Polarizacija Srbije

1
837

„Srpsko društvo oštro je podeljeno. Na jednoj strani su lopovi, a na drugoj oni koje još nisu pohvatali“. Da, može se i tako reći, ali ovog puta misli se na drugu vrstu podeljenosti. Onu na političkom planu, koja ide do te mere da je društvo polarizovano u dve nepomirljive krajnosti. Jedni veruju u budućnost, a još više u sadašnjost. Upravo ova sadašnjost, po njima, doneće jednom tu dugo očekivanu svetlu budućnost. Pristalice sadašnje vlasti, koja, je l’ te, sve čini da nam bude dobro i bolje nego što je sada, koja ostvaruje uspehe na svim poljima, i koja je ovakva kakva jeste prvi put u istoriji Srbije, rade sve što je u njihovoj moći i što se od njih traži da ovakvo stanje i opstane u budućnosti. Dakle, da se ništa ne promeni. Da ostane vlast, nova, naravno, mada to nova traje za neke od 2012. godine, za neke druge i koju deceniju duže, a ima nekih s manjim prekidima na vlasti i celih dvadeset pet-šest godina!

Drugu grupu srpskih građana čine nepomirljivi protivnici vlasti. Ljudi iz ove grupacije negiraju svaku vrednost ljudima na vlasti i da mogu, oni bi ih jednostavno najurili za noć sa svih svojih položaja. U žaru političke borbe obe grupacije ne biraju reči. Jedni druge nazivaju izdajnicima i prodanim dušama. S tim što se kupovina duša, to jest glasova, meri u ciframa i privilegijama, pa naniže do sendviča i flašice soka. I besplatne vožnje autobusom! Prema svecu i tropar, u ovom slučaju prema biraču i naknada!

I tu imamo grdan problem za državu. Dok jedni špartaju Srbijom i donose nadu, investicije, radna mesta, podižu ugled države u regionu i svetu, i postižu uspeh za uspehom, da imamo upravo ovo što imamo, a što se sve može lepo videti samo ako mrdnete malo iz svoje kuće ili stana, drugi šetaju i negiraju svaki uspeh, svaki napredak, nipodaštavaju sve postignute rezultate. Protesti se šire srpskim gradovima. Čak i po manjim sredinama ima nezadovoljnih. Da čovek ne poveruje!

Da Vas podsetimo:  Bitka za bojkot

Istina, iskazivanje protesta je demokratski čin. I srpska demokratska vlast nema ništa protiv drugačijeg mišljenja. Protestuje se i u drugim zemljama. Francuska, na primer. Pa i u susedstvu. Montenegro, Makedonija, bivša jugoslovenska republika ili Severna Makedonija, svejedno, ali i tamo ima pristalica i protivnika vlasti. Da ne zaboravimo Albaniju, gde se upravo odvija demokratski upad mase naroda na još demokratskijeg predsednika Albanske vlade, izvesnog Edija Ramu! Inače, osvedočenog srpskog prijatelja! S kojim će Srbija izgraditi auto-put Niš-Priština-Drač. Po planu ovaj auto-put je trebalo da povezuje Srbiju i Albaniju preko južne srpske pokrajine, takozvanog Kosova. Zagovornici auto-puta iz srpske vlasti stidljivo su tako objašnjavali potrebu za gradnjom ove magistrale. „Državnici Kosova“ su pak tvrdili da će put spajati suverene države Albaniju, Kosovo i Srbiju. A Rama je nagovestio stvaranje Velike Albanije i shodno tome Srbija bi gradila put sa Velikom Albanijom! U poslednje vreme se manje govori u srpskim nezavisnim medijima o pomenutom auto-putu.

Nije dobro što nema jedinstva u Srbiji. Zašto neko mora da šeta ulicama srpskih gradova i da iskazuje nezadovoljstvo baš sada kada je prelomna situacija za državu i narod, kada se odlučuje o budućnosti? Pustimo da se država izbori protiv kriminala, da poraste standard, da plate dostignu evropski nivo (ma šta to značilo jer Evropu čini i Moldavija, Bugarska, Albanija…), da sačuvamo Kosovo (nadam se i Metohiju), i tako dalje, i tako šire. Posle, kada sve to ostvarimo, nek se buni narod do mile volje. Ako preživi, razume se. I tako se vlast osvaja izborima. Ne na ulici, premda ima i drugačijih primera. No, nećemo o tome. A kad smo već kod izbora, tu je sve transparentno, valjda jasno, demokratski organizovano i sprovedeno, narod je slobodan da izrazi svoju volju i da samostalno odluči kome će poveriti svoj glas. Sve zarad one već više puta pominjane budućnosti. Ali, jedno ali što devojci sreću kvari, a kad su izbori u pitanju ostavlja veliku dilemu baš u vezi te budućnosti. Na poslednjim izborima u Srbiji, 2016. godine registrovano je šest miliona sedamsto hiljada birača. Ukupna populacija brojala je nešto iznad sedam miliona građana Srbije. Podatak koji zabrinjava svakog dobronamernog čoveka. Od čitave populacije mlađi od osamnaest godina, koji nisu imali pravo glasa, jedva da su brojali tri stotine hiljade duša. I o kakvoj mi budućnosti govorimo? U međuvremenu su mnogi umrli. Drugi su se odselili iz Srbije. Nije malo takvih. Ko će onda da glasa na nekim skorim vanrednim ili eventualno redovnim izborima sledeće godine? Mrtve duše nemaju pravo glasa. Ili možda grešim?

Da Vas podsetimo:  Prvi put u istoriji!

Nešto na kraju, nikako poslednje, odnosno manje značajno. Baš sada kada se sve više pominju izbori na proleće, javni servis u Srbiji reprizira po osamnaesti put seriju „Bela lađa“. Nimalo slučajno. Ubeđen sam da to čine kočničari napretka i saboteri progresa. Oni koji postavljaju klipove u točkove našeg razvoja. Kupovina glasača lukom i krompirom, kupovina raskolnika u vrhu stranaka devizama i položajima, zakulisne radnje u formiranju vlade, dovođenje nepostojećih investitora na zapuštenu livadu, presudni uticaj tajkuna i kriminalaca, kao i stranih ambasada na najviše političke delatnike u Srbiji samo naivnima može da deluje smešno i nevažno. Da li to neko hoće da prikaže kako se ovakve stvari dešavaju u Srbiji? Treba li narod da poveruje da se tako formira vlada, skupština, da su političari zaista toliko pokvareni i nesposobni poput čuvenog Srećka Šojića? I da li je to sve slučajno neko napisao, snimio i neko slučajno sada ponovo, po ko zna koji put, puni glavu građanima Srbije, sutrašnjim biračima neposredno pred sudbinske izbore?  Ja u slučajnost ne verujem!

Miodrag Tasić

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime