Pođi putem kuda idu vokativi

3
913

Šta govori bum nezadovoljstva zbog „otkrića“ Cecinih stihova u radnoj svesci za srpski jezik? Nije izgleda pitanje da li je Srbija postala društvo rijalitija i turbofolka, već, eto, da li to sme da prodre u školu.

Radna sveska za peti razred osnovne škole postala je preko noći glavni prosvetni i obrazovni problem u Srbiji. Autori su kao primer za padež vokativ naveli stihove Marine Tucaković iz hita folk-pevačica Cece Ražnatović: „Sećaš li se, lepi grome moj“.

To je izazvalo eksploziju nezadovoljstva na društvenim mrežama i mnogim medijima. Nije pomoglo ni što su kao primeri za vokativ navedeni i stihovi Bore Đorđevića, Bajage i YU Grupe – svi su svrstani u isti koš – i kako se najavljuje taj lingvistički flert sa folk-pop-rok muzikom biće izbrisan iz naredne verzije pomenute radne sveske.

Autori pomenutih vežbi navode da niko od pomenutih tesktopisaca ili pevača nije potpisan ispod citiranih primera te da je želja bila da se uzmu primeri iz popularne kulture, bliski deci tog uzrasta. Opravdanja nisu pomogla i ministar prosvete Mladen Šarčević je neumoljiv: sporni stihovi biće uklonjeni, a ministar će tražiti i da se kazne odgovorni koji su dozvolili da se u radnoj svesci nađu stihovi koje peva Svetlana Ceca Ražnatović.

I dok će osnovci tako u budućnosti biti zaštićeni od pogubnog uticaja folk pesama u radnim sveskama, u Srbiji će za to vreme elektronski i štampani mediji nesmetano nastaviti kampanju mržnje, šovinizma, mizoginije, političke i seksualne pornografije.

Ali, kako ne bismo krivicu svalili samo na medije, podsetićemo da su upravo Ceca Ražnatović ili folker Aca Lukas bili glavni akteri u političkim kampanjama vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) kroz takozvane besplatne koncerte za građane. A našlo se i dosta turbofolk imena na spisku podrške predsedničkom kandidatu Aleksandru Vučiću.

Turbofolk je zakon

Kao slikovit primer za neupućene koliko su rijaliti programi, estrada i turbofolk postali srž svakodnevice dovoljno je izaći na ulicu i anketirati građane. Ako postavite neko važno političko ili društveno pitanje, često naiđete na kikotanje, bežanje od mikrofona, nemušte odgovore ili opravdanje kako ih politika ne zanima.

Nije stoga slučajno što anketa Fonda za humanitarno pravo, Demostata i lista Danas pokazuje da 71 odsto ispitanika u Srbiji ne zna koji je evropski grad devedesetih bio pod četvorogodišnjom opsadom (mala pomoć, glavni grad je susedne zemlje, počinje na S, a nije Skoplje ni Sofija).

Ali, ako ste uličnu anketu posvetili nekoj rijaliti ili turbofolk zvezdi, masovno će ljudi od 7 do 77 godina znati sve o tome: sviđa im se nova boja kose pevačice, znaju šta je ko radio o rijalitiju u gluvo doba noći, detaljno su informisani o ljubavnim jadima popularnih folkera, a da ne govorimo da svaka klupska zabava pokazuje da, pre svega mladi, napamet znaju stihove turbofolk hitova.

U takvoj atmosferi stižemo do Cece i njenog vokativa, koji su i doveli do nervoze u nadležnom ministarstvu. Marko Marjanović, autor portala tegla.rs , za DW primećuje da je „ovog puta, za promenu, nešto sporno iz radne sveske za srpski jezik. Obično su na tapetu istorijski udžbenici“. „Ne branim nešto posebno rad Marine Tucaković i Cece Ražnatović, ali samo kažem da taj rad postoji, da ga ljudi poznaju, i da je to verovatno jedan od razloga zašto su se ti stihovi tu i našli“, kaže Marjanović.

Situacija pokazuje da su razlozi mnogo dublji, ocenjuje za DW Jasna Janković, profesorka književnosti i predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika (USPRS). „Sve ovo pokazuje da je naš sistem potpuno dezorijentisan pa pribegavamo instant varijantama. Čini mi se da je ovo možda podilaženje i društvu i učenicima, kojima je to sasvim sigurno poznatije nego neki drugi stihovi ili književni primeri. Popularna kultura prati realan život, ali mi ovde pričamo o obrazovanju, i te dve stvari bi trebalo razdvojiti.“

Gde može, a gde ne može

Ministar prosvete je već izneo oštar stav i izdavač radne sveske je spremno izjavio da će se „sporni“ stihovi izbaciti, iako Jasna Janković upozorava da to nije posao ministra. „Ne znam da li će ministar sada krenuti i da piše udžbenike“, kaže Jasna Janković. „Zna se kakva je procedura. Radna sveska je prihvaćena od Ministarstva i Zavoda za unapređenje vaspitanja i obrazovanja i zna se kako se nešto može izbaciti iz udžbenika.“

Kako god, u Srbiji je izjava političara u medijima očito jača od zakona i procedura. Marko Marjanović smatra da je zanimljivo „zašto to nije sprečeno ranije ako ministar već vidi problem u tome? Da li je neko već pregledao te udžbenike ili se oni pregledaju tako što ih građani čitaju pa onda kače na društvene mreže, a onda se čeka reakcija nadležnih?“

Marjanović podržava da se „obrazovanju mladih prilazi preko pop-kulture zato što je to nešto što oni poznaju i to može dodatno da ih zainteresuje. Ali, to je sad šok jer Ceca može na televiziju i u novine, ali u udžbenicima podvlačimo crtu.“

Žalosno je, naravno, da se o problemima obrazovanja, udžbenika, nastavnog kadra, razgovara samo kada se u sve to umešaju estradni momenti. Jasna Janković podseća da je Vlada Srbije 2012. donela Strategiju obrazovanja do 2020 godine i onda je ostavila u nekoj fijoci.

„Onda vidite da imamo nešto o čemu se dosta govori a ne postoji u toj strategiji, a to je dualno obrazovanje, i sada se došlo na genijalnu ideju da napravimo novu strategiju do 2030 godine. Dakle, mi ne znamo ni kuda idemo kada je reč o obrazovanju, jer kada idete od tačke A do tačke B vi pre svega morate znati gde je tačka B“, navodi Jasna Janković.

Nesrećni vokativ, koji očito ne spada u neke ugledne padeže čim je zaslužio folkerske stihove, pokrenuo je ako ništa drugo još jednu diskusiju o lošem stanju obrazovnog sistema u Srbiji. Od Cece i Marine toliko. A od sutra ponovo po starom – svi na neki besplatni koncert na trgu sa tabloidom pod miškom.

Ivica Petrović

dw

3 KOMENTARA

  1. Novinari,imenom i prezimernom iznesite ko je to sve uveo,da ostane večita sramota na tu porodicu,druge nema,da se tako nešta nikada ne ponovi,to je vaš posao.Eto ovde to možete izneti,ako ne može u svim ostalim novinama i televiziji,jer su svi oni u istom sistemu.

  2. У ГРАМАТИЦИ ЈЕ ПЕТИ ПАДЕЖ ПРАВА, ПРАВЦАТА “НАПАСТ!“!
    Ево шта каже Бранислав Нушић, /“Аутобиографија“/,
    а једнако се односи и на старе и на младе тога доба:

    „Сећам се, на пример, мојих мука да научим пети падеж од именице пас.
    Сви остали падежи ишли су којекако али пети падеж једнине, покојни
    звателни никако ми није ишао у главу, нити сам умео да га погодим.
    И не само мени, већ и свима у мојој околини задао је тај падеж
    главобољу.
    Мој најстарији брат који је већ био у старијим разредима, изгледа да се
    провукао и није у животу имао посла са том именицом; мој млађи брат
    ми рече да је од именице пас пети падеж: куче. Отац ми није умео казати
    ништа, пошто граматика нема никакве везе са трговином, већ изгледа да
    ту чак важи правило: што мање граматике, то више зараде.
    Питао сам и бакалина, нашега комшију, пошто сам му претходно објаснио
    шта се петим падежом зове, и он ми рече:
    – Ја кад вабим куче, ја му кажем: куц, куц, куц; а кад терам, ја му кажем:
    шибе! А бог ће га свети знати који је то падеж!
    Питао сам најзад и господина проту, једном приликом када је био на
    вечери код нас, верујући необично у његову ученост, па се и он збунио и
    није умео да ме научи.
    – Пети падеж, пети падеж! – узе да замуцкује прота, бринући се да пред
    мојом породицом сачува ауторитет учена човека. – Па колико падежа ви
    учите?
    – Седам.
    – Седам? – зграну се прота. – Е, то је много, то је баш много!
    – Много! – уздишем и ја.
    – Ја не знам само – окреће се прота мојим родитељима, – што ће им
    толики падежи. То је просто, професорски бес. Узмите само: једна
    Немачка, колико је то пространа и силна царевина, па нема више
    него четири падежа;
    па онда Француска, па Енглеска, све велике и моћне државе, па немају
    више него четири падежа. А шта смо ми, једна такорећи мала земља,
    тек неколико округа, па седам падежа. Па зар то није, молим вас, бес
    кад се не простиремо према своме губеру?
    Те су протине мисли биле у ствари врло утешне за мене, али ми пред
    професором нису могле ништа помоћи. Он је одлучно тражио од мене
    да му кажем пети падеж од именице пас, чему сам се ја одлучно одупро
    бескрајним ћутањем, једном од оних мојих особина којом сам се често у
    школи одликовао“

    Ни данас ситација није боља: пети падеж је главобоља и старима и
    младима.
    Ево како то изгледа на примеру једнине имнице СРБ-ИН.
    Пети падеж од именице СРБИН је СРБИ-НЕ?!
    Ко зна колико је стотина хиљада па и милиона пута изгворена,
    а крије у себи погубно значење по србски народ.
    Петим падежом једнине СРБИ-НЕ, пориче се поништава, оспорава…
    множина првог падежа – СРБИ, име народа којем припадамо,
    а да тога нисмо ни свесни.
    Имајући у виду силу у моћ значења речи, у програмском, кибернетском
    смислу, на нама се остварују Јеванђелске Христове речи:
    “СВОЈИЈЕМ ЋЕ ТЕ СЕ РЕЧИМА ОПРАВДАТИ, И СВОЈИЈЕМ ЋЕ ТЕ СЕ
    РЕЧИМА ОСУДИТИ! НЕКА ВАМ БУДЕ ПО РЕЧИ ВАШОЈ!“

    Драган Славнић

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime