Pokondirenje Srbije

1
946

Femkanje srpske političke elite

Pokondirena tikvaNeobično i, reklo bi se, na momente i raspamećeno ponašanje srpskih visokih zvaničnika, ozbiljan je razlog za brigu. Predsednik srpske vlade izlazi pred javnost i deprimirano kaže kako mi u Briselu „ne daju da govori“; odnosno, drugim rečima, ne dopuštaju mu da Srbija uopšte iznese svoj stav i viđenje kosovskog problema.

Ali, to što NATO alijansi ne pada na pamet da pusti Srbiju sa udice, nije nikakvo čudo. Zapad je tu prilično jasan i – što je za njihovu diplomatiju krajnje neuobičajeno – uopšte se ne trudi da sakrije svoje nečasne namere u pogledu budućnosti Srbije. Nadmeni „Evropljani“ na Srbiju gledaju i dalje kao na zemlju pariju i s njom „komuniciraju“ na neviđeno grub i ponižavajući način. Zapravo, ono što baronica Ešton i drugi predstavnici Vašingtona i Brisela nazivaju „dijalogom“, u stvari  je spisak zahteva koje Srbija mora ispuniti i pre nego što joj se bilo šta ponudi zauzvrat.

Srbija danas najviše liči na jednog pokondirenog seljaka (tikvana), koji je odlučio da iz svoje štale na vašar izvede svoju najbolju kravu i da je tamo trampi za jedno gospodsko odelo, košulju, mašnu i par lakovanih cipela. Ali, avaj; na vašaru ga ugleda grupa prevaranata, koji su ubrzo shvatili da je seljakova želja da bude gospodin toliko snažna, da ga lako mogu „preveslati“. Ti prevejani nitkovi mu priđu i lako ga ubede da su oni najbolji krojači i obućari u gradu; te da oni rade samo za najveću gospodu, a ponekad (kao u njegovom slučaju) i za vredne seljake koji ne zaslužuju da im čitav život prođe na njivi, svinjcu ili u štali.

Elem, vele ovi prevaranti, sašiće mu divno odelo od najkvalitetnijeg engleskog štofa i košulju od damasta. Odmah premere seljaka od glave do pete, uzduž i popreko, posavetuju ga da mora da opere dobro ruke, umije se i okupa, pre nego što počne da oblači svoje novo ruho. Ipak, kažu mu, tu postoji jedan problem, pošto im je potreban novac da bi došli do onog vrhunskog štofa kojeg trenutno nemaju na lageru. I onda im sam seljak ponudi da uzmu kravu, prodaju je… i tako pribave tu lepu tkaninu za njegovo novo odelo.

Da Vas podsetimo:  Vučić, to smo svi mi!

Kad se magla slegla, postalo je jasno je da je pokondireni seljak (tikvan) nakon svega ostao i bez krave i bez odela i bez lakovanih cipela. I bez košulje pride.

Za razliku od ovih vašarskih „majstora“ evroatlantski „krojači“ neće uzeti Srbiji (pokondirenoj seljančici) samo kravu, već će joj oteti i rodnu kuću. Zapravo, Srbija će tim „evroameričkim“ mangupima dati kuću u kojoj se rodila, da bi joj ti isti prevaranti sašili košulju od kostreti, sa rukavima koji se vezuju otpozadi.

Normalnom građaninu Srbije teško je da razume zašto je to tako, jer većina stanovništva dobro zna da njihova zemlja ne može imati koristi od ulaska u EU. Zapravo, narod dobro zna da ćemo od eventualnog stupanja u Evropsku uniju imati isto onoliki koristi koliko su to imale naši susedi Bugarska i Rumunija. Pa i Slovenija, pride, čija ekonomija danas ne može da izdrži konkurenciju razvijenih zemalja sa severa Evrope.

Ivica Dačić pre nekoliko dana, maltene plačnim glasom obaveštava građane srpske države da mu Brisel ne da da priča „o podeli i razgraničenju“. I ljudi se, izgleda, odjednom nađu zaprepašćeni pred činjenicom koju odavno znaju; a slabo se ko zapita, odakle predsedniku srpske vlade pravo (i legitimitet) da uopšte pominje „podelu i razgraničenje“? To što se nalazi na čelu vlade sigurno mu ne daje pravo da sam donosi odluke onako kako mu padne na pamet.

Uostalom, valjda i predsednik vlade mora da se ponaša u skladu s Rezolucijom o Kosovu i Metohiji, koju je Skupština usvojila polovinom januara i u kojoj jasno piše da sva rešenja u vezi srpske južne pokrajine moraju da budu „u skladu sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244„.

Da li smo ikada od srpskih „pregovarača“ čuli da se pozivaju na Ustav Srbije i na ograničenja koja im taj najviši pravni akt zemlje postavlja, kada su u pitanju eventualni ustupci šiptarskoj strani i vašingtonsko-briselskoj osovini? Nažalost, ako nas sećanje dobro služi – nismo nikada! Vidimo da se i Ivica Dačić ponaša kao da Ustav Srbije ne postoji, jer, eto, on bi da razgovara o nekakvoj „podeli i razgraničenju“, koji, izgleda, postoje samo u njegovoj glavi. Naime, još nikada nismo jasno čuli šta Ivica Dačić uistinu zagovara. Šta bi on to hteo da deli i s kim bi hteo da se razgraničava?

Da Vas podsetimo:  Svi ljudi sveta moraju da ustanu i sruše ovaj loš sistem!

Naravno, postoje određena (ozbiljna) razmišljana na temu podele Kosova i Metohije, i to nije od juče. Ali, ako je neko uistinu želeo da pokrene takvo pitanje, tada je najpre morao da izmeni Ustav Srbije, koji bi takvo „deljenje“ srpske zemlje dopustio. No, to je u pravnom smislu praktično neizvodljivo. Ustav postoji kao pravni akt koji je ustava (brana) svakom cepanju zemlje; i to je tako u svakom ustavu na svetu. Ustav ne bi bio ustav, ako bi se pomenuta ustava (brana) razvalila, jer bi to bila opasnost da „voda sve odnese“.

Otuda jasno vidimo da je svako cepanje zemlje neustavno, protivzakonito i čin je veleizdaje, koji se u svim modernim zemljama najoštrije kažnjava. Ivica Dačić kao da zaboravlja da je on bio taj koji je dozvolio da se Srbija protivustavno razgraniči sa svojom južnom pokrajinom. Udaranjem IBM granice (Integrated Border Management ‘integrisano upravljanje granicom’) postavila se međunarodna granica prema Kosovu i Metohiji, bez obzira koliko se mi samozavaravali da to nije granica, već nekakva administrativna linija.

Najtragičnije (ali i najkomičnije) u svemu je činjenica da se osvedočeni terorista Hašim Tači poziva na nekakav ustav NATO paradržave Kosovo, koji mu, eto, ne dopušta da se srpskoj zajednici dozvoli ona vrsta autonomije koja bi podrazumevala bilo kakvu mogućnost prepuštanja izvršne vlasti srpskoj „manjini“. Dakle, Šiptari sada tuku Srbiju onim oružjem (ustavom), koje je Srbija morala u startu da iskoristi i koje nikako nije smela da ispušta iz ruku.

Konačno, ako je istina da NATO alijansa ne dopušta bilo kakav razgovor o statusu njihove terorističke države na srpskoj zemlji (a svi znamo da je tako), zašto Ivica Dačić pristaje da i dalje daje legitimitet takvom navodnom dijalogu, koji je u stvari klasičan diktat ili ultimatum? Šta ga to nagoni da u Brisel ide po još jednu (ko zna koju po redu) porciju ćuški i šutiranja u zadnjicu? Zar to ostali članovi srpske vlade i predsednik države ne vide? Zar ne shvataju da Srbija nikada neće dosegnuti nekakav ozbiljan politički i ekonomski cilj samoponižavanjem?

Kako razumeti čudnu (i teško objašnjivu) želju srpskih visokih zvaničnika da se po svaku cenu uvrste u „evropsku gospodu“?  Zar im je vlastito dobro preče od sudbine zemlje kojom (kobajagi) vladaju?  Da li su oni zaista nove Sterijine Feme ili je tu reč o nečemu sasvim drugom, skrivenom od direktnog pogleda javnosti? I zaista, čini se, postoje samo dva odgovora na čudno ponašanje srpskih vodećih političara: ili su toliko pokondireni da žele da se po svaku cenu uvuku u ono, gorepomenuto, „gospodsko odelo“; ili su žestoko ucenjeni, tako da moraju da rade bukvalno sve što im se naredi iz Brisela, to jeste, Vašingtona? Treće objašnjenje za ovakvo moralno i duhovno srozavanje države Srbije i potpuno zanemarivanje njenih osnovnih nacionalnih i državnih interesa – jednostavno ne postoji!

Da Vas podsetimo:  Ne, Ana. Nije krivo Vranje. Vi ste krivi

Opet, kako god bilo, teško je shvatljivo da ovakva krajnje snishodljiva i krajnje ponižavajuća (besramna) politika srpskih vlasti ne nailazi na ozbiljniju osudu građana Srbije. Valjda, ako su srpski vlastodršci, svi odreda, nadobudne i priglupe Feme, tada ispada da ni narod nije drugačiji (bolji) od njih i da nikako ne zaslužuje da jednog dana presvuče svoje dronjke. A ako su, pak, u pitanju „Damoklovi mačevi nad glavom“ oličeni u Haškom sudu, koferčetu ili tzv. Šarićevom klanu, tada preti opasnost da svi građani Srbije (kolektivno) budu proglašeni za „ratne zločince“ ili da se svi tretiraju jednako – kao ucenjeni „lopovi i kriminalci“, koji uopšte ne zaslužuju da imaju vlastitu kuću (državu).

Možda je moj poznanik iz Švedske, Nikola Janić, čovek kome je Srbija ostala u srcu i pored toga što već petu deceniju živi izvan nje, u pravu kada godinama tvrdi i ponavlja:

„Politički vrh Srbije ignoriše srpsko rasejanje, koje čini skoro polovinu građana Srbije i svesno ne dozvoljava da se naša organizovana dijaspora uključi u odgovorno iznošenje istine o Srbima i Srbiji. A istina o nama i našoj matici, o Sandžaku, o Vojvodini i o Kosovu“, kaže Nikola, „može samo doprineti povoljnijim ishodima svih sadašnjih i sutrašnjih razgovora, pregovora i dogovora o budućnosti naše Srbije.“

Da li su Nikoline reči dokaz da se neko „tamo daleko“ i dalje brine o našoj kući, a da mi, koji živimo u njoj ćuteći mirno gledamo kako nam je ruše, svakim danom malo po malo…?

D. Gosteljski

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime