Političari kao poslodavci i uterivači provizija

0
949

Nejasno je zašto svetski poznata kompanija Ikea nije došla u Srbiju onda kada nismo bili ovolika sirotinja. Iako je ova korporacija poznata po jeftinom nameštaju, koji plasira širom sveta, takav nameštaj sigurno nije jeftin za srpske državljane koji imaju najmanje plate u Evropi i jedva jedan zagarantovan evro po radnom satu.

Vlasnik Ikee Kamprad sigurno nije naivan. Uostalom, Evropski parlament je optužio ovaj koncern da je utajio više od milijardu evra poreza u 2014. Ako neko zna kako da se uloženi evro barem udvostruči, onda to zna menadžment Ikee.

Otuda, logično analizirajući činjenicu da je Ikea došla u Srbiju, na prostor gde nema gotovo nikakve mogućnosti da ostvari ozbiljniji profit, dolazim do samo dva moguća razloga za takvu “iracionalnu” odluku.

Jedno je, da je srpska vlast, na čelu sa predsednikom, po svaku cenu želela da srpsku stvarnost “začini” nekakvim “epohalnim uspehom”, pa je dovukla Ikeu tako što im je svu infrastrukturu ponudila besplatno, dala za nekoliko godina unapred novac za plate radnika koji će tamo biti zaposleni i oslobodila ovu firmu plaćanja bilo kakvog poreza u Srbiji, onako kako je to učinjeno u slučaju Fijata.

Druga mogućnost je veoma slična prvoj, s tim što Ikea nije baš svega oslobođena (možda, na primer, plaćaće nekakav minimalan porez); ali, uzevši u obzir činjenicu, da će Ikea, najverovatnije, u Srbiji prodavati onu robu (nameštaj) koji nije urađen standardno (robu s greškom), kao i posebne artikle koji će biti izrađivani od loših (otpadnih) materijala (samo za srpsko tržište), tada je pristojan profit toj kompaniji zagarantovan. Svakako, tu su i državne “subvencije” po radnom mestu, koje su načinile prevagu u Ikeinom dvoumljenju.

Srpsko političko poslovanje (drugog gotovo da i nemamo) izgleda otprilike ovako: političar pita investitora pod kojim bi uslovima došao u Srbiju i tu započeo biznis. Ovaj na primer, kaže, da bi tražio da mu se besplatno dodeli plac za izgradnju pogona (uglavnom montažnih), plus jeftinu struju i gas, kao i 5.000 evra po radnom mestu. Prva dva uslova našim političarima (samozvanim poslovnim ljudima) ne predstavljaju nikakav problem, a oko trećeg se treba još dogovarati, pošto je tu potrebno ugraditi i ličnu “proviziju”. Onda taj političar, zavisno od pozicije na kojoj se nalazi u političkoj hijerarhiji (od predsednika države do predsednika opštine), ponudi “investitoru” 10.000 evra po jednom radnom mestu (u startu dvaput više nego što je ovaj tražio), s tim da od toga 2.000 idu direktno u džep tog “dovitljivca”.

Naravno, strani “investitor”, iako veoma iznenađen takvom velikodušnom ponudom, ubrzo slegne ramenima i pomisli, zašto ne bi prihvatio takav “biznis plan” u kome ništa ne može da izgubi. Umesto traženih 5.000 evra dobiće 8.000 – tri hiljade više. Radiće u Srbiji dok to bude isplativo, a onda ide dalje – ima još banana država.

Kako vreme prolazi, apetiti političara na vlasti rastu. Najpre su bili “skromniji”, jer nisu bili sugurni da li će takvi “poslovni dilovi” ubuduće prolaziti. Krenulo se sa svega koju hiljadu evra “subvencije” po radnom mestu. Onda, došlo se do 5.000 hiljada, nešto kasnije do 10.000 evra, da bi se danas nudilo investitorima ko koliko hoće i može da zagrabi iz narodne kase (iz budžeta, republičkog, pokrajinskog ili opštinskog). Svakako da je u takvom provizijsko-uterivačkom poslu glavna mera aktuelni predsednik države (donedavno predsednik vlade), jer po njegovom “poslovnom profilu” svi ostali “provizija-biznismeni” ima da se ravnaju.

Eto i recepta kako se u Srbiji može biti uspešan menadžer, a da o istinskom menadžmentu nemate nikakvu predstavu. Uz to, da bi se svojoj političko-biznismenskoj veličini još malo dalo na značaju, odvoji se koja hiljada evra za kupovinu diplome eksperta za ovaj ili onaj “menadžment” – na Megatrendu ili nekom drugom privatnom fakultetu. Akreditovanom ili neakreditovanom, to uopšte nije važno, jer svi mogu biti akreditovani ako odvoje dovoljno novca za akreditaciju. Uostalom, ko te pita za bilo šta – dobijaš diplomu “poslovnog čoveka”, čisto da ti komšiluk na tome još više zavidi, a i mesto u “akademskom” društvu ti je tako rezervisano.

U pohlepi prednjači “poslovni političar” AV. Sa mesta premijera imao je priliku da se ponaša kako mu je volja i da svoje “poslovne” ambicije ostvaruje baš onako kako želi. Otkako je postao predsednik, još više je alav. Austrijskoj kompaniji Cumtobel ponudio je, ni manje ni više – već 50.000 evra po radnom mestu. O tome je pisao Dojče vele. Koliko od tog novca za kupovinu jeftine radne snage u Srbiji je otišlo na račun “poslodavca”, ostalo je nepoznato, ali sigurno je da ovakav “poslovni potez” niko zdrave pameti ne bi učinio, osim ako je reč o prevari u kojoj će prevarant lično profitirati.

Dokle će građani Srbije trpeti ovakva neverovatna poniženja? Dokle će verovati lažnim obećanjima predsednika AV-a? Svake godine on obećava bolji život u Srbiji, a ono sve gore i gore; za njegove vladavine postadosmo i zvanično najsiromašnija država na evropskom kontinentu! Kako je moguće da AV-ove podle namere nismo uspeli da prozremo ni u onom času, kada je, pre koju godinu, na CNN-u, reklamirao “visokostručnu i jeftinu radnu snagu” u Srbiji? Nudio nas je svetu kao svoje roblje! Izgleda, može mu se. Već je poverovao da je nesmenjiv i da u Srbiji može da se ponaša kao sultan u haremu. Da li je baš tako?

Ovakvom, slobodno možemo da kažemo, ludačkom “poslovnom” politikom, Srbija ubrzano troši svoje resurse, ekonomske, finansijske, i što je najgore – ljudske. Svaki građanin ove zemlje biće odgovoran za svekoliko propast koja će brzo uslediti, ukoliko se ne smeni ova pohlepna i bezdušna vlast i ako se krivci za naglo osiromašenje ove države ne dovedu pred lice pravde. Da li će se strašne prognoze o propasti zemlje Srbije, pa čak i njenom nestanku s mape Evrope, ostvariti, ne zavisi više ni od koga drugog, nego od nas – zasad malodušnih i umrtvljenih – građana Srbije.

D. Gosteljski

www.koreni.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime