U Srbiji počela sezona slava već uveliko. A kad počne sezona slava, onda je slična sezoni lova. Domaćini jure prase i jagnje, a gosti jure gde će pre i više da odu na slavu, kako bi mogli da se najedu. Da ne govorimo o tome da se onaj iskonski razlog slave totalno izgubio.
Imam utisak da se nikada nije tako i toliko slavilo kao u poslednjih nekoliko godina, i taj trend ne jenjava. Kako je to jedinstven, i baš jedinstven događaj u srpskoj istoriji, koji nema nijedan drugi narod na svetu.
Samim tim slave su i značajnije za nas. Bez sumnje smo tu prvi, a i u sredini i poslednji jer smo sami i jedini na listi.
Mitologija kaže da su Srbi počeli da slave da bi se za vreme Turske imperije sakupljali pod okriljem relegioznog praznika i tako dogovarali kako da se oslobode turskog jarma.
Međutim ono u šta mi verujemo, i ono što istorija piše, ako može i njoj da se veruje onda su stvari sasvim drugačije.
Veliki broj istoričara tvrdi da je slava kod Srba nastala još u paganskim vremenima, gde je skoro svaka kuća imala svog zaštitnika kojeg su slavili, pa se nastavila po primanju hrišćanstva. Takođe stoji u tekstu istoričara da Srbi nisu jedini slavili, ali su jedini, najduže i do dan danas zadržali slavu. Postoje tragovi da su svi Sloveni imali slavu, zatim Tračani (staroGrci), Dečani, Iliri. Čak i stari Rimljani, a slični običaji se i danas mogu naći u Makedoniji, delovima Bugarske.
Slave se sreću i kod katolika u Boki Kotorskoj, južnoj Hercegovini… Ima je i kod nekih muslimana u Bosni, Vlaha u Rumuniji…
Pretvorismo ovaj članak u čas istorije. Na kraju krajeva ništa to nije dokazano, a ko bi i mogao, već su samo teorije. I kad su u pitanju teorije, onda bolje mi da se držimo naše istine, nego njihove.
Slava je samo srpska i tačka.
Novembar je mesec kad ima najviše slava, tačno deset. Kad se uzme u obzir da se slava slavi dva dana, to znači 20 dana krkanja i pijenja. Novembar zbog toga ispade najlepši mesec u godini.
Ipak je čudno da se u ovakvoj ekonomskoj krizi tako i toliko slavi. Troškovi jedne prosečne slave koštaju oko 1.000 evra ($1,538), to je tri puta više od mesečne plate. Tako ispada da se mora raditi puna tri meseca za jednu slavu.
Na slavu se ne poziva, već se zna ko kod koga ide. I ide se u bilo koje vreme u ta dva dana. Nema nikakvih pravila. Od ujutru do uveče se ređaju gosti kojima treba postavljati jela od početka, onako kako se pojavljuju.
Jela su uvek tradicionalna, na mrsnim slavama obavezno je supa ili čorba, sarma ili kiseli kupus zimi (a leti punjena paprika), zatim neizbežno prase, a imućniji postavljaju i jagnjetinu na sto. Zatim kolači i torte. Pije se domaća rakija, i domaće vino, a najviše pivo. Na posnim slavama je tu obično riblja čorba, riba spremana na razne načine i posni kolači.
Pored istog jela na svakoj slavi, dolaze i isti ljudi i vode se isti razgovori. Redovno se hvali hrana i priča po jedno pola sata kako je pečenje bilo dobro. Zatim se pređe na politiku. Kritikuje se država. Kritikuju cene i pričaju kako je teško danas živeti u Srbiji. Priča se i o tome kako je lepo u inostranstvu i kako se tamo tek živi i zarađuje. Mlađi prave kombinacije da odu iz zemlje, a stariji kažu da su mlađi i oni bi to uradili.
Verovali ili ne u Srbiji ima ravno 61 slava godišnje. Gotovo svakog meseca ima po neka slava, najviše kako rekosmo novembar, deset, pa onda po šest oktobar i januar, maj ima sedam slava, a samo mart i april imaju po jednu.
Sveti Nikola, 19. decembra je daleko najveća slava u Srbiji, za nju se kaže da pola Srba slavi, a druga polovina ide u goste.
U crkvenom kalendaru postoji ravno 91 crveno slovo. Uključujući 52 nedelje u godini, a drugih 39 su takođe praznici raznih svetaca.
Ovo govorim zato što je pored slava masovna pojava u Srbiji da se ne radi na crveno slovo. Ne rade domaćini zemlju, ne rade majstori. Ne bi mogao čovek puškom da ih natera da uzmu nešto u ruke kad je crveno slovo. A to je 91 dan u godini. Skoro trećina. Kad se toj brojci dodaju slave, jer nisu sve slave crveno slovo, samo pojedine, i kad veliki broj ljudi neće da radi ni na dan slave, iako nije njihova. Onda se dolazi do zapanjujućeg podatka da veliki broj ljudi odbija da radi oko 120 dana godišnje.
Naravno da ovde ne govorim o celoj srpskoj populaciji. Rade banke, pošte, autobusi, ali mali privrednici, zanatlije, samostalni radnici, zemljoradnici – koji bi trebalo više da rade – planduju.
Mene muka uhvati kad mi samo spomenu i crvenu boju. Ko je mene pitao, ili sve nas u Australiji da li i kad je crveno slovo, da li i kad slavimo. Radi se, zato država i ide napred.
Naravno, gde god sam radio, gde god sam bio, poštovao se srpski Božić, poštovali su srpski Uskrs i dobijao sam bez pogovora slobodne dane i čestitke. Ali to je u pitanju nekoliko dana a ne 120.
Neću da opet ulazim u neke istorijske podatke o tome kako, kada i zbog čega je nastao crkveni kalendar koji je toliki broj datuma obeležio crvenom bojom. Ali mogu da predpostavim da su onda bila drugačija vremena. Da je većina stanovništva radila na zemlji, da nisu imali ni toliko razvijenu tehnologiju, ni toliko razvijeno društvo sa sadašnjim prohtevima. Tada je život bio lep i prost. I tada je verovatno moralo tako da bude.
Ne ulazeći u verske običaje, želje i prohteve pojedinaca, činjenica jeste da su se vremena vrtoglavo promenila u poslednjih nekoliko godina, da ne govorimo o stotinama godina, koliko postoji crkveni kalendar, i da bi crkva u ime naroda trebalo malo da razmisli da li je potrebno nešto menjati, ili ostati na onim pozicijama koje važe stotinama godina, i dokle bi one trebalo da važe.
Vasa Čarapić
