Podsećanja na sramotu

Trgovina ljudskim organima (2)

1
1293

feljton-zuta-kucaTajna žute kuće Ekipa emisije „B92 istražuje“ ispitivala je navode o trgovini organima kosovskih Srba u Albaniji, o čemu je u svojoj knjizi pisala Karla del Ponte. Ispitujući te navode, „B92 istražuje“ otkriva da Tužilaštvo za ratne zločine ima informacije da je najviši politički vrh Albanije pružao utočište pripadnicima OVK u vreme sukoba na Kosovu.

Citat iz knjige „Lov, ja i ratni zločinci“ Karle del Ponte: „Kancelarija Tužilaštva dobila je informaciju da su istražitelji i funkcioneri UNMIK-a, preko grupe poverljivih novinara, došli do podataka da su tokom leta 1999. godine kosovski Albanci kamionima transportovali do severne granice Albanije 300 otetih ljudi. Prema novinarskim izvorima, a ti izvori su navedeni samo kao ’kosovski Albanci’, deo najmlađih zatvorenika u dobroj fizičkoj formi bio je hranjen, obilazili su ih lekari i nikada nisu udarani. Oni su bili prebačeni i na druga mesta, gde su potom zatvarani. Takav je bio Burel i okolina, gde se na 20 kilometara od grada nalazila „žuta kuća“. Jedna prostorija unutar „žute kuće“ bila je opremljena kao operaciona sala. U njoj su hirurzi vadili organe zatvorenicima.“

Ekipa emisije „B92 istražuje“ krenula je tragom navoda koje je prvi put u javnost iznela bivša tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte u svojoj knjizi „Lov, ja i ratni zločinci“. Naša ekipa bila je prva novinarska ekipa iz Srbije koja je obišla „žutu kuću“, u blizini gradića Burel, gde su, prema navodima Karle del Ponte, kidnapovanim nealbancima sa Kosova uzimani organi radi trgovine na crnom tržištu. Ove navode ispituje i Tužilaštvo za ratne zločine, koje je krajem prošle nedelje, nakon dužih pregovora sa albanskim vlastima i međunarodnim posrednicima, ipak otputovala u Tiranu. Optužnica u ovom slučaju još uvek nije podignuta.

Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva za ratne zločine: Pa, dakle, šta je problem. Hajdemo ovako, da pokušam tako da vam odgovorim. Problem je što su, dakle, eventualni počinioci, dakle, negde na Kosovu i Metohiji ili u Albaniji. Problem je što su dokazi, dakle, mesto izvršenja krivičnog dela na Kosovu i Metohiji ili u Albaniji, pristup našim državnim, državnih organa na tim lokacijama je veoma otežano. Dakle, mi za predmete gde su žrtve Albanci imamo veoma težak, ograničen pristup svedocima, dakle, tu moramo da se snalazimo kroz posredovanje raznih međunarodnih organizacija ili nevladinih organizacija.

Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine: Prerano je, prerano da me to pitate. Mislim, nije lako podići optužnice, znate, optužnica treba da se dokaže. Ja sam rekao da, prema mojoj proceni, odnosno našim procenama, da se tu pre radi o međunarodnom organizovanom kriminalu, znate. To je što mogu da kažem za sada.

Pre odlaska u Albaniju ekipa „B92 istražuje“ imala je uvid u operativne podatke iz kojih se vidi da je i Ramuš Haradinaj polovinom septembra bio u Albaniji. Naime, saznavši da specijalni tužilac Vladimir Vukčević, nakon dužih pregovora u vezi sa posetom, ipak dolazi u Tiranu radi provere navoda Karle del Ponte, Haradinaj se u Albaniji sastao sa premijerom Saljijem Berišom. Prema informacijama koje je MUP dostavio domaćem tužilaštvu za ratne zločine, Haradinaj je tokom svoje posete sa albanskim premijerom razgovarao o mogućnosti uništavanja celokupne dokumentacije koja se odnosi na otmice, prebacivanja Srba na teritoriju Albanije i njihova ubistva, a sa kojom bi Haradinaj mogao biti doveden u vezu. Nakon razgovora sa Haradinajem, Salji Beriša je to navodno i učinio. Prema istom izvoru, albanski premijer izdao je nalog službama bezbednosti da unište dokumentaciju koja ima bilo kakvu vezu sa nestancima Srba na Kosovu, njihovim transportom u Albaniju i trgovinom organima. Prema saznanjima Tužilaštva, u periodu između 15. i 25. septembra ove godine u poseti albanskom premijeru istim povodom bio je kosovski premijer Hašim Tači.

Bruno Vekarić: Biće veoma teško, međutim, mislim da smo zajedno u obavezi da istražimo to do granica do kojih možemo da idemo. Videćemo šta će na kraju da ispadne. Ja verujem da će biti osnova da se, ako ništa, obelodane imena ljudi koji su prikrivali taj zločin.

Fatos Ljubonja, publicista iz Albanije: Mislim da je vrlo važno da istraga o tome bude sprovedena. Nije samo bitno za međunarodnu pravdu, nije važno samo za Srbe, važno je i za te kosovske Albance koji imaju takve lidere. Ako su ti lideri zločinci, ako su pod optužbama da su zločinci, ne mogu oni da stvaraju demokratsko uređenje.

Uoči dugo ugovarane posete srpskog tužilaštva za ratne zločine Tirani, albansko državno tužilaštvo tvrdilo je o poseti ništa ne zna. Uprkos zahtevima za sprovođenje zajedničke istrage, koje je Beograd slao Tirani, albansko državno tužilaštvo tvrdilo je da o tome ne postoji službeni zahtev.

Arben Dulja, lokalni tužilac iz Albanije: Ukoliko imaju neku informaciju da je ovo tačno, moraju da objave da bi mogla da počne regionalna istraga. I albansko tužilaštvo je otvoreno objavilo mišljenje u vezi sa ovim slučajem i spremno je da sarađuje. Realno, posle naših provera koje smo izvršili nismo imali nikakve dokaze.

B92: Da li znate nešto o slučaju jednog srpskog tužioca, koji se trudio da uspostavi saradnju sa albanskim tužilaštvom, ali nije postignut nikakav dogovor?

Arben Dulja: Nemam apsolutno nikakvo saznanja o tome.

Arben Dulja je tužilac koji je 2004. bio sa timom haških istražitelja i predstavnika UNMIK-a, koji su proveravali navode o trgovini organima u „žutoj kući“, koju Karla del Ponte opisuje u svojoj knjizi. Naša ekipa bila je prva novinarska ekipa iz Srbije koja je obišla lokacije za koje se sumnja da su mesta zločina.

Prema onome što u svojoj knjizi piše bivša glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte, postoje tragovi koji ukazuju na mogućnost da je oko 300 nestalih, uglavnom Srba, ilegalnim putevima prebačeno u Albaniju, gde su ubijani, a njihovi organi prodavani. Zvanične albanske institucije nikada nisu sprovele ozbiljnu istragu o trgovini organima. B92 će odgovore potražiti na mestima gde se sve navodno i desilo.

Citat iz knjige „Lov, ja i ratni zločinci“ Karle del Ponte: „Prema novinarskim izvorima, koji su navedeni samo kao ’kosovski Albanci’, deo najmlađih zatvorenika u dobroj fizičkoj formi bio je hranjen, obilazili su ih lekari i nikada nisu udarani. Oni su bili prebačeni i na druga mesta, gde su potom zatvarani. Takav je bio Burel i okolina, gde se na 20 kilometara od grada nalazila ’žuta kuća’.“

U selu Riba, koje se nalazi tridesetak kilometara od gradića Burel, na severu Albanije, tokom ’99. godine navodno se nalazio logor, u kom su boravili oteti nealbanci. U tom selu nalazila se i „žuta kuća“, u kojoj su, prema iskazima pojedinih svedoka, zarobljenicima odstranjivani organi. Zarobljenike su navodno sahranjivali na obližnjem seoskom groblju. Pokušaćemo da stupimo u kontakt sa vlasnikom kuće u kojoj se navodno sve odigravalo od sredine juna do kraja ’99. godine.

– Dođi, sad prvo da popiješ kafu. Dajte mu kafu.

B92: Šta mislite o Karli del Ponte i o haškom istraživanju?

Abdulah Katući, vlasnik kuće: Za Karlu del Ponte mislim da treba da dobije zasluženu kaznu, ostavila mi je porodicu 48 sati napolju, dva dana i dve noći. Deca nisu mogla da uđu unutra. Bila je zima, padao je sneg, bilo je mećave, a njih dvanaestoro napolju. Policija Burela je bila napolju, unutra je bio tužilac sa dvanaestoro ljudi, u stvari bila je još jedna žena ili devojka, znači trinaestoro.

Arben Dulja, lokalni tužilac iz Albanije: Kada je došla grupa eksperata iz Haga, ja mogu da tvrdim da albanske vlasti nisu bile detaljno informisane oko cilja njihovog dolaska. U početku su nam rekli da se traži jedan objekat, posle da je taj objekat služio kao zatvor vojnicima OVK, a poslednje što sam saznao, posle objavljivanja knjige Karle del Ponte, da se za taj objekat sumnjalo da je bio mala klinika.

Citat iz knjige „Lov, ja i ratni zločinci“ Karle del Ponte: „Jedna prostorija unutar ’žute kuće’ bila je opremljena kao operaciona sala. Tu su hirurzi vadili organe zatvorenicima. Te organe su zatim, prema tvrdnjama izvora, slali preko aerodroma Rinaz, u blizini Tirane, hirurškim klinikama u inostranstvu, kako bi bili presađivani pacijentima koji su za to platili. Jedan od onih koji su davali informacije lično je obavio jednu isporuku na aerodromu.“

U knjizi, koja je do sada objavljena samo na italijanskom jeziku, navodi se da su istražitelji Haškog tribunala, ali i istražitelji UNMIK-a, u pratnji novinara čiji se identitet ne otkriva, krajem 2003. godine posetili kuću u kojoj su pronađeni materijalni tragovi koji mogu ukazivati na to da su u prostorijama te kuće obavljene nekakve hirurške intervencije. UNMIK je o tome sačinio izveštaj, koji ni danas nije dostupan javnosti. Izvori novinara, od kojih su neki označeni kao očevici, tvrdili su da je fasada te kuće ’99. godine bila žute boje.

Citat iz knjige „Lov, ja i ratni zločinci“ Karle del Ponte: „Kuća je sada bela, a vlasnik negira da je ona ikada prethodno menjala boju, iako su izdvojili tragove žutog u osnovi zida.“

U ekskluzivnom razgovoru za našu emisiju vlasnici kuće ponudili su međutim novo objašnjenje.

– Pita Vas da li je kuća ikada bila žute boje?

Dašuri Katući, unuka vlasnika kuće: Ne, samo je 2001. godine jedan pojas u visini od jednog metra bio žute boje. Inače, cela nikada nije bila žuta.

Da Vas podsetimo:  Vučiću smeta što nezavisni mediji ne kleče pred njim

B92: Da li je kuća ikada bila žuta?

Abdulah Katući, vlasnik kuće: Bio je samo jedan deo. Pojas u visini od metar.

– Imali smo svadbu 2001. godine i zato smo bili malo uredili kuću.

– Vidiš kako gleda te papire, sve su im detaljno napisali!

– Koliko puta ste ofarbali kuću od ’98?

– Ja vam kažem da smo jedino 2001. ofarbali belom bojom, a samo jedan pojas od zemlje u visini od metar je bio žute boje. Ja vam objašnjavam kako je bilo, ako ne želite, onda idite! Kažem vam i kada i razloge zašto! Imali smo svadbu, ofarbali smo kuću belom, a dole smo ostavili jedan žut pojas.

Ni ostali navodi iz knjige „Lova, ja i ratni zločinci“ ne podudaraju se sa tvrdnjama vlasnika kuće ni lokalnog tužioca Arbena Dulje.

Citat iz knjige „Lov, ja i ratni zločinci“ Karle del Ponte: „Na licu mesta istražitelji su pronašli i komadiće gaze. U blizini se nalazila iskorišćena igla, dve plastične kesice špriceva umrljanih blatom, prazne bočice za lekove, od kojih su neki bili miorelaksanti, koji se obično koriste tokom hirurških intervencija.“

Arben Dulja: Ne, nije istina. Grupa eksperta iz Haga pronašla je nekoliko dokaza, ali ne i špriceve.

Tužiočevi navodi međutim ne samo da se ne podudaraju sa navodima iz knjige Karle del Ponte, već se razlikuju i od iskaza vlasnika „žute kuće“.

B92: A špricevi?

Dašuri Katući, unuka vlasnika kuće: I špriceve. Mi ih svi koristimo. Deda je star i bolestan, majka je stara, svi ih koristimo kada moramo, a bacamo ih kod ostalog đubreta. Dolazi medicinska sestra iz sela, pa nam ona daje.

B92: Rekla si da trenutno imate toliko bolesnih ljudi u porodici. Da li imate nešto od ovih lekova koje ste pomenuli, npr. špriceve, koje bismo sada mogli videti?

Katućijevi:

– Idite dole i donesite kutiju sa lekovima ili kesu iz komode, žele da vide!

– Evo, ovo su neki lekovi, a tu imate i karton deteta koje je bilo u bolnici. A vi pišite tamo po novinama šta god želite!

I u tvrdnjama da su istražitelji na licu mesta pronašli prazne bočice miorelaksanata, lekova koji služe za opuštanje mišića i prilikom hirurških intervencija, vlasnici „žute kuće“ i tužilac Dulja daju različite informacije i objašnjenja.

Arben Dulja, lokalni tužilac iz Albanije: Ja vam kažem da su pronađene dve ampule penicilina.

Katućijevi:

– Ne, to je jedna vrsta anestezije za opuštane mišića.

– Moj brat koristi te špriceve. Zbog reume je dva meseca ležao u bolnici u Tirani. Da. Brat je desetogodišnjak.

Arben Dulja: Ja vam odgovorno tvrdim ono što su albanske vlasti konstatovale. Pronađene su samo dve ampule penicilina. Čak ni te dve ampule nisu uzete kao dokazi. Ovo je cela istina o famoznim lekovima.

Naši sagovornici kažu da su i tvrdnje Del Ponteove o pronađenim komadićima gaze u okolini kuće neistinite.

Arben Dulja, lokalni tužilac iz Albanije: Pronađene su dve ampule penicilina i pronađena je jedna bela tkanina, za koju domaćica kuće kaže da je bila plastificiran stolnjak, koji je posle izvesnog vremena postao takav kakvim su ga našli. Apsolutno ništa drugo nije pronađeno. Bio sam prisutan.

Dašuri Katući: Evo, objasniću vam. Tkanina je krpa za pokrivanje hleba.

Citat iz knjige „Lov, ja i ratni zločinci“ Karle del Ponte: „Osim sanitetskog materijala i lekova, u jednoj od prostorija ’žute kuće’ istražitelji su pronašli i tragove krvi. Korišćenjem neke hemijske supstance pokazalo je stručnjacima tragove krvi na zidovima i na podu u jednoj sobi u unutrašnjosti kuće, osim u jednoj čistoj zoni na podu, otprilike 1,8 metara puta 60 centimetara. Vlasnik je ponudio nekoliko različitih objašnjenja o krvavim mrljama tokom dva dana, koliko su istražitelji proveli u selu. Najpre je rekao da se njegova supruga godinama ranije porodila u toj prostoriji, zatim, kada je supruga rekla da su se deca rodila na drugom mestu, rekao je da je porodica koristila to mesto za klanje životinja za muslimanske praznike.“

U razgovoru sa našom ekipom vlasnici „žute kuće“ su pak ponudili treću verziju i rekli da tragovi krvi potiču i od porođaja i od klanja životinja.

– Dašurije, možemo li da snimimo još dva minuta sobu i kuću spolja?

– Mislite sobu dole? Može.

– Ja bih iskreno htela da tužim Karlu del Ponte…

– Nemojte se izuvati. Ovo je ta soba! Uđite, uđite! Nije problem! Ovde je uzet taj uzorak krvi. Ovde je rođeno dvoje dece. To ću, ako treba, ja da objasnim, moram da opišem sve detalje porođaja po ko zna koji put!

– Znači, ovde se porodila?

– Da, objasnila je ona to svima!

– To sam im ja sve rekla i opisala, pa mi smo seljaci, živimo u selu.

– Kada ste rodili tu decu?

– 1990. i krajem ’91, malo pre toga smo renovirali kuću.

– Kako je moguće da su oni našli tu krv 2004. godine?

– Krv koja je procurila dole, ušla je u beton, oni su poprskali nečim, mislim fosforom, i imali su razne instrumente.

– A druga je krv od životinja koje smo klali napolju, a meso unutra sekli na parčiće.

Haški istražitelji su tragove krvi na dva zida i na podu prostorije, koja se nalazi u prizemlju i za koju se sumnja da su u njoj obavljane operacije, pronašli uz pomoć rastvora luminola.

Oliver Stojković, DNK laboratorija Instituta za sudsku medicinu: Luminol je rastvor koji se veoma često na mestima zločina koristi. To je izuzetno senzitivna hemikalija, koja, ukoliko se krv nalazi u jako malim količinama, može da ukaže na moguće prisustvo krvi.

Citat iz knjige „Lov, ja i ratni zločinci“ Karle del Ponte: „Igle, špricevi, gaza, svakako su materijali koji potvrđuju, ali su na žalost kao čvrsti dokazi nedovoljni. Istražitelji nisu bili u stanju da odrede da li su ti tragovi poticali od ljudske krvi.“

Arben Dulja, lokalni tužilac u Albaniji: Posle prskanja neke tečnosti, koja u kontaktu sa flekama od krvi stvara određenu hemijsku reakciju, posle koje se može utvrditi da je to krv… Realno u jednoj od dve sobe postojale su takve fleke. Međutim, nisu mogli da utvrde da li je to ljudska krv ili životinjska.

Organizacija za zaštitu ljudskih prava „Human Rights Watch“, koja je istraživala slučaj navodne trgovine organima u Albaniji, potvrdila je pomenute navode. Šef te organizacije Fred Abraham, koga smo zatekli u Holandiji, rekao nam je u telefonskom razgovoru da je imao uvid u izveštaj koji je UNMIK sačinio nakon istrage u Burelu i da ostaje otvoreno pitanje zbog čega nije utvrđeno poreklo tragova krvi.

Fred Abrahams, Human Rights Watch: Nije mi jasno i ne znam zbog čega nisu mogli da utvrde, a takođe nisam forenzički ekspert, tako da ne znam da li je bilo moguće uzeti uzorak sa poda, sa zida, uzorak boje, kako bi se sprovele analize, da li su imali tehničkih kapaciteta da to učine i da li bi im to bilo od pomoći. To je pitanje koje ostaje otvoreno… Moguće je da bi detaljnije analize krvi pomogle da se rasvetli ono što se tamo događalo.

Forenzičari objašnjavaju da sprej luminol, koji su istražitelji koristili, služi isključivo za utvrđivanje postojanja tragova krvi, ali da njime ne može da se odredi da li je krv ljudskog ili životinjskog porekla. To se utvrđuje drugim testovima.

Oliver Stojković, DNK laboratorija Instituta za sudsku medicinu: To su testovi koji po svom formatu najviše liče na one testove za dokazivanje trudnoće u ranim fazama, jer specifičnim antitelima se specifično prepoznaje ljudski hemoglobin.

Stojković dalje objašnjava da je zbog nedostataka prskanja luminolom, danas u velikoj meri napuštena metodologija jer, zbog oksidacije DNK-molekula, luminol može da dovede do propadanja biološkog materijala. Prskanje luminolom ipak ne isključuje mogućnost naknadnog genetičkog veštačenja i utvrđivanja porekla krvi, ali može dovesti do smanjene šanse da se dobije dobar i kvalitetan rezultat. Međutim, da li je uzorak dobar ne može niko da zna ukoliko ga ne uzme na analizu, a iz onoga što je Karla del Ponte napisala, nije jasno da li su naknadni testovi uopšte rađeni, upozorava Stojković.

Oliver Stojković: To je bio posao i tužioca Haškog tribunala ili onog tužioca koji vodi konkretni, konkretni postupak. On znači mora da obezbedi te dokaze i u svakom slučaju dokaze ne treba da prejudicira, da li su dokazi podobni ili nepodobni za veštačenje, već ih mora dostaviti u kompetentnu laboratoriju, gde će biti sprovedene svi ti konkretni testovi, znači gde će biti utvrđeno da li se radi o krvi, gde će biti naknado utvrđeno da li se radi o ljudskoj krvi, gde će, ukoliko su odgovori na ova dva prethodna pitanja bili pozitivni, biti utvrđeni DNK profil osobe koja je ostavila tu krv. Upoređivanjem tog DNK- profila iz tog traga krvi sa DNL-profilima rodbine lica za koja se veruje da su boravila u toj kući kao žrtve može da nedvosmisleno i nepobitno dokaže da je ta nestala osoba zaista boravila u toj prostoriji. I ne samo da je boravila nego da je svoju krv tu ostavila.

Stojković napominje i da bi sanitetski materijal koji je pronađen na licu mesta načelno mogao biti podoban za utvrđivanje DNK-profila, osim ukoliko je zbog protoka vremena došlo do propadanja biološkog materijala.

Da Vas podsetimo:  I srpski životi su bitni!

Fred Abrahams, Human Rights Watch: Ne znam šta se desilo sa dokazima koji su pronađeni u kući u Burelu. Definitvno je te predmete neko uzeo zato što su ti dokazi u izveštaju detaljno nabrojani, na profesionalan način. Ne znam da li je taj materijal u vlasništvu UNMIK-a ili Haškog tribunala, ali verujem da bi u jednoj od te dve institucije trebalo da se nalaze.

Iako Karla del Ponte ukazuje na „žutu kuću“ kao moguće mesto na kome su uzimani organi zarobljenima, ekipa naše emisije ekskluzivno saznaje da domaće tužilaštvo raspolaže novim podacima o mogućim lokacijama na kojima su otetima uzimani organi. Navodne operacije, koje opisuje Karla del Ponte u svojoj knjizi „Lov“, prema tim podacima, obavljene su u neuropsihijatrijskoj bolnici pri zatvoru broj 320, udaljenoj dvadesetak kilometara od „žute kuće“. Domaće tužilaštvo ocenjuje da u „žutoj kući“ nije bilo uslova za obavljane hirurških intervencija jer se ona nalazi van glavnih puteva. U „žutu kuću“, koju opisuje Karla del Ponte, privremeno su iz bolnice u zatvoru 320 sklanjane operisane osobe, koje su tu držane na infuziji. Inače, i zatvor broj 320, u kojem su bili teški neuropsihijatrijski zatvorenici i „žuta kuća“ nalaze se nadomak Burela, koji je bio vojni centar.

Videćete ekskluzivne snimke kampova u Albaniji za obuku OVK, saznaćete i zbog čega lokalno stanovništvo nije dalo istražiteljima da uzmu uzorke iz neobeleženih grobnica na seoskom groblju u Burelu. Čućete i na koji je način porodica aktuelnog albanskog premijera Saljija Beriše organizovala prihvat pripadnika OVK u vreme ratnih sukoba na Kosovu.

Ekipa emisije „B92 istražuje“ nije na žalost bila u mogućnosti da o navodima u knjizi „Lov, ja i ratni zločinci“ razgovara ni sa Karlom del Ponte ni sa koautorom knjige, Čakom Sudetićem. Od njega, ni posle dva pisma koja smo mu uputili, odgovor nismo dobili, a bivša tužiteljka Tribunala, koja se danas nalazi na mestu ambasadora Švajcarske u Argentini, obavestila nas je da joj je veoma žao što ne može da učestvuje u našoj emisiji. Ona objašnjava da nema dozvolu švajcarskog ministarstva spoljnih poslova da govori o svom bivšem poslu glavnog tužioca Haškog tribunala. Tako će, po svemu sudeći, na brojna pitanja i burne reakcije koje su usledile po objavljivanju njene knjige, a kojih je bilo i u Albaniji i u Srbiji i na Kosovu, moći da odgovori tek po isteku mandata u Buenos Ajresu.

Fatos Ljubonja, publicista iz Albanije: Reakcije su bile ekstremno nacionalističke. Odjednom je Karla del Ponte, koja je pre toga na neki način bila albanski heroj jer je optuživala Srbe, odjednom je ona postala prostitutka, kurva, kako mi na Balkanu kažemo. Odjednom je i Albancima postala „kurva“, kako je u knjizi navela da su je nazivali Srbi. Ona u albanskim krugovima nije postala „kurva“ već mentalno obolela osoba, govorili su kako ona umišlja stvari, kako je isfrustrirana, ona je ružna žena, svim tim pogrdama su častili. To je bila reakcija na nedokazane pretpostavke o toj trgovini ljudima, za koje i ona sama kaže da ne poseduje dokaze.

Bedžet Šalja, direktor odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda iz Prištine: Ona je zlonamerna jer Karla del Ponte je izašla sa knjigom „Moja borba“ baš u vreme kada je trebao da se donese odluka Haškog tribunala protiv Ramuša Haradinaja. Znači, njen cilj je da se dodatno optuži Ramuš Haradinaj i da utiče direktno na odluku suda. I, ako je ona znala, recimo, da se to dogodilo sa njima kao što ona izjavljuje u svojoj knjizi, onda ona treba da bude optužena za prikrivanje dokaza i ona treba da bude optužena zašto, dok je bila glavni tužilac Haškog tribunala, nije pokrenula taj postupak.

Arben Dulja, lokalni tužilac iz Albanije: U svojoj knjizi gđa Karla del Ponte je učinila veliku štetu istrazi tog slučaja, ukoliko je on istinit. Gđa Del Ponte ne treba da piše knjigu nego da vodi istragu.

B92: Zašto mislite da je Karla del Ponte to uradila?

Arben Dulja: Možda je gđi odgovaralo da bude u centru pažnje.

Ni u Srbiji se previše ne veruje priči Del Ponteove. Dok domaće tužilaštvo za ratne zločine pokušava da istraži njene navode, stranke ih bez mnogo argumenata troše u svakodnevnoj političkoj borbi. Nevladine organizacije, koje se bave humanitarnim problemima, ističu da je objavljivanje takvih indicija bez dokaza opasno, a porodice koje devet godina bezuspešno pokušavaju da otkriju istinu, rezignirane su zbog njihovog objavljivanja.

Dragana Todorović, Udruženje porodica nestalih i otetih na Kosovu: Ta vest je mnogo teška za sve nas zato što smo mi dobijali informacije da su ljudi prebacivani u Albaniju i kad smo čuli da je Karla Del Ponte to objavila, prvo smo se svi začudili šta joj je to sad trebalo kad nije mogla da izvrši nikakvu istragu.

„Ja mislim da gospođa Karla Del Ponte ipak nije moga da prećuti ovu istinu, koja je verovatno njenu savest opterećivala.“

Među retkima koji su Karli Del Ponte dali pozitivnu ocenu zbog odluke da u delu svoje knjige progovori o ovim mogućim zločinima jeste domaće tužilaštvo za ratne zločine.

Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine: To je pozitivno jer to je nama bila, da kažem, inicijalna kapisla da mi sve to proverimo jer ipak je ona ozbiljna, jedan relevantan, da kažem, faktor, kad tvrdi tako nešto, jer ne bi tako nešto bezveze tvrdila. Kad je ona to obelodanila, onda smo mi istoga časa, smo počeli da istražujemo, obratili smo se i Crvenom krstu i obratili smo uopšte tim relevantnim faktorima, koji bi mogli da nas izveste šta je istina o tome.

Pri ispitivanju navoda iz knjige Karle del Ponte treba biti veoma oprezan, upozorio je u telefonskom razgovoru Fred Abrahams, iz Human Rights Watch-a. On je takođe naglasio da u njenim navodima postoje dva nivoa optužbi: jedan se odnosi na otmice i nestanke ljudi, a drugi na trgovinu organima.

Fred Abrahams, Human Rights Watch: Prvi nivo je da su neki ljudi oteti, u najvećem broju Srba, ali je bilo i Albanaca i drugih nacionalnosti. Odvedeni su sa Kosova u Albaniju. Dokazi za to su prilično čvrsti, a oni su odvedeni verovatno u Kukeš. To je prva optužba – transport ljudi sa Kosova. Druga optužba se tiče trgovine organima u Burelu ili u drugim mestima, a tu su dokazi nešto slabiji. Nemamo kompletne dokaze o transportu organa, možda se to dešavalo, možda nije. Nadam se da će ljudi istraživati, nadam se da će vaš dokumentarac pomoći da se o ovome sazna istina, ali ono što mi govorimo je da postoje dva nivoa optužbe ovde, tako da ne treba prenagljivati sa zaključcima. Transport ljudi sa Kosova je samo po sebi ozbiljna stvar, jer tih ljudi nema, moguće je da su ubijeni, tako da je to samo za sebe vrlo ozbiljan zločin.

U krijumčarenje ljudi sa Kosova u Albaniju bilo je uključeno najviše rukovodstvo Oslobodilačke vojske Kosova, a kako saznaje „B92 istražuje“, domaće tužilaštvo za ratne zločine raspolaže informacijom da su ljudi tokom i neposredno posle sukoba prebacivani na Kosovo preko nekoliko graničnih prelaza, koji su bili pod kontrolom albanske granične službe. U dokumentaciji koju smo dobili na uvid ističe se i da postoje svedoci koji bi mogli da potvrde da je Ramuš Haradinaj organizovao prebacivanje Srba sa Kosova u Albaniju, koji su bili zatočeni u napuštenom rudniku u mestu Krum, na kosovsko-albanskoj granici.

Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva za ratne zločine: Kada govorimo o egzekuciji nealbanaca na severu Albanije, to nisu radili pripadnici, tzv. državljani Albanije, već su radili pripadnici OVK i to je suština.

Verica Tomanović, Udruženje porodica nestalih i otetih na Kosovu: Mi smo znali da su ljude prebacivali sa Kosova u Albaniju i da su tamo postojala mesta, ilegalna mesta pritvora, da su tu nekada bili kampovi za izbegla lica sa Kosova i Metohije i da su kasnije pretvorena u ilegalna mesta pritvora, ali mi nikada nismo imali tačne podatke da li su provereni ti podaci i koji su ljudi prebacivani. Nismo nikada imali spiskove ljudi koji su prebacivani na teritoriju Albanije.

Prema podacima do kojih je ekipa serijala „B02 istražuje“ ekskluzivno došla, centri za obuku OVK, među kojima su oni u Tropuju, Kuksu i Bajram Curiju, služili su i kao ilegalna mesta pritvora otetih Srba, Roma i Albanaca. Postojao je i ilegalni zatvor u rudniku Deva, koji se nalazi u pograničnom rejonu na Kosovu, a čiji tuneli vode sa druge strane granice. U njima su zatvorenici podvrgavani torturi i mučenju, a na njima su izvođeni nezakoniti hirurški zahvati.

Ekipa „B92 istražuje, tokom snimanja ove emisije u Albaniji, pokušala je da dođe do nekih vojnih kampova koji su služili za obuku pripadnika OVK. Na krajnje nepristupačnom i planinskom terenu na severu Albanije, koji je u drugoj polovini 90-ih godina bio van domašaja i kontrole albanskih vlasti, nalazili su se i brojni kampovi za obuku vojnika UČK. Prema izjavama pojedinih svedoka, u tim kampovima su boravili i zarobljenici. U blizini gradića Burel uspeli smo da pronađemo jedan kamp za obuku vojnika Oslobodilačke vojske Kosova.

Ervin Kamfola, nevladina organizacija MJAFT iz Albanije: Kada sam počeo da radim kao novinar, imao sam prilike da razgovaram sa svojim kolegama koji su u to vreme radili. Oni su mi rekli da kampovi za obuku jesu postojali, za obuku UČK… Takođe su ljudi odavde odlazili na Kosovo. Problem je u tome što nikada ništa konkretno nije objavljeno. Niko ko je u tome učestvovao, nije rekao: da, ja samo to radio. Takođe, niko od ljudi koji su to videli nisu o tome svedočili. To su one priče o kojima svi sve znaju i pričaju, ali o kojima nikad ništa nije objavljeno. Ja bih rekao da su ovde postojali kampovi za obuku.

Da Vas podsetimo:  Genocid nad dečijom dušom

Zanimljivo je da je u selo Vicin Dolj, kod Tropoja, na severu Albanije, u aprilu ’98. sa Kosova stiglo rukovodstvo Oslobodilačke vojske Kosova. Oni su bili smešteni u kuću porodice albanskog premijera Saljija Beriše. Prihvat je organizovao Sulejman Beriša, brat od strica sadašnjeg albanskog premijera. Odatle su koordinirane sve aktivnosti OVK na Kosovu I održavana je veza sa tadašnjom ambasadom Republike Kosovo u Tirani. Informacije Tužilaštva govore i da su članovi uže porodice Saljiija Beriše, kao i članovi njegove Demokratske partije Albanije, pored karaula Vojske Jugoslavije svakodnevno na Kosovo terenskim vozilima prebacivali oružje do sela Junik i Borovina, u blizini Dečana. Većina sagovornika ekipe „B92 istražuje“ iz Albanije smatra da su se svi kampovi u kojima su bili smešteni i obučavani pripadnici OVK krajem 90-ih nalazili na severu zemlje, odnosno na terenu koji u to vreme nisu kontrolisale albanske vlasti.

Ben Andoni, novinar iz Albanije: Posebno u Tropoju državne vlasti nisu bile dovoljno jake da kontrolišu ono što se dešava. To je vrlo udaljeno, pusto mesto. Nije ga bilo moguće kontrolisati.

Međutim, prema informacijama domaćeg tužilaštva za ratne zločine, kampovi za obuku OVK nisu bili isključivo na severu zemlje, a jedan od najvećih bio je čak smešten u glavnom gradu Albanije. U centru, u Tirani, bilo je oko dve stotine ljudi, a u njoj se nalazio i dom zdravlja, u kojem su lečeni pripadnici OVK. Tužilaštvo raspolaže informacijom da je za potrebe finansiranja rukovodstvo OVK sa Kosova otvorilo banku Dardanija u Tirani. Tužilaštvo dalje ima podatke da su u obuci pripadnika OVK učestvovali bivši oficiri Jugoslovenske narodne armije albanske nacionalnosti, kojima su u tome pomagali pripadnici Vojske Albanije.

Danijela Slavnić, savetnica u Tužilaštvu za ratne zločine: Naravno da postoje mogućnosti i da je vrlo verovatno da je neko od strane međunarodnih pripadnika ili vlasti u Albaniji znao za ovu vrstu kriminala, ali nadam se da ćemo mi to uspešno otkriti u istrazi. Ono što se zna, dakle, jeste da su postojali i dalje ti pritvorski centri, koji su bili ilegalni, zbog toga što je Kfor sprovodio akcije sve do kraja 2000. godine. Dakle, bilo je dosta informacija i indicija da je zaista moguće da u Albaniji postoje ilegalni pritvorski centri, koji su bili pod rukovodstvom bivših pripadnika OVK. Tu ne samo do su bili izveštaji Human Rights Watch-a, tu je bila organizacija Helsinški komitet za ljudska prava, gospodin Alomerović, 2000. godine izdao je izveštaj da je njegov tim uspeo da poseti pet takvih lokacija, čak je on spominjao Albaniju.

Citat iz knjige „Lov, ja i ratni zločinci“ Karle del Ponte o susretu Karle del Ponte i komandanta Kfora Fabija Minija u Prištini 22. oktobra 2002: „Takođe pričamo o nestalima, o indicijama da su postojale zajedničke jame u tri oblasti u severnoj Albaniji i o mogućoj umešanosti albanskih tajnih službi. Mini svojima daje uputstva da organizuju vazdušnu pretragu, sa pretragom infracrvenim zracima, u potrazi za mogućim lokacijama tih zajedničkih jama pre nego što dođu zima i sneg. U UNMIK-u smo saznali da je jedan izvor tražio 50.000 evra za svaku od tih zajedničkih jama pojedinačno da ih identifikuje na severu Albanije.“

Postoji sumnja da su i na seoskom groblju, u blizini „žute kuće“, u Burelu, u centralnoj Albaniji, sahranjivani kidnapovani nealbanci . Naime, istražitelji Tribunala i UNMIK-a su tokom istrage u februaru 2004. na tim parcelama zatekli neobeležene grobove, bez nadgrobnih ploča i imena ljudi, koji su njima sahranjivani.

Porodica Kaćuri, selo Burel:

– Da ste imali nekoga u OVK?

– Ne.

– Da li ste čuli ranije nešto o masovnim grobnicama ovde u Albaniji?

– Ne, ništa osim ovoga iz knjige da su se u određenoj kući vršile transplantacije organa, jedino smo to čuli. Nikada nisam čula za ovo drugo.

I naša kamera je prilikom nedavnog boravka u ovom albanskom selu snimila neobeležene grobnice, koje su zapazili istražitelji i te 2004.

Ben Andoni, novinar iz Albanije: Otišao sam do groblja, pitao sam mnoge ljude za ove grobnice, pitao sam ih o njihovim rođacima. Govorili su mi: „Ovde mi je sahranjen otac, ovde brat ili možda deda“. Kad sam ih direktno pitao da mi precizno pokažu grobove svojih rođaka, odgovarali bi „tu negde“ i ništa više.

Arben Dulja, lokalni tužilac iz Albanije: Znači, postoje grobovi sa imenom i prezimenom. Svaki žitelj tog sela potvrdio je da su to grobovi članova njihovih porodica. Ovo pitanje sam im postavio i ja u prisustvu haških eksperata. Potvrdili su koji je čiji grob.

Haški istražitelji pokušali su u februaru 2004. da ekshumiraju one grobnice koje su im izgledale sumnjive. U tome su ih međutim sprečili meštani sela Riba.

Ben Andoni, novinar iz Albanije: Istražitelji iz Haga su želeli da uzmu neke uzorke iz tih grobnica, ali su ih meštani oterali. Rekli su im da, ako nemaju nalog, da im ne dozvoljavaju da to čine, a vrlo je uvredljivo za Albance da im se grobovi ponovo otvaraju. Tako se na tome završilo.

Tokom istraga o navodima Karle del Ponte domaće tužilaštvo za ratne zločine došlo je i do informacije o postojanju masovne grobnice u kojoj su sahranjeni posmrtni ostaci otetih. Sumnja se da je na toj lokaciji u blizini Tropoja ubijeno i sahranjeno najmanje 70 Srba, Roma i Albanaca. Prilikom protekle posete Tirani beogradsko tužilaštvo za ratne zločine je o prikupljenim podacima obavestilo albansko državno tužilaštvo. Zatraženo je da se omogući kontakt sa svedocima i da se dostave spiskovi imena lekara i medicinskog osoblja sa Kosova koji su radili u Albaniji. Među zahtevima je i onaj koji se odnosi na lociranje mesta i uviđaj masovnih grobnica. Srpsko tužilaštvo traži i da mu se ustupi dokumentacija u vezi sa osobama koje su primljene, otpuštene i umrle u zatvoru broj 320, a posebno se traži dokumentacija o uzimanju organa radi transplantacije. O svemu je obavešten i Dik Marti, švajcarski senator, koji ispred Saveta Evrope treba da pokrene istragu o navodima zločina o kojima je u svojoj knjizi prvi put javno progovorila Karla del Ponte.

Bivša tužiteljka Haškog tribunala je u knjizi zaključila da haško tužilaštvo nije moglo da nastavi istraživanja o navodnoj trgovini ljudskim organima i o otmicama koje su se dogodile nakon dolaska mirovnih snaga na Kosovo jer je mandat suda bio ograničen na period do njihovog raspoređivanja. Osim toga, tragovi pronađeni u „žutoj kući“ pokazali su se kao nedovoljni za dokaze jer novinari nisu hteli da otkriju svoje izvore, odnosno svedoke ovih događaja, a Tribunal nije bio u stanju da ih identifikuje.

Citat iz knjige „Lov, ja i ratni zločinci“ Karle del Ponte: „Biće to zadatak za UNMIK ili za lokalne kosovske albanske vlasti, i možda u pratnji ljudi iz redova srpskih vlasti, da dodatno ispitaju ove događaje i, ako bude moguće, da gone idejne tvorce.“

UNMIK je nakon obilaska „žute kuće“ u Burelu, u centralnoj Albaniji, o tome sačinio izveštaj pod oznakom „poverljivo“, pa je on za javnost ostao tajna. Do jednog njegovog primerka ipak je uspela da dođe organizacija Human Rights Watch, što je za našu emisiju potvrdio Fred Abrahams. I beogradsko tužilaštvo za ratne zločine pokušalo je da dobije tajni izveštaj UNMIK-a.

Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva za ratne zločine: UNMIK nam je odgovorio da nema ništa, da nije bilo istrage tamo. Crveni krst se pozvao na onu klauzulu zaštite podataka.

Danijela Slavnić, savetnica u Tužilaštvu za ratne zločine: Pa, zasigurno da je ovo jedan od predmeta koji je izuzetno opterećen politikom. Tu se sad otvara jedan drugi problem: kako je uopšte bilo moguće da se uz međunarodno prisustvo, a uz toliki broj vojske i policije, događaju te užasne stvari i da tako nešto može još da postoji daleko, mimo oružanog sukoba, koji je zvanično okončan 12. juna ’99. godine. Dakle, ono što je čudno jeste da ni na radnim telima ni u okviru komisija ni u okviru sastanaka implementacionih komisija, gde nikada predstavnici UNMIK-a ili Kfora nisu saopštili predstavnicima srpskih vlasti da se moglo raditi o takvoj vrsti zločina, iako smo mi redovno na svim sastancima razmenjivali sve vrste informacija.

U narednim emisijama gledaćete zbog čega UNMIK krije izveštaj o istrazi u Burelu i kakva je uloga u svemu tome prvog čoveka UNMIK-ove kancelarije za nestale, koga porodice sumnjiče za krađu kostiju prilikom autopsija. Čućete i kroz šta su sve prošli Slobodanka Cvetković i Muarem Ibrahim, koji su putovali u Albaniju da bi pronašli svoju nestalu decu i braću. Saznaćete i kakve je informacije o trgovini organima i tajnim prebacivanjima Srba i drugih nealbanaca sa Kosova u Albaniju imala Državna bezbednost i druge državne institucije, zbog čega niko do sada nije vodio istragu i šta buduća istraga može da otkrije.

Radoslavka Despotović, Jelena Veljković, Jasmina Seferović, Sandra Mandić

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime