Pod evroatlantskom upravom (2)

Srbiju udaljiti od Rusije

0
521

sreder-u-beogradu_sonja

Ponašanje i političko delovanje Aleksandra Vučića postaje sve neobičnije i sve nepredvidljivije. Jednostavno, izgleda da je došlo dotle, da taj čovek više „nema problema“ ni sa čim, osim, možda, sa samim sobom. Silna neispunjena obećanja njega nimalo ne uzbuđuju. Jednostavno, maltene, ništa od onoga čime se hvalio, obećavao narodu, busao se u junačka prsa, do danas se nije ostvarilo. A i ono malo što se ostvarilo, dobija se utisak, bilo bi bolje da se nije ostvarilo. Premijerova „raspevana“ retorika i logoreični auto-katehizis, njegovi monolozi ispunjeni istim frazama bez naročitog smisla i bez osnove u realnosti, prete da odvuku Srbiju u takav glib iz kojeg se ona kasnije nikako neće moći izvući. Ili, neće se izvući bez velikih i ozbiljnih žrtava, kako u finansijskom, tako, verovatno, i u smislu gubljenja državnog suvereniteta i nad nekim drugim delovima zemlje. O gubitku, koji će, zbog ovakve paranoično-euforično-patetične politike predsednika srpske vlade, Srbija imati u „živoj sili“, nije potrebno da se posebno govori; jer teško da danas postoji mlad čovek, koji ne bi otišao iz ove zemlje, ukoliko bi mu se pružila prilika.

Iz svega navedenog nameću se dva ključna pitanja. Prvo pitanje je, kako je uopšte moguće da veliki deo srpske javnosti i dalje ne primećuje da sa njihovim „velikim Vođom“ nešto ozbiljno nije u redu? Setimo se samo one Vučićeve konferencije za štampu početkom septembra prošle godine kada je izjavio da se „trudi da što više uradi“ (i što brže), jer, eto, zaključio je u stilu nekoga kome se košulja kopča na leđima – „približilo mu se“. Dakle, taj čovek je tada, izgleda, bio u smrtnom strahu, a malo je onih koji su se u srpskoj javnosti ozbiljnije zabrinuli za njegovo duševno zdravlje, koje je u tom času nije delovalo najbolje. A dokaz izvesne psihičke „iščašenosti“ (da ne koristimo teže kvalifikacije, „dijagnoze“) jasno se vidi iz sledeće njegove rečenice: „Znam kako ću da skončam, jer dobro znam svoj narod. Znam sebe, svoj narod i najviše ga volim na svetu. Zato i znam kako ću da skončam.“ I pored toga, u javnosti se nije oglasio alarm, niti su mediji i druge državne institucije (zdravstvene na prvom mestu) preduzeli korake da se vidi ko nam to vidi državu – i kuda će je na kraju odvesti. Državnička paranoja može da prođe u autokratskim režimima; ali ona nikako ne bi mogla da se neopaženo zakotrlja jednim demokratskim društvom. Ili srpska javnost još uvek nije istinski spoznala razliku između diktature i demokratije; ili je opresija u društvu tako perfidno zamaskirana, da se ona na prvi pogled jasno ne razaznaje.

Da Vas podsetimo:  Pitanja koja su "zamalo ubila" Aleksandra Vučića

Drugo pitanje bilo bi, zašto je Vučić bio u smrtnom strahu krajem prošlog leta i ko mu je takav silan strah mogao da utera u kosti? Neko iz domaćeg političkog karusela? To je i teorijski malo verovatno – praktično nemoguće. Ili je tu u pitanju neko od domaćih tajkuna (možda i čitav „tajkunski sindikat“), kojima on, navodno, pokušava da stane na rep? Kada bi bilo tačno da Vučić radi na tome da sputa enormno bogaćenje srpskih vodećih „poslovnih ljudi“, čije bogatstvo godinama raste geometrijskom progresijom, tada bi on, moguće je, imao razloga za brigu. Ali, kako smo se uverili u medijski eksploatisanom (i najpoznatijem) slučaju Miroslava Miškovića, tu stvari stoje obrnuto; to jeste, srpski ekstremni bogataši danas imaju najbolje moguće uslove za nesmetanu ekspanziju svojih „biznisa“. Uostalom, da je to tako, nedvosmisleno potvrđuju Vučićeva savetovanja sa srpskim tajkunima, od kojih on čak traži pomoć za spasavanje srpske železnice i srpskih propalih privrednih giganata.

A ako takav Vučićev strah nije mogao biti uzrokovan zavereničkim komešanjima na srpskoj političkoj sceni i ako je malo verovatno da tajkuni imaju ijedan ozbiljniji razlog da ga uklone sa pozicije na kojoj se danas nalazi, ostaje samo da se pretpostavi da postoji i neko treći. I ko bi mogao da bude taj – treći? Naravno, to bi mogla da bude ona „međunarodna zajednica“ (u realnosti samo američko-nemačka osovina), koja nas je decenijama uništavala, najpre ekonomskim sankcijama, a potom i direktnim ubijanjem bombama NATO alijanse. Nakon Šešeljevog dobrovoljnog odlaska u Hag, strane agentura (zapadne pre svega) lagano su se i efikasno infiltrirale u gotovo sve segmente društvenopolitičkog života Srbije. Otuda, „međunarodna zajednica“ je imala dovoljno vremena da pripremi teren za „lansiranje“ dvojice (sada već bivših) srpskih nacionalista (Nikolića i Vučića) na čelo srpske države. Da bi to bilo tako urađeno (da bi se srpska javnost politički i duhovno „ispraznila“), ovoj dvojici srpskih političara najverovatnije je predočeno kakvu budućnost mogu da biraju: da budu zapadni vazali na čelu srpske države ili da u Sheveningenu prave društvo svom tadašnjem šefu – Vojislavu Šešelju.

Da Vas podsetimo:  Slučaj srpskog naučnika kao ilustracija ekstremne propasti Srbije pod naprednjacima

Ukratko, izgleda da je operacija „preumljenja“ tadašnje dvojice srpskih radikala (Nikolića i Vučića) počela onog dana (negde u proleće 2005. godine), kada je Nataša Kandić optužila Tomislava Nikolića da je krajem 1991. godine ubijao hrvatske civile u selu Antin. Nikolić je pokušao da se odupre takvim pričama tako što je nešto kasnije (sredinom iste godine) organizovao preko svoje tadašnje stranke (SRS) prikazivanje filma „Istina“, o užasnim stradanjima Srba na ratištima u Hrvatskoj i Bosni. Bio je to pokušaj Tomislava Nikolića da se odupre pretnjama da bi i on, kao i šef SRS-a, mogao da završi kao optuženi za ratne zločine pred Haškim tribunalom. Naravno, teško je zaključiti kada je tačno Nikolić „prelomio“ i odlučio da mu je pametnije da spasava svoju kožu, nego da se i dalje zalaže za „Veliku Srbiju“. Verovatno se to desilo u mesecima koji su usledili do kraja te 2005. godine. Nakon toga usledilo je 2008. godine cepanje Srpske radikalne stranke i nagli uspon SNS-a. Nemački stručnjaci za javno mnjenje preuzimaju Nikolića i Vučića; pripremaju ih za nešto drugačiji medijski nastup, posebno kada je Vučić u pitanju. S druge strane, počinje rad na preobraćanju dvojice srpskih nacionalista i rusofila (Nikolić svojevremeno nije imao ništa protiv da Srbija postane ruska gubernija) u zagovornike sasvim suprotnih vrednosti – bezalternativnog (Tadićevog) puta ka EU i germanofilnog kosmopolitizama.

Kristijan Mozer, čovek koji vodi brigu o nastupima Angele Merkel, priča se, zauzeo se i za postepeno građenje novog imidža Aleksandra Vučića. Otuda ne treba da nas mnogo čudi kad neko spontano primeti da Vučićev javni nastup mnogo liči na nastup Angele Merkel. Jedan od savetnika za spoljnu politiku nemačke kancelarke, Krištof Hojzgen, u stvarnosti, valjda usput, vodi u srpsku spoljnu politiku. Tu je i Betine Nelen koja je Vučićev savetnik za „pranje novca“ i za borbu protiv korupcije. Na takvu funkciju je, prema vlastitoj tvrdnji, postavljena pre jedanaest meseci, početkom oktobra prošle godine. Ne zaboravimo i počasnog člana Nemačko-srpskog foruma Filipa Misfeldera, za koga se ne zna čime je tačno zaslužio da bude u društvu Aleksandra Vučića i Ružice Đinđić. Ili, tačnije, otkud srpski premijer u takvom društvu? Misfelder ne krije da Srbija može da postane članica EU samo ukoliko prizna NATO paradržavu Kosovo.

Da Vas podsetimo:  A sme li „Kada Kosovo i Metohija zove, ja dajem svoj glas“?

Kada se uzmu u obzir svi strani savetnici u Vladi Srbije, koje je teško nabrojati, videćemo da su današnju srpsku vladu u potpunosti premrežili stranci. Aleksandar Vučić izjavljuje da je on „mali čovek da bi neko na njega vršio pritisak“. Time je rekao suštu istinu, jer pritisak se vrši na „velike“, snažne ličnosti, a za „male“, u kakve je Aleksandar Vučić sam sebe uvrstio, nikakav pritisak nije potreban, jer „mali“ odavek rade ono što im se naredi. Poslednje naređenje je stiglo od Gernota Erlera (eksperta za Rusiju i još jednog Vučićevog savetnika), koji zahteva da Srbija sasvim pokvari odnose sa Ruskom Federacijom, odnosno, da polako stvara takvu atmosferu da se u javnosti bez mnogo gunđanja prihvati uvođenje sankcija prema toj velikoj i nama prijateljskoj/bratskoj državi. U tu svrhu, po nemačkom receptu, srpska policija formirala je specijalni istražni tim koji će ispitati kako je obavljena privatizacija Naftne industrije Srbije. Nažalost, stvari se neće tu završiti, jer Vučiću je dato u zadatak ne samo da zatruje odnose između Rusije i Srbije, nego da dalje učvrsti sliku o Srbima kao zločinačkom narodu, raznim nastupima, poput onog skorašnjeg na CNN-u, kada je rekao da je Srbin Gavrilo Princip izazvao Prvi svetski rat.

Za www.koreni.rs

D. Gosteljski

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime