Polako se puni…

Jeste li primetili da se ne razdanjuje? Crni oblaci preko dana, noć – noću. Pomračina uvećava strah. Bolan čeka zoru. Namnožile se utvare, misle da su žive, pa lapaju na sve strane, ruše sve pred sobom, misle da nikad neće svanuti. Sioromaštvo postaje ilustracija nasilja… Zebnja – prirodno stanje.

Imam utisak da sam blizu kraja… Ne baš svog ličnog, a i tog, nego svog društvenog i državnog života… U čemu vidim kraj? U eksploziji entropije. Šta je uvek uvodilo red u moj život? Zakon. Prirodni zakon, državni zakon i duhovni zakon. Ovo poslednje najviše. Naša domaća vaspitanja su samo ostaci našeg duhovnog hrišćanskog vaspitanja, streljanog u komunizmu. Neki smo preživeli. Sad žanjemo. I kusamo. A čaša se polako puni… Puni… Puni… I puni. Čime?

Ne znam tačno čime. Ne vidim dobro, rekoh, stara sam. Pa su mi postavili na ulici novogodišlju rasvetu od rane jeseni do kasnog proleća, da vidim bolje. Hvala im. Mada mi to više liči na iškrabano drveće po mračnom Bulevaru. Prebace one sijaličice preko grana, pa izgleda kao ižvrljano drvo. Ižvrljano drvo koje, onako đilasovski mlado – plače… Od radosti, da. Sad su to uklonili, valjda i njih bilo sramota, mada nisam sigurna da je to razlog. Treba i sramotu imati… Pa, rekoh, ne vidim čime se sve puni ovo naše trpilo. Ili se stvarno smrklo.

A i, brate, ne razdanjuje se. Kad se razdani, udari zapara, vlaga kao u Singapuru, samo nije toliki red. I standard. Vlaga nas podavi. Umiru mi vršnjaci. Pa ko će? Mladih ovde više i nema. Kad uđem u prevoz, nema ko ni da ustane. Sve grđi od mene.

Svetlost stiže iznutra, od onih kojima je upaljen žižak stalno. Ali i taj duhovni žižak gasne. Zacrnelo se i među crnorizcima. Il` hoće pare, il` u ekumeniste. Ali, ruku na srce, ima i među njima koji su sablažnjeni, ali su u velikoj manjini. Kad bi ti se neko od te crne većine nasmešio besplatno, sunce bi te ogrejalo. Nema toga više. Ukinuto. Čuje se ulicama: „Beži, narode, tamo! Daj pare i beži!“ Para nemam, a da mogu da bežim, mogla bih i da igram. Rečju, duše su nam potamnele, pa zato malo svetla ima. Ali, aj` baš da i ja ne mračim dodatno…

Prve vesti koje sam jutros čula su bile vezane za Merkelovu. Kaže da je našla koncenzus sa svojim koalicionim partnerom Zehoferom u vezi pooštravanja odnosa prema migrantima. Kao, neće moći više da se švrćkaju, nego će biti u kampovima u blizini granica. Nemačka će naknadno odlučivati o deportaciji…. (Valjda sam dobro razumela. Proverite). I deportovaće ih – gde? Austrija izvodi vojsku na granice… Mislim, prema Sloveniji i Italiji. Mi odavno znamo da se priča da ćemo biti jedno leglo…

Meni to dođe prirodno. Ne interesuje te Kosovo, Bog ti pošalje islam sa druge strane. Daleko da imam nešto protiv bilo čije prave vere. Pa Bog je Jedan. Nego sam protiv nabijanja na kolac zato što sam kaurkinja. A to nije samo moj strah. Osećam ga u vazduhu kad idem na pijacu. Lebdi. Ona vlaga počinje da davi i sama. Plus ovo.

A bezakonje, mislim na nepoštovanje Božjih zakona, jer ovi naši su uvek manje važni, verovao to neko ili ne, dakle, bezakonje je toliko da nas čeka žestoka opomena da se vratimo istinskim vrednostima. Koja je najveća vrednost? Odnos čoveka prema Bogu. A pošto to danas malo ko razume, a služio bi se kad bi to razumeo, da se spustimo stepenik niže. Odnos čoveka prema čoveku.

Ovako nehuman odnos među Srbima nikad nije postojao od kako nam je seme niklo. U firmama melju ljude kao mašinom za meso. Ne misle na Boga, jer za Njega n ne znaju, pa to nije ni čudo, nego ne misle na svoju decu. Neću sada da se upuštam u to da li je greh lični ili se prenosi, ali grešno ponašanje roditelja ne može primerom dobro vaspitavati decu. Mi ne znamo za onu našu, ej, našu, izreku „Ne stigle te materine suze“. Samo bi se u mojim Srbija utopila. Mojim, materinskim. Toliko patimo zbog onog što decenijama opština radi našoj porodici. Al`, srećom, odemo na Liturgiju i Bog mi svaki put otre suzece i zagrli. Uprkos opštini, a zahvaljujući Bogu, u našem domu nema tvrdih srca. Ne bar prema ljudima. Prema zlu – da.

A bezakonje, u smislu nepoštovanja Božjih zakona, posle nekog vremena, počne da se očituje u svakom pogledu: u pljački, korupciji, pijanim maturskim skupim večerima, gladi, bolesti, samoći, haosu, dečjem nasilju, kladioničarskoj zavisnosti, paralisanom prevozu, kvarnom otkupu, nevažnim vestima, prosvetnoj obespravljenosti i gluposti, naučnoj moralnoj nakaznosti, laži, nedržanju reči, neljubaznosti, sportskim manipulacijama kojim guraju nezdrav duh u nečije zdravo telo. Ko će sve da nabpoji manifestacije zla…? A i zabranjeno je. Ima da te proguta crni mrak ako pisneš.

A jesmo li svi ovakvi? Ne. Gori smo. Mi smo ravnodušni. Nemamo rodoljubivog žara. Ispljujemo reprezentaciju kao da su nam njeni članovi pobili naciju. A gledamo one koji i jesu ubijali naše i vidiš da su svi kao jedan. Pa nama nešto fali. Šta? Pa ljubavi. Ljubavi prema zemlji, prema zemljaku, prema zemljodelcu koji je obrađuje i perom i motikom. Mi nismo dostojni predaka. Niti imaju naša deca na šta u nama da se ugledaju. Zato i beže i ostavljaju nas da nas leče veterinarski tehničari. Neće biti ni veterinara. A i skuplji su od lekara. I manje im značimo od kučića. I mi, i naše krave, ovce i svinje. To će sve da se uveze. Pa i ljudi. Na kilo. Na tone.

A svako to pojedinačno zlo puni sud Božjeg strpljenja. Puni… Puni… I tako kap po kap i – prelije se čaša.

Sela sam ovo da pišem, jer sam gledala kako danas izvršitelj, podržan strašnom policijom, iseljava kulturno-umetničko društvo „Branko Cvetković“ iz njihovih prostorija. Valjda su se nekom dopale. I hoće da im plene svu imovinu. Tako sam razumela. A njihova imovina je, između ostalog, i originalna nošnja koja sama po sebi predstavlja kulturno dobro, čak i ako nije tako registrovana. Ima tu basnoslovno vrednih originala. Prostor je inače železnica poklonila, ili čak namenski gradila, za ovo Društvo. I to nikada nije pripadalo železnici, nego baš Društvu, bez obzira kako se knjižila ta imovina. Ja sam tamo igrala 1965/66. Otac me odveo. Bili dobri, ali ni približno kao „Ivo Lola Ribar“ koji je tada bio najbolji ansambl na svetu i za to dobio Zlatnu kolajnu na festivalu u Dižonu. Koja je, gle, čuda – nestala. „Krsmanac“ je počeo da hara svetom godinu-dve kasnije, da bi ih u jednom trenutku prešišao „Abrašević“. Pričam o Beogradu.

A tako sam volela da igram. I još se tome nadam.

I onda je umro drug Tito. To se još malo držalo u vreme Slobe. E, onda je došao 5. oktobar. Mi smo mislili da slavimo oslobođenje, a zapravo smo učestvovali u sopstvenom samouništenju. A sve je počelo, i zabetoniralo se, s drugom Titom, sa zabranom Boga, sa zabranom „Oj, vojvodo Sinćeliću“, sa venčanom registracijom u opštinskom rejonu, k`o da smo, Bože me `prosti, automobili, i s navikom da nas ništa nije briga, jer o svemu brine drug Tito. Pa i o lažnoj srpskoj tradiciji u KUD-ima. Lažnoj, da. Ne mislite valjda da je srpski seljak igrao „Igrale se delije na sred zemlje Srbije“?! To je kompozicija sa Krfa. Nije narodna, nego komponovao čovek. Komunisti na tu muziku napravili igru. Komunisti. Ljudi, to nismo mi.

Mi nismo to! Mi smo ovi jadni, koje je ponižavao kralj dozvolom da mogu vojni invalidi da prose pred skupštinom, koje je posle urnisao Tile zato što smo Srbi, a mi mu pomagali onoliko, samo da ne bude više Jasenovca, da ne bude tuđeg nacionalizma koji ubija po logorima, pa smo usput ubili svoj, a njihov se održao i narasta i dalje. Pa onda došao Ahtisari. I ja da budem nobelovka s njim?! U, daleko bilo. Mi se radovali slobodi, posle njegove posete. I sad nam rekli da trpimo, i ćutimo i čekamo Abdula el Isisa.

A čaša se polako puni, puni.

I?

Šta „I?“?! Pa – kraj! Kraj mora jednom da dođe. Ja se radujem susretu s Bogom. On me zna. Stalno sam s Njim. Valjda će biti milostiv. Onaj ko nije s milim Bogom – ne stigle ga moje suze. Iz prepune naše čaše.

Perla

blogfrket.blogspot.com