„Politička pozadina“ jednog – naizgled – fudbalskog poraza

0
508
Foto: printkrin NSPM

Najbolji komentar učešća srpske fudbalske reprezentacije na ovom svetskom prvenstvu i rezime ovog teksta izrekao je jedan rezignirani kolega: „Dovoljno puta sam ja glasao za srpsku opoziciju pa da se sad razočaravam srpskom fudbalskom reprezentacijom.“

I zbilja je otprilike tako. Otkad znam za sebe, navijam za reprezentaciju ove zemlje, čak i onda kada sam vrlo nezadovoljan sastavom tima ili rukovodstvom države. Inače, ova prethodna rečenica bi u normalnim okolnostima i u normalnoj zemlji bila potpuno suvišna i glupa (jer bi valjda trebalo da se podrazumeva). Ali u Srbiji nije tako. I vrlo dobro pamtim priličan broj svojih drugova i poznanika koji su svojevremeno navijali protiv reprezentacije zato što su bili nezadovoljni ili sastavom ekipe (u kojoj ima „previše Vujovića“, ili previše „grobara“, „cigana“, Hrvata“ itd.) ili himnom, ili imenom državne reprezentacije („Zvezda, Srbija – nikad Jugoslavija“). Kao što znam i dosta onih koji su na ovom prvenstvu navijali da što lošije prođemo i što brže ispadnemo, samo zbog toga da se akutna vlast (čitaj Vučić) o eventualni uspeh ne bi ogrebala i okoristila.

Ja nisam bio među njima. Iako mogu da razumem njihovu iritiranost i ogorčenje tom režimskom manipulacijom. A i samom mi je bilo teško da gledam svu onu predmundijalsku, kvazipatriotsku histeriju po „specijalnim emisijama“ i onim nepodnošljivim (tobože, nacionalno „motivacionim“) reklamama za pivo. Istovremeno, na drugoj strani, posebna tema je naš svojevrsni sportski i nacionalni mazohizam – da ne kažem „autošovinizam“ – koji poput pečurke na đubrištu buja na tlu ove dubinske rezignacije i frustracije i koji se ogleda u stavu koji je direktni kontrapunkt zvaničnoj navijačkoj loževini: „Ma, nemamo mi pojma“. „Ubedljivo smo najgori“. „Bolje da se i ne plasiramo kad idemo da se tamo samo brukamo“.

To se sada stručno i politički korektno valjda zove „bipolarni poremećaj“ i u svojim ekstremnijim formama može biti teško oboljenje. Ali kada je o kolektivnim entitetima reč, srećom, obično nije drugo nego medijski raspirivana euforija – posle koje, očekivano i logično, sledi period otupelosti, depresije i rezignacije. Koji je po trajanju i intenzitetu uglavnom upravo proporcionalan prethodećoj euforiji.

Uspeh koji se ne prašta

Iz razumljivih razloga, u ovom tekstu nastojao sam da se klonim onih čisto stručnih, taktičko-tehničkih finesa i komentara, jerbo se u njih niti dovoljno razumem, niti su oni naročito bitni za ovu priču. Ali ne morate biti neki veliki stručnjak ili psiholog da biste shvatili da je višestruko pogrešno, neumesno, neprimereno, pa i nemoralno, pred Svetsko prvenstvo menjati čoveka koji vas je na to prvenstvo odveo. Dobro. Možda ne moramo baš kao Urugvaj, na čijoj klupi jedan Oskar Tabarez sedi još od 2006. Ali bar malo kontinuiteta i poštovanja autoriteta nam zaista ne bi škodilo, ni u fudbalu, ni u drugim oblastima.

Reprezentacija Srbije je u kvalifikacijama za svetsko prvenstvo, pod Muslinovim vođstvom, odigrala deset utakmica i zabeležila šest pobeda, tri remija i samo jedan poraz – osvojivši 21 bod, uz gol razliku 20:10. Kritičari su, međutim, rekli da je grupa bila slaba i da nismo igrali atraktivno.

Fakat da je Srbija sa Muslinom igrala dosta ružnjikavo, tvrdo i neatraktivno. Ali fakat i da je od jedne raspale reprezentacije, sa kojom su se svi sprdali i od koje su bežali i igrači i publika i mediji, on napravio solidan tim i rezultat kakav, plašim se, skoro nećemo ponoviti. Muslinov tim jeste davao relativno malo golova, ali ih je još manje primao. A što se lepote tiče, rekao sam to već svojevremeno na ovom mestu – od kada moje sećanje seže, a to je skoro pola veka, mi – tj. reprezenatacija S(F)RJ i Srbije – nikada nismo igrali lepo i atraktivno. I uvek sam se duboko u sebi stideo kad bih čuo one fraze o „evropskom Brazilu“ i našem „urođenom“ fudbalskom umeću. Jedini izuzetak je bila ona sjajna „čileanska“ generacija pod vođstvom Ivice Osima, koja je zaista igrala lepo i kojoj zbog rata i raspada zemlje nije bilo dato da pokaže šta sve i koliko može. (I bili su, navodno, oni drugi, stari „čileanci“ – Šekularac i društvo – sa svetskog prvenstva 1962, ali se njih, kao, razume se, ni Tirketa i Moše naprosto ne sećam.)

Bilo kako bilo, ovo ne govorim zbog toga što smo izgubili. Kakav god ishod i motiv bio, naprosto nije pristojno da smenjujete selektora koji vas je posle osam godina odveo na najveću svetsku fudbalsku smotru. Pa čak i da sumnjate da ćete sa njim dobro proći. I sve da vam, na primer, u rezervi čuče i svoje usluge besplatno nude i Žoze Murinjo, Zinedin Zidan i Aleks Ferguson, iz nekog razloga voljni da baš na klupi „orlova“ krunišu i okončaju svoje trenerske karijere. A ne Mladen Krstajić.

Mi, zapravo, uopšte ne znamo zašto je Muslim smenjen, kao ni zašto je, pred samo prvenstvo, dugogodišnjem kapitenu Ivanoviću oduzeta kapitenska traka – što bi bio ozbiljan potres i za mnogo jače i stabilnije reprezentacije. To jest, ne znamo zvanično. A nezvanično, Muslin je smenjen zato što nije hteo da mu drugi (čitaj, menadžeri i političari) sastavljaju tim i određuju taktiku. Drugim rečima, Muslin je, očito, ozbiljno shvatio svoju ulogu i čuvao je „autonomiju“ i dignitet „institucije“ selektora. A dobro znamo kako stoji stvar sa nezavisnim institucijama u Vučićevoj Srbiji.

Uostalom, ima li ikoga ko veruje da je odluku o smeni Muslina sa mesta selektora doneo Slaviša Kokeza sam, bez da pita adresu koja se, evo već šestu godinicu, u Srbiji doslovno za sve pita, u sve meša i o svemu odlučuje?

Švajcarska sramota

Elem, rekosmo na početku da nezadovoljstvo timom ili državnim rukovodstvom ne bi smelo biti razlog da se za reprezentaciju ne navija. Ali isto tako – ili još i više – prirodna sklonost da se navija za „svoje“ ne bi smela biti prepreka da se ignoriše realnost i ćuti o sopstvenim greškama, ili da se razlog za neuspehe i poraze uvek nalazi u drugima (od potplaćenih sudija, do svetskih zavera, ili zle sudbine), a nikad u samom sebi. Tako je bilo i ovog puta. Mislim tu na one standardne žalopojke na suđenje – koje je, treba reći, na utakmici sa Švajcarskom bilo zaista loše – ali još više mislim na, ispostavilo se, pogubnu atmosferu (da ne kažemo – psihozu) stvorenu pred utakmicu sa Švajcarskom, koja nas je na kraju i koštala plasmana u drugi krug.

Poraz od Švajcarske bi svakako bio bolan. Ali tek ga je Vučićeva neumesna intervencija pretvorila u neku vrstu nacionalne sramote i katastrofe.

Poraz od Švajcarske bi svakako bio bolan. Ali tek ga je Vučićeva neumesna intervencija pretvorila u neku vrstu nacionalne sramote i katastrofe.

Na prijemu prilikom ispraćaja reprezentacije predsednik je u svom uobičajnom samohvalisavom tonu govorio o svojim „proročkim“ sposobnostima i prognozirao da će naši „orlovi“ doći daleko, „mnogo dalje od onoga što su mnogi skeptici, pre svega u našoj zemlji, i inostranstvu, prognozirali. A podrazumeva se da reprezentaciju Švajcarske ubedljivo pobedimo“. Ovo poslednje rekao je uz značajan smešak, očigledno aludirajući na prisustvo nekoliko igrača albanskog porekla u sastavu švajcarske reprezentacije. Tako je, sasvim nepotrebno, a ispostaviće se i kontraproduktivno, jednu, doduše, važnu fudbalsku utakmicu pretvorio u novi i odsudni „kosovski boj“.

Druga strana je taj Vučićev izazov oberučke prihvatila i, očigledno, bolje iskoristila kao sportsko-politički afrodizijak. Albanski fudbaleri u švajcarskim dresovima su naprosto leteli po terenu (i dali oba gola, i proslavili ih na svoj „dvoglavi“ način), dok su se našim „orlovima“ vezale i noge i krila, i to sve više kako se utakmica bližila kraju. A pogotovo od trenutka kada je bilo anulirano ono naše početno i prilično srećno vođstvo. Tako da nas na kraju nisu samo (zasluženo) pobedili, nego, realno govoreći, i to ne bez zasluge našeg političkog vođstva i njegove medijske menažerije, sportski, politički i simbolično ponizili.

Nikada naravno nećemo znati da li je Vučićev „imperativ“ da se Švajcarska „mora pobediti“ dodatno opteretio trenera i igrače i uticao na to da,suprotno svim fudbalskim rezonima, naša grogirana reprezentacija pred kraj krene u neke smušene napade i tako pokuša izboriti od Predsednika „zacrtanu“ pobedu

Nikada naravno nećemo znati da li je Vučićev „imperativ“ da se Švajcarska „mora pobediti“ dodatno opteretio trenera i igrače i uticao na to da,suprotno svim fudbalskim rezonima, naša grogirana reprezentacija pred kraj krene u neke smušene napade i tako pokuša izboriti od Predsednika „zacrtanu“ pobedu (umesto da čuva bod zlata, tj. prolaza vredan). Ali sve ono što je toj utakmici prethodilo, i sve što se dešavalo tokom i posle nje, svakako i apsolutno potvrđuje da politiku i sport (i rat!) ne treba mešati više nego što je to već po prirodi stvari – pogotovo kada su nacionalne reprezentacije u pitanju – povezano. A pogotovo je loše kada se od sporta i sportista očekuje da kompenzuju ono što su političari i ratnici prethodno zakuvali, zabrljali i izgubili.

Sindrom „komšijske krave“

Ali, kao što je poznato, nesreća nikad ne dolazi sama. To jest, na već po sebi bolno ispadanje (svakako neprijatno, ali na šta smo se već donekle navikli) nadovezalo se nešto što je za dobar deo srpske fudbalske populacije mnogo gore od samog kraha naše vlastite reprezentacije. Naime, naš moskovski fudbalski fijasko se poklopio sa uzletom vrlodobre reprezentacije Hrvatske – što je za prosečnog srBskog navijača čitavu stvar dovelo na ivicu prave nacionalne tragedije. S druge strane, tj. nasuprot ovima, stoji jedna glasna, tobože, „politički korektna“ manjina koja, pak, smatra da smo po difoltu dužni da navijamo za kockaste sus(j)ede – čak i kada su oni gotovo otvoreno ustašoidni – i koja je sklona da svakog od nas koji to ne želimo gleda kao potencijalnog „ratnog zločinca“, ili makar „primitivca“, „fašistu“ i ratnog huškača.

Čak i nezavisno od sportskog morala i viteštva, naprosto je – i na ličnom i na kolektivnom planu – otužno i jadno svoju sreću i radost crpsti i tražiti u mržnji i nesreći drugog. I nije nikakva uteha što-ako taj „drugi“ uglavnom nije ništa bolji, odnosno, ako se on godinama isto tako (pa i još gore) odnosi prema nama. Hoću reći, uz razne karakterne mane koje su ih mnogo koštale i na sportskom i na političkom planu, Srbi su doskora – makar i zbog svog „kompleksa više vrednosti“ i osećaja regionalne superiornosti – bili prilično imuni na ovu stvar i ona je bila više osobina naših eks-ju komšija i bivše braće. Ali se, nažalost, i u tom pogledu stvari menjaju – razume se – nagore. A što je, po svoj prilici, takođe u vezi sa rastućim osećanjem sveopšte lične i nacionalne bede, čemera i jada, kao i kontinuiranim i sistematskim „medijskim“, odnosno tabloidnim ksenofobnim trovanjem, koje se današnjom „naprednom“ Srbijom širi još i gore nego devedesetih godina.

Bilo kako bilo, srpska sportska frustracija je na ovom Svetskom prvenstvu dostigla svoj vrhunac i naprosto ne smem ni da pomislim kakve bi sve posledice i traume na nacionalnom biću mogle nastati ukoliko bi, recimo – ne daj Bože – Hrvatska u subotu pobedila Rusiju i plasirala se u polufinale (a o finalu da i ne govorimo).

Naravno da je sportski (ne)uspeh – pogotovo na jednom ovako izjednačenom takmičenju, prepunom neočekivanih ishoda i iznenađenja kakvo je bilo SP u Moskvi – uvek rezultat sticaja okolnosti, gde odlučuju nijanse, trenutna inspiracija pojedinca i santimetri (ne)dosuđenog ofsajda ili penala. Ali ako neko (govorimo o reprezentacijjama) uvek razočarava i podbacuje, a neko često prolazi dobro – to ipak ne može biti sasvim slučajno. Fudbal je igra u kojoj, zbog široke rasprostanjenosti, velikog broja igrača i relativno malog broja pravila i ograničenja, mnogo više nego u drugim sportovima do izražaja dolaze karakterne i etno-psihološke crte. Kao i tzv. “voljni momenat”, koji omogućava dodatnu mobilizaciju i koncentraciju u odlučujućim trenucima, i donosi prevagu u sudaru tehnički manje-više podjednakih protivnika. Ali kako očekivati takvu vrstu motivacionog “ekstra-bonusa” od nacije koja je godinama sistematski ubijana u pojam, i koja se još uvek koleba između dva identiteta, dva pisma, nekoliko himni i dva dijametralno suprotstavljena pogleda na skorašnju prošlost? Drugim rečima, ne treba se toliko čuditi fijasku naših fudbalera, koliko činjenici da u nekim drugim sportovima – još uvek – ne prolazimo loše.

Kako očekivati takvu vrstu motivacionog “ekstra-bonusa” od nacije koja je godinama sistematski ubijana u pojam, i koja se još uvek koleba između dva identiteta, dva pisma, nekoliko himni i dva dijametralno suprotstavljena pogleda na skorašnju prošlost?

Zaboravi, ako možeš

Sve u svemu, čini mi se da će i predsednik i srpski navijači pokušati da što pre zaborave srpsko učešće na ovom Svetskom prvenstvu. I imam utisak da bi rasprostranjena sumnja da on lično ima neke veze sa ovim moskovskim fijaskom Vučića mogla koštati više nego sve opozicione optužbe za „diktaturu“, „autokratiju“ i da je „izdao Kosovo“ zajedno. I zato će se on mnogo više truditi da te sumnje zatre, ili barem da ih ostavi u relativno uskom krugu (malobrojnih) opozicionih medija i tviteraša.

A za suverenitet, teritorijalni integritet, diktaturu i demokratiju ionako je ovde malo koga zaista briga. Uostalom, uskoro će i nova sezona „Zadruge“.

Đorđe Vikadinović

nspm.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime