pod nazivom Žuta patka – čiji grad – sa oko tri i po hiljade glasova manje, ili oko 3,4 odsto.
Prema sadašnjim projekcima ista situacija je i za 21. jun. Opet je, prema tim predviđanjima, najbliži cenzusu Radulović, ovoga puta pod imenom Suverenisti. Opet u korak taj rezultat prati grupa građanskih levih liberala, s tim što to sada nije Patkica – NDB koja je u bojkotu. Na njenom mestu nastupa Jankovićev naslednik na čelu Pokreta slobodnih građana poznati glumac Sergej Trifunović.
Za sve ostale veća je šansa da ostanu ispod praga, čak iako je za ove izbore, sa pet smanjen na tri odsto, nego da uspeju da ga preskoče. Za razliku od beogradskih 24, to je sada 21 lista za Narodnu skupštinu. Najmanje njih 14 preti da potone ispod praga (ukoliko uzmemo da će manjinske liste Mađara, Albanaca ili Bošnjaka zadržati svoje birače).
Sigurni kandidat za potonuće je i klasična partija – Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja, ali i klasična frakcija nekadašnjeg DS-a – LDP Čedomira Jovanovića, koja ni ne nastupa pod svojim imenom. Jovanovića može da izvuče to što je prijavljen kao manjinska lista, ali i to teško, budući da je na izborima za Beograd imao manje glasova nego potpisa za kandidaturu, to bi sad značilo manje od 10.000.
Tanka nada u izbavljenje od potonuća je uspešnost bojkota koji sprovodi Savez za Srbiju, uz pomoć NDB i delimično SDS Borisa Tadića i više manjih organizacija. Izlaznost 2018. u Beogradu je bila 51 odsto, sada se očekuje oko 45 odsto. Manja izlaznost znači i da je manje glasova potrebno za preskanje praga. Očekuje se da bojkot blok proglasi pobedu za svaku izlaznost ispod 50 odsto. NJihov pravi uspeh bio bi međutim odziv niži od 40 odsto. Osporavanje izbora potom zavisiće i od toga kako se bude razvijala epidemija. Na samom odzivu kao takvom, izbori neće moći da budu oboreni.
Sasvim je moguće i da će se ponoviti postizborni dani iz 2016. A to je da ukoliko nekoj listi bude nedostajalo malo glasova da pretegne tri odsto, da će doći do ulaganja prigovora i žalbi Republičkoj izbornoj komisiji. I da će se onda izbori poništavati, i omogućavati ponovljeno glasanje na određenim mestima, povoljnim po tu listu. Na ponovljenom glasanju, a ono će se održati verovatno sedam dana kasnije, u nedelju na epski srpski praznik Vidovdan, veće će biti šanse da se neki glasači “izvuku” na birališta i da povuku nečiji prolazak kroz iglene uši u poslaničke klupe. Na ovaj način je koalicija DSS-Dveri 2016. uspela da pređe prag od 5 odsto – ponovo se glasalo recimo, u pojedinim opštinama u Nišu, tamo gde je jako patriotsko biračko telo.
Dakle, moguće je da će se glasanje ponavljati, dok se za neke ne pregura prag. Za to vreme Vučić će legitmitet potvrditi prisustvom na tradicionalnoj vojnoj paradi u Moskvi. Ovo slavljenje Dana pobede u Drugom svetskom ratu, pomereno je sa 9. maja za 24. jun ne samo zbog korone. Već i zato što Rusija 1. jula treba da na glasanju referendumski potvrdi ustavne promene koje Putinu omogućuju nove reizbore.
A posle Moskve, sledi Vašington, gde 27. juna Vučić treba sa kosovskim predsednikom Hašimom Tačijem u Beloj kući da potpiše neki, kako se tvrdi, obostrano koristan ekonomski sporazum.
Vratimo se ponovo na trenutak na beogradske izbore 2018. Tada se tvrdilo da najkasnije do oktobra, pa potom do februara 2019. sledi potpisivanje takozvanog konačnog sporazuma Beograda i Prištine. Ali odigralo se sledeće – koliko u junu 2018. u prisustvu grčkog premijera Aleksisa Ciprasa i makedonskog Zorana Zaeva, kao i cele garniture evropskih političara koji su u međuvremenu izašli iz mandata, potpisan je sporazum o imenu Severne Makedonije. Ovaj sporazum nije potvrđen na referendumu u Severnoj Makedoniji u septembru, zbog nedovoljne izlaznosti. Ipak, u Sobranju je potvrđen u januaru 2019. kao i u grčkoj skupštini. Ubrzo je Cipras izgubio na izborima u Grčkoj. Zaev je i dalje u prilici da izgubi – vanredni izbori prekinuti zbog korone, trebalo bi da se završe oko 1. jula. U međuvremenu Makedonija je primljena u NATO vojni savez, a na video samitu EU u maju, Severnoj Makedoniji je otvoren datum pregovora bez datuma. Odnosno, pregovori o makedonskom članstvu u EU počeće kad se steknu uslovi. U međuvremenu je usvojen i novi način proširenja EU, prema kome presuđuje politička odluka, a ne striktna procedura.
Vratimo se na Srbiju. Očigledno da sad neće biti isto – neće se u prisustvu Tačija i Vučića, ministri rukovati na mostu na Ibru, recimo, nego će se sve odigrati u nekom vašingtonskom kabinetu. Ali, ako dođe do konačnog dogovora biće mu neophodna težina pristanka naroda Srbije, odnosno da bude potvđen referendumom, ili kao i Ustav, dvotrećinskom većinom u Skupštini. U oba ta slučaja, Vučić će zavisiti – od Ivice Dačića. Uostalom, Dačić najavljuje ostavku ako ga naprednjaci “spuste” na ispod 10 odsto. Ne zaboravimo, Dačićevim potpisom na Briselski sporazum iz 2013. je učvršćena vladavina Vučića i SNS. Moguće je da će na sličan način – zbog potpisa – biti i urušena.
Najzad, setimo se kako rezultata iz 2016. Naprednjaci su od 250 mesta, sa satelitima (Rasim LJajić i drugi) uzeli 131 mandat, Dačićevi socijalisti 29, radikali 22, tadašnji DS i DJB Saše Radulovića po 16, DSS-Dveri i LSV-LDP-SDS po 13, SVM 4, BDZ i SDA po 2, PDD i Zeleni po 1.
Jasmina Lukač
Izvor: Demostat
