Zašto su svega nekoliko sati posle pada helikoptera Vojske Srbije i pogibije sedam ljudi počele kroz srpski javni prostor da kruže razne špekulacije o odgovornosti pojedinih ministara i zahteva njihova ostavka? Odgovor je jednostavan: zato što je Vlada slaba! U svakom pogledu.
Pokušaću da objasnim na jednom ilustrativnom primeru. Pre godinu dana, tokom poplava, među najugroženijim područjima u zemlji bilo je Podrinje. Poseban problem predstavljala su klizišta. Zbog jednog od njih, koje se nalazi na teritoriji naseljenog mesta Mali Zvornik, duže vremena su bili zatvoreni i magistralni put Loznica-LJubovija, i granični prelaz ka BiH, prekinuto snabdevanje gasom. Javio se problem sa transportom bolesnika, odlaskom dece u školu, u najnepovoljnijem razvoju situacije postojala je opasnost da ostanu dugoročne posledice po tok reke Drine. Jedno klizište, a hiljadu glavobolja-od privrednih, preko bezbednosnih, energetskih, ekoloških…
U jednom trenutku, za situaciju su se zainteresovali nadležni ministri. I zaista, osim predsednika države i predsednika Vlade, valjda ne postoji nijedan zvaničnik koji do leta 2014. godine nije posetio Mali Zvornik. Klizište je, navodno-bilo sanirano, a put do daljnjeg prohodan jednom trakom (naizmenično). A onda, godinu dana kasnije, posle nešto većih padavina u prvoj polovini marta, klizište se ponovo pokrenulo (stručnjaci ga nazivaju „tecištem“). Drinska magistrala je ponovo bila zatvorena, alarmirane su sve lokalne službe zbog ponovne mogućnosti prekida gasovoda, otvorilo se pitanje kretanja stanovništva i redovnog snabdevanja. Godinu dana se čekalo da neko kaže šta će biti trajno, ili barem dugoročno rešenje. Da neko od ministara koji su bili u poseti završi posao. Međutim, od toga nije bilo ništa. Problem je i dalje otvoren, a građani (i lokalne vlasti) su prepušteni sami sebi.
Gde god pogledate, stanje je slično. Dok ministar zadužen za infrastrukturu pričao bajke o izgradnji saobraćajnih koridora, pa kad joj nije dovoljno da gradi po Srbiji, onda novi sporazum potpisuje sa Albancima da će auto-strade „spuštati“ i ka jadranskoj obali, putevi po zapadnoj i centralnoj Srbiji su u stanju otprilike kao u vreme dahija. Šta li je tek na jugu i istoku zemlje? Zimus je elektroenergetska mreža u istočnoj Srbiji „pukla“, iako je bilo godina i sa jačim zimama i većim mrazevima. O rastu nezaposlenosti i nastavku ekonomske devastacije na polovini teritorije zemlje, što uzrokuje populaciono pražnjenje i ostavlja nove probleme za budućnost, više ne treba ni trošiti reči. Branko Pavlović navodi: „Treba podsetiti javnost da je politika koju vodi Vučić trenutno u sukobu sa: Akademijom arhitekata Srbije povodom Beograda na vodi, Akademijom inženjera i tehničara povodom prodaje „Telekoma“, dva većinska reprezentativna sindikata prosvete povodom smanjenja plata i degradacije prosvetne delatnosti, predstavnika oba udruženja novinara, povodom cenzura i autocenzura u medijima, na sajtu Društva sudija Srbije možete pročitati dokument koji sadrži 110 primedbi i sugestija na Akcioni plan RS u oblasti pravosuđa (reč je samo o najvažnijim pitanjima), Lekarska komora preko svog direktora (istina u ostavci, kako drugačije da se pokaže da se istrajava na principijelan način) kontinuirano ukazuje na sistemske probleme u zdravstvu i strukturirano nudi rešenja, a prethodno su advokati rekli šta misle.“[1]
Jednostavno, ovoj vlasti se u Srbiji više ne veruje. Ili joj se sve manje veruje. Ministri upadaju iz jedne nedorečenosti u drugu, a stvari funkcionišu po principu: „drži vodu dok majstori ne odu“. Odnosno, dok kamere ne odu. Prema podacima proverenih izvora iz Vlade Srbije, u poslednjim istraživanjima javnog mnjenja je zabeležen nagli rast nezadovoljstva prema Aleksandru Vučiću. Trenutno trećina ispitanika kaže da za njega nikada, ni pod kojim uslovima ne bi glasali. Time se manevarski prostor smanjuje, a biračko telo polarizuje, što je nepovoljan trend. Zbog toga i sve špekulacije posle tragedije na Surčinu. Kada poverenje pada, glasine počinju da caruju i sve se brže šire. Uglavnom, sistemskog rešavanja problema nema.
I neće ga ni biti, sve dok se ljudi koji znaju ne uključe u posao. A ljudi koji znaju beže od angažovanja u ovoj i ovakvoj vlasti. To je primetio i predsednik Vlade, pa se u autorskom tekstu „Blicu“ žali kako nema podršku elite[2]. Feđa Dimović je odgovorio na ovakvu prozivku, objasnivši da „premijer očigledno ne razume položaj elite u jednom društvu. Glavni njen cilj je da utiče na donošenje odluka koje imaju odlučujući značaj za sudbinu jedne nacije, ili čak samo donošenje tih odluka kroz direktno učešće u vođenju države. U zemlji u kojoj jedan čovek nastoji da kontroliše sve segmente društveno-političkog života i donosi sve odluke, teško da može biti prostora za jačanje elite. Drugim rečima, Vučić nema prava da se ljuti, jer je svojom težnjom da uspostavi diktaturu zapravo poništio postojanje elite“.[3] Onaj deo srpskih intelektualaca, koji se, uz sve manjkavosti takve kategorizacije, može svrstati u „patriotski blok“ ili „suvereniste“, posle vratolomija oko Briselskog sporazuma i suštinskog nastavljanja Tadićeve politike „Evropa nema alternativu“ ne samo da neće podržati Vučića, već mu se i sve oštrije suprotstavlja. Period u kojem je trebalo da se neke stvari iskristališu, a obećanja poput onih kako ćemo i pored puta u EU štiti svoje interese ili kako će se konstituisanjem ZSO i donošenjem ustavnog zakona neutralisati efekti Briselskog sporazuma ispune, već je uveliko prošao. Ništa od obećanog nije ispunjeno i čak su i najuporniji iz ovog kruga, koji su čekali da Vučić „nešto preduzme“, prestali da pokazuju razumevanje za poteze vlasti.
Na drugom kraju, što se, opet uz ograde koje se tiču manjkavosti kategorizacije tiče, našeg „evrounijatskog dela“ elite tiče, posle početne neverice i čak otvorene podrške Vučiću za neke njegove poteze koji su nas „približili“ Briselu, ušlo se u fazu vidnog distanciranja od ove vlade. Najčešće zamerke se tiču problema cenzure i nestručnosti rukovodećih kadrova, ali je suštinska zabrinutost među ovim ljudima, što će na kraju, politika aktuelne vlade dovesti do potpunog sloma evrointegracija Srbije. Neselektivnim prihvatanjem svega i svačega što dolazi iz Brisela, otvorena su vrata za razne lovce u mutnom (a kojih je u Briselu onoliko), koji Srbiji ispostavljaju sve drskije ultimatume. Kao ilustracija može se navesti primer teranja u stečaj niške „MIN Lokomotive“, a da bi taj posao u Srbiji i Makedoniji preuzele hrvatske firme. Ovakvih slučajeva je puno i kada jednom pukne breša, pa se iz džaka počnu valjati slični primeri, procenat evroskeptika će naglo skočiti. Možda će se približiti procentu onih koji su protiv ulaska Srbije u NATO. Za „evrounijate“ to je ozbiljan problem i, kako ističu, svakako bi voleli da se vodi dugoročno održiva, stabilnija politika koja donosi dugoročne rezultate. Vođenje politike kakva je danas, može kompromitovati ideju evrointegracija.
Jasno je to i predsedniku Vlade, pa otuda njegovo „njegovo obraćanje nama“. Kao početak odbrane politike SNS-a, koju pored njega i neće imati više ko da brani. Sa „patriotske“ strane SNS-u neće ostati niko ko bi ga mogao dalje podržavati, a sa „evrounijatske“ tu će ostati nešto karijerista i izvikanih „eksperata“, čija je upotrebna vrednost mala. A pri tome, „čaršijskih priča“ i „internet udara“ poput onog koji je usledio posle pada helikoptera biće sve više.
Sve su prilike, prisustvujemo „početku poslednjih dana“ SNS-a. To bi trebalo da znači, da ulazimo u period kontinualnog pada podrške Aleksandru Vučiću. Od puno faktora zavisi da li će taj pad podrške biti brži ili sporiji, pa samim tim i da li će neku kritičnu tačku za vlast prevaliti za šest meseci ili dve godine, ali se već sada može konstatovati da je on neizbežan. SNS je prešao svoj zenit i ušao u fazu opadanja. Povratka nazad, kako nas to politička praksa uči, više neće biti. A kako nas još politička praksa uči, u narednim mesecima bi se moralo otvoriti niz rasprava o konkretnim programima i politikama koje Srbija mora imati. Ova vlast je pokazala da nema razumevanja, znanja ni snage za tako nešto. Zato se mora naći i razumevanja, znanja i snage u srpskom javnom prostoru i intelektualnim krugovima za to. I javnosti i političkim partijama se moraju nametati rešenja, a sledeća etapa urušavanja rejtinga SNS-a, koja će biti daleko dramatičnija od sadašnje, mora se dočekati spremno, kako prostor koji će se tada otvoriti, ne bi ponovo zauzeli agenti stranih interesa. Bitka se nastavlja. Novo „mešanje karata“ upravo počinje. I kome je stalo do srpskih interesa, nema prava niti na umor, niti na malodušnost. Iako sve nije u našim rukama, za sopstveni prostor i svoju državu se mora boriti.
[1] Branko Pavlović, „Vučiću, ti li si?“, Fond strateške kulture, 15. mar. 2015, dostupno na: http://www.fsksrb.ru/?p=5301
[2] Aleksandar Vučić, „Moj odgovor njima“, Blic, 02.03.2015, str. 3.
[3] Feđa Dimović, „Zašto elita ne voli Vučića?“, Novi polis, 16.3.2015, dostupno na: http://www.novipolis.rs/sr/blog/28189/zasto-elita-ne-voli-vucica.html
Dušan Proroković
Fond strateške kulture
