Kada se na nacionalnoj televiziji – medijskom javnom servisu poznatijem kao RTS, pojavi doslovno ovakav izveštaj: „Hašim Tači je položio zakletvu pred poslanicima skupštine, čime je i zvanično postao novi kosovski predsednik. Sednici su prisustvovali i poslanici Liste „Srpska“, dok su poslanici opozicije koji su bili protiv izbora Tačija za predsednika – bojkotovali sednicu“[i], kako to drugačije nazvati nego otvorenom predajom i planskom samodestrukcijom.
Večernje novosti izveštavaju skoro identično: „Tači položio zakletvu. Hašim Tači počeo je svoj petogodišnji mandat na mestu presednika Kosova polaganjem zakletve u kosovskom parlamentu pred poslanicima i međunarodnim predstavnicima.“[ii]
Nigde navodnica, recimo – „kosovska skupština“ ili „predsednik Kosova“, ili još određenije – takozvani predsednik takozvanog Kosova. Najpreciznije bi bilo – takozvani predsednik nepriznate i samoproklamovane države, a najoriginalnije – otcepljene srpske teritorije ili okupirane srpske pokrajine.
I to je tako već nekoliko godina, uz obaveznu floskulu koja je u stvari najveća prevara – Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova. Kao i ona koju koriste radi „peglanja“ briselskih pregovora, kada se srpskoj javnosti podmeće poštapalica „Beograd i Priština“. Narod ne shvata i ne vidi prevaru. U ogromnoj većini je sluđen, miri se sa tragedijom i porazom. Strašan psihološko-propagandni rat je, nakon više do dve decenije, doneo rezultat.
U čemu je problem? U neznanju, što je razumljivo zato što građani nisu dužni da poznaju međunarodno pravo, ali pre svega u prefriganosti onih koji to znaju a rade sve suprotno u korist protivničke strane. I o pravu, pravdi i neoborivim činjenicama, jednostavno, ćute i ne žele da ih primenjuju u praksi.
Ovaj autor je napisao nekoliko tekstova o kapitulaciji i okupaciji, u pokušaju da bar delu srpske javnosti predoči o kakvoj se izdaji radi, koji se to pakleni plan sprovodi i do čega će nas dovesti. Osnovna poruka je bila da najveći problem nije to što nas zapadne agresorske sile čereče čineći to istovremeno i brutalno i perfidno.
Glavna prepreka je što domaće kvislinške vlasti, uz strahovitu medijsku i svakovrsnu podršku glavnih stubova države i društva, ne poštuju ne samo Ustav i domaće zakone, već, što je najcrnje u ovoj tragediji, ni međunarodno pravo – od Povelje UN, preko brojnih važećih konvencija, protokola, deklaracija, do silnih drugih propisa. Kako onih u vezi oružanih sukoba, tako i pravila koja regulišu mirnodopske međunarodne odnose i obaveze suverenih država.
Uvedeni smo u najpodmukliju matricu koja je teška obmana i koja izgleda otprilike ovako – Srbija je mala i slaba, ne možemo se suprostavljati velikim silama, moramo voditi balansiranu politiku i pregovarati (pod pritiscima, ucenama i uz neskriveno ponižavanje), okruženi smo NATO članicama, borićemo se diplomatskim sredstvima. Nigde da se prozbori o međunarodnom pravu, koje precizno reguliše šta sve može i mora suverena država. I to je, u stvari, naš najveći poraz.
I zato sam odlučio da u nastavku prenesem pojedine udarne delove teksta „O okupaciji i kapitulaciji – kako se suočiti sa istinom, ali, stvarno“[iii], koji je napisan krajem oktobra minule godine. Cenim da se vredi podsetiti, imajući u vidu dokle smo dogurali. Pa da vidimo.
„Da bi neka država bila okupirana nakon oružanog sukoba ona mora prethodno da: (1) vojnički kapitulira na celokupnoj ili na delu teritorije, ili (2) da činjenjem, odnosno nečinjenjem omogući da oružana sila protivnika, sa pratećim sadržajima, a to je u našem slučaju NATO, pred kojom se nije zvanično kapituliralo jer nije bilo vojničkog poraza, zavede svoj okupacioni režim tako što će permanentno, u dužem trajanju, kršiti i zloupotrebljavati međunardno pravo, obaveze i konkretne propise, što je u ovom slučaju Rezolucija 1244 SB OUN.
Šta se u našem slučaju dogodilo?
Upravo ono iz tačke (2) i za to je bilo potrebno skoro osam godina priprema i delanja (2000-2008), a da druga, srpska strana, ne čini skoro ništa da taj proces spreči. I baš zato je i morao da nam se dogodi peti oktobar. U protivnom, Kosmet bi i dan danas nedvosmisleno bio u sastavu Srbije.
Za razliku od „sporazuma o primirju“ – što jeste bio Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu – koji može imati različite ciljeve, „kapitulacija“ je ugovor koji se odnosi na predaju trupa, branjenog mesta, dela vojišta ili vojišta i ratišta u celini.
Kapitulacija je isključivo vojni sporazum i u njega se mogu unositi samo odredbe vojne prirode. Ako se u sporazum o kapitulaciji ugrade i odredbe političkog karaktera, one su ništavne i nemaju pravne posledice, osim ako ih naknadno odobre vlade zaraćenih strana.
Kapitulacijom se ugovaraju uslovi pod kojima se predaju trupe, branjeno mesto ili deo vojišta. Međutim, predajom protivničkoj strani dela ili cele teritorije ne prenosi se na nju i suverenitet na tim područjima.
Dakle, kapitulacija je institut međunarodnog prava koji predviđa ovlašćenja isključivo vojnih komandanata, najčešće nivoa: divizija-korpus-armija, da zaključuju ugovore o predaji trupa, branjenog mesta, dela ili celokupnog vojišta, odnosno ratišta, zatim naoružanja, vojne opreme i dr. i takav ugovor je, bez obzira na unutrašnje pravo države u ratu, pred međunarodnim pravom važeći i valjan.
Šta se desilo te 1999. godine kad već nije bilo vojničkog poraza i kapitulacije, i iz kog razloga nismo mogli da proglašavamo okupaciju, za koju su se uslovi stekli tek 2008.godine (i nadalje, do dana današnjeg)?
Desio nam se, u skladu sa Poveljom OUN i primenom Glave VII, međunarodnopravni institut pod nazivom –„primirje“. Šta je primirje?
Primirje je sporazum o obustavljanju borbenih dejstava, koji se može zaključiti usmeno ili pismeno. Uz sporazum o primirju prilažu se karte o položaju trupa u trenutku zaključenja primirja, odnosno njegovog stupanja na snagu. Takođe se može ustanoviti neutralizovani pojas između sukobljenih strana – šta su tzv. kopnena i vazdušna zona bezbednosti u sporazumu iz Kumanova, nego upravo to.
Svaka povreda primirja ovlašćuje drugu stranu da otkaže ugovor o primirju. Kao ozbiljna povreda primirja smatraju se – nastavljanje borbenih dejstava, zauzimanje dela teritorije koju drži druga strana i svaki drugi – odbratimo pažnju na sledeće – „podmukli postupak koji ima za cilj izigravanje sporazuma“.
Da li nas ovo poslednje, a to je – „podmukli postupci koji imaju za cilj izigravanje sporazuma“, podseća na ponašanje i delanje vodećih članica SB OUN, UNMIK-a, komandanata KFOR-a, članica NATO-a i šiptarske strane, od 2001. pa sve do 2008. perfidno, a onda potpuno otvoreno i zvanično nakon toga?
Tih ’90-tih minulog i u prvih nekoliko godina ovog veka, na našu žalost, Savet bezbednosti (kao i skoro sve međunarodne organizacije i institucije), nalazio se pod potpunim patronatom zapadnih sila, predvođenih SAD i Velikom Britanijom. Ruska Federacija, na čijem čelu su se nalazili prozapadni lideri, bila je skoro pa na kolenima – politički, ekonomski i posebno vojno.
U takvom ambijentu, u uslovima kada nismo mogli da obezbedimo saveznike na vojnom polju, nelegitimna oružana agresija je veštim potezima globalista preokrenuta u humanitarnu intervenciju, a zatim su, uz silovanje međunarodnih propisa na očigled slobodoljubivog sveta, obezbeđeni uslovi da se u hodu primeni Povelja OUN i to Glava VII. U članu 51. je između ostalog regulisano da svaka država ima pravo na odbranu u ratu, ali je takvo pravo ograničeno i praktično se suspenduje onog trenutka kada Savet bezbednosti (koji je vrhovno svetsko telo i koga moraju priznavati i nečlanice UN, pa čak i gerilski i ostali pokreti), odluči da (1) mirnim putem rešava sukob ili tako što će (2) primeniti oružanu silu u skladu sa Poveljom, ukoliko mirovni napori ne urode plodom.
Ukoliko se protumači napred navedeno, osim onoga što smo ostvarili u takvim krajnje neravnopravnim uslovima, a to je – primirje iz Kumanova i Rezolucija 1244, nije bilo moguće bilo šta drugo uraditi, a da ne izazove oštru reakciju tada jedinstvenog Saveta bezbednosti, nakon čega bi se potpuno legitimizovala oružana agresija NATO-a i proširila unedogled. I to, da tragedija bude kompletna, uz podršku zvanične Rusije, makar na papiru.
Tek 2008. godine kada je formalno proglašena nezavisnost „Kosova“, koju su podržale upravo najmoćnije članice Saveta bezbednosti i priznale tu nadri-državu, kada je Rezolucija 1244 (a sa njom i Vojno-tehnički sporazum kao zvanično i trajno primirje), korak po korak devastirana, odnosno nakaradno i smišljeno izvrtana ruglu, upravo u skladu sa međunarodnopravnom, napred navedenom odrednicom – „svaki drugi podmukli postupak koji ima za cilj izigravanje sporazuma“ – stekli su se uslovi da Srbija proglasi stanje „ratne okupacije dela teritorije“.
Umesto što su organizovani mitinzi, donošeni unapred propali tzv. državni planovi, a Vojska nastavljala svoju reformu (uništavanje) pod komandnom palicom NATO instruktora, trebalo je alarmirati i upozoriti Savet bezbednosti zvaničnim dokumentom koji ima međunarodnopravnu snagu, zahtevati primenu Rezolucije 1244, pa ukoliko do toga ne dođe, a tako nam se i zbilo, zvanično obavestiti celokupan svet da Srbija proglašava i prihvata, u skladu sa međunarodnim pravom – „stanje ratne okupacije dela svoje teritorije (Kosova i Metohije)“.
Onako kako je recimo to uradio davne 1974. godine Kipar, proglašavajući stanje ratne okupacije nad severnim, ne malim delom svoje teritorije, od strane Turske. Stanje koje je i dan-danas važeće i to tako da je grčki deo Kipra 2004. godine učlanjen čak i u EU i ekonomski (bar do nedavno) po svim parametrima, jedna od najjačih država ovog dela sveta. U isto vreme severni Kipar, osim Turske, niko nije priznao u svetu, niti sa tom okupiranom teritorijom i paradržavom ostvaruje bilo kakve međunarodne odnose.
Da li bi se u tim uslovima dogodila brzopotezna priznanja „Kosova“ od strane nekoliko desetina najjačih država zapadne alijanse (naših sadašnjih prijatelja) i njihovih saveznika, koje pod kontrolom drže prozapadni marionetski režimi?
Da li bi nam se dogodio UNESKO i brutalni pokušaj otimanja naših svetinja, da smo 2008. (ili kasnije) proglasili ratnu okupaciju Kosmeta? „Kosovo“ žele da prime u tu svetsku organizaciju samo zato što raspolaže sa sva tri potrebna elementa državnosti – stanovništvo, teritorija i suverenost. I nije zvanično od strane Srbije proglašeno okupiranom teritorijom.
Da li bismo lomili koplja oko izdajničkog Briselskog sporazuma (prvog i drugog i niza ostalih, „tehničkih“) i oko strašnih posledica tog sramnog i samorazarajućeg čina? Nikada.
Da li bi „Kosovo“ bilo primljeno u Međunarodni olimpijski komitet i brojne sportske asocijacije i organizacije kao ravnopravna država (a ono to, nažalost, zahvaljujući nečinjenju Srbije jeste), i da li bismo došli do toga da je potpisan „Sporazum o asocijaciji i pridruživanju“ tog i takvog „Kosova“, sa EU?
Ništa se od svega navedenog ne bi dogodilo, zato što odrednica – „okupirane teritorije“, hteli to da vide srpski vlastodršci i tzv. intelektualna elita ili ne, ima izuzetnu snagu u još uvek organizovanoj međunarodnoj zajednici i, da paradoks bude veći, od strane zapadnih sila se i te kako poštuje.
Institut „ratna okupacija dela (ili celokupne) teritorije“ garantuje suverenost zemlje kojoj je oteta teritorija, pravosuđe ostaje u zatečenom kapacitetu i presude se donose ne u ime okupacionih vlasti, već u ime suverene teritorije.
Okupacijom se ne sme prejudicirati eventualni mirovni ugovor, moguće je zanoviti borbe kada okupirane teritorije postaju ponovo „vojište“, sve do priznatog mehanizma da ugroženi narod, to jest pripadnici suverene zemlje koja trpi okupaciju, imaju pravo na ustanak protiv okupacionih vlasti i niz drugih međunarodnopravno regulisanih pitanja – ljudska, nacionalna, verska pitanja, imovina i ostalo.
Briselski sporazumi koji će biti finalizovani onim završnim o „normalizaciji odnosa“, predstavljaju „mirovni ugovor“, kojim se okupatoru priznaje pravo na okupirani deo teritorije i prihvata secesija. Navedena prava koja predviđa institut „ratne okupacije“ ne da tim briselskim paketom nisu garantovana, već naprotiv, ona, jednostavno, u praksi ne postoje. Uz sveopštu otimačinu srpskih svetinja i celokupne srpske imovine. A ona se meri stotinama milijardi dolara, ako je uopšte moguće novčano procenjivati nešto što cenu nema.
I na samom kraju, da bi ova priča imala bilo kakvog smisla, trebalo bi postaviti pitanje proglašavanja i prihvatanja ratne i one meke (perfidne) okupacije, ne samo nad Kosmetom, već nad celokupnom Srbijom.
Pre svega nad „krugom dvojke“. Jer, tu i samo tu, leže koreni ove tragedije…“
Goran Jevtović
FSK
__________
[i] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2273206/incidenti-tokom-tacijevog-polaganja-zakletve.html
[ii] http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:599392-%D0%A2%D0%B0%D1%87%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D0%BE-%D0%B7%D0%B0%D0%BA%D0%BB%D0%B5%D1%82%D0%B2%D1%83#
[iii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/o-okupaciji-i-kapitulaciji-kako-se-suociti-sa-istinom-ali-stvarno/
