O tri članka koji svedoče na čemu se u Srbiji našla nacionalna i liberalna inteligencija. Ako su se ikad i razilazile
1.
Sudeći prema prvom danu nove skupštine – na kojoj su definitivno iscrtane linije i odmerena dubina rova budućeg političkog fronta u Srbiji (dublji je nego što je iko slutio) – pokazaće se da je građanistička prorokinja Vesna Pešić bila u pravu. Naime, Vučiću neće biti lako kao pre da održi poziciju na „političkom centru“, odnosno mestu, kako kaže ona, „posvećenog borca za modernu Srbiju“. „Neće ići tako, jer mi se čini da o tome Vučić više ne odlučuje“, kaže Pešićeva slavodobitno.
Sad, sluteći da o tome ne odlučuju ni Pajtić i Radulović, možda i ne treba verovati analitičkom daru Vesne Pešić, ali ne sme se ni potceniti ozbiljnost onog što kroz nju govori. Kad kaže da o tome odlučuje neko drugi, ona ne pretpostavlja, već zna šta priča. Naime, davno je bilo kad se zvanje „posvećenog borca za modernu Srbiju“ sticalo politikom obrazovanja, pokretanjem ekonomije, ubijenjem nezaposlenosti i dizanjem kulture. Inače bi Orban bio apsolutni šampion reformi, a ne „opasni populista na granici rasizma“. Činovi „posvećenih boraca“ dele se na drugom mestu, baš na onom koje govori kroz Vesnu Pešić. Ona tvrdi – i nije u tome usamljena – da je Vučić tu poziciju izgubio u Savamali, da je to bila tačka posle koje „će se spolja teško više neko zavarati“.
Savamala jeste ozbiljan gaf vlasti, ali to tvrdnju Vesne Pešić još uvek ne legitimiše kao istinitu. Da se ne lažemo, da je Vučić, na primer, u noći kad je sa Dačićem potpisao Briselski sporazum, celu Savamalu sravnio do temelja, zajedno sa svim njenim žiteljima, ne bi za Pešićevu bio manje De Gol, kako ga je tih dana oduševljeno zvala, dok bi se ovi spolja dali zavarati. Biće onda da je pravi problem što se Savamala dogodila u izbornoj noći, u kojoj su Amerikanci dali svoj oštar odgovor na Vučićevo raspisivanje izbora.
2.
Šta je tu bila tačka preloma? Sami izbori? Najava širokog ulaska kineskog kapitala u Srbiju? Rusi? Ulazak Srbije u trgovinski sistem Evroazijske unije? Ili Vučićevo mešanje u Republiku Srpsku, gde je uspeo da okupi zavađene Dodika i Ivanića, koji su posle sastanka s njim zajedno napali nastojanja Sarajeva da lažira popis stanovništva u Bosni? Đavo će ga znati šta je od toga, ali će biti da su sve to stvari kojima se na Zapadu gubi čin „posvećenog borca“.
Šta god da jeste, Savamala nije bila razlog. Uostalom, nije li Boris Jeljcin postao doživotni patrijarh svih „posvećenih boraca za modernu Rusiju“ tek kad je iz tenkovskih cevi razvalio sopstveni parlament? Tek, šta se postane kad više nisi „posvećeni borac“, odgovor nudi Đorđe Vukadinović. Postane se, kaže on, „aktuelno zlo“, „beda“, „metastaza“, „neuračunljiv“… Naravno, nijedna od tih kvalifikacija nema političko ishodište, ali svaka od njih je icrtavanje ontološke granice između „nečega“ i „ničega“, između bića i ništavila. „Ništa“ nema legitimaciju učešća u političkom procesu, pa se u njemu ne da ni srušiti. Otud je protiv „ništa“ dozvoljeno sve, borba protiv njega ne računa ni sa demokratskim procedurama, ni sa viteštvom, ni sa bilo kojim pravilima igre. „Ovo nije došlo na izborima, i samo izborima neće ni otići“, zaključuje Vukadinović.
3.
A, ako na izborima neće otići, kako onda hoće? Egzorcizmom? Nasiljem? Deratizacijom? Revolucijom? Hemoterapijom? Pučem? Elektrošokovima? Kad neki pojedinac, jednako kao i politički režim, zasluženo ili ne, postane ovo, sredstva protiv njega biraju se isključivo prema kriterijumu efikasnosti, a ne razboritosti, čak ni svrsishodosti. Da bi završio kako je završio, Milošević je u glavama pastve najpre morao da postane ovo. Gadafi bi barem bio ubijen kao čovek da nije prethodno transformisan u ovo. Ne ulaže li, na kraju, zapadni svet toliko propagandnih napora upravo zbog toga da bi od Putina načinio ovo?
4.
Ako je protiv ozverene srpske vlade već dozvoljeno sve, za Vukadinovića je manji problem od izbora metoda da argumentuje udruživanje svih protiv nje, bez obzira na politiku ili ideologiju. Ili, kako sam kaže: „Samo široko i principijelno ujedinjena opozicija ima neke šanse“. Bilo bi vredno čuti na kojim principima se mogu ujediniti, recimo, Tadić i DSS? Ili Dveri (koje se za sada drže pametno i uzdržano) sa Čedom? Na principu državnosti ili osvajanja vrhova na Andima?
Ne, kaže Vukadinović, opozicija se može principijelno ujediniti samo na tome „da moramo imati državu“. Citiram: „Da bismo, na primer, Teofil Pančić (ili Tanja Miščević) i ja polemisali o ‘evropskom putu Srbije’ i da li je bolji Tito, Putin ili Hilari Klinton, mi moramo imati koliko-toliko uređenu zemlju, koliko-toliko funkcionalne institucije, elementarnu pravnu sigurnost i kakvu-takvu javnost“.
I, naravno, tu redovno iz grma iskoči problematični zec naših nacional-liberala. Da li im je državu ukrao Vučić dok se davio u radikalima, izbačen iz svake dobre nacional-liberalne kuće, dok su naši nacional-liberali duže od decenije čopkali od države, svako malo povlačeći svoje nepomerljive crvene linije? Da li su deceniju i kusur „koliko-toliko funkcionalne institucije“ punili svojim i zadnjicama zapadnih agenata, sa kojima su se rastaljivali u duhu demokratije, tolerancije i namirenosti – ili su im ih natrpali naprednjaci? Pravnu sigurnost smo imali sve dok je 2012. nije oteo Vučić sa fantomkom na glavi?
5.
Šta je potrebno da naši nacional-liberali progovore istinu – da su nam sve to bez čega smo ostali oteli naši kolonijalni gospodari, plaćajući i naše nacionaliste povlašćenim mestom unutar novog antinacionalnog poretka. Ali zašto bi Vukadinović, pominjući ih, rizikovao i jare (zakleti antivučićevski opozicionar) i pare (podrška zapadnih centara)? Nije li bolje ovako: mučenička opozicija, uz podršku jakih? Nije li na toj prostoj jednačini izgrađen profil gomile moralnih korifeja naše petooktobarske javnosti – od Brankice Stanković do Olje Bećković? Zašto bi se zamerao onima koji su ga i u najgorim vremenima puštali u javni prostor da se spori sa Teofilom Pančićem, simulirajući pluralizam? Zašto bi u pitanje dovodio stanje polukolonijalne okupacije, u kome, po definiciji, nema države, nema pravne sigurnosti, nema slobodnih medija, kad može lepo da se živi i u okupaciji, ali samo da bude demokratije, pluralizma i da Vučić redovno hrani gladne tiće srpskog javnog prostora, jer stranci to više neće? Kako je to postalo tako lako živeti u našoj kući u kojoj je sve na svom mestu, samo što njeni vlasnici nismo mi koji smo je gradili, već neko drugi?
Odavno je to viđeno: znaju naši opinionmakeri koliko je važno da se građanima na oči u prvom planu političkih procesa fokusira aktuelna vlast – koju već i samo učešće u tim razornim procesima troši – a maksimalno zaštititi strance, koji će ostati sakriveni u senci, dok se garniture na vlasti menjaju i dok naši Đorđe i Teofil raspredaju i zapredaju kao kapitalci namirene lokalne čaršije, koji znaju o čemu se govori, a o čemu ne.
6.
Ako postoji samo jedan razlog da Vučićeva vlada bude hvaljena, onda je to zato što je makar povremeno skidala zavesu sa stranaca, što je u drugom mandatu otvorila javni prostor za nešto ljudi koji javno govore da se nijedan politički proces u Srbiji ne može voditi bez njih na prvom mestu, i što je samim tim ogolila naše nacional-liberale, pokazujući danas da je svaki zapadni smokvin list bio dovoljan da sakrije njihovu sramotu. Toliko da nisu mogli da stanu ni u zaštitu Mileta Dodika i Srpske od planiranog puča, samo zato što se na njegovoj strani umešao Vučić i zato što je bar na trenutak Dodikova današnja sudbina opasno zasmrdela na Vučićevu sutrašnju. I tu je njegova pobeda nad našom klijentističkom šaršijom: on je okupaciju učinio očiglednom, oni su je krili kao ludo dete.
Srbi dakle neće povratiti državu kroz institucije, koje im deceniju i po rade o glavi. Pre će je zadobiti delovanjem 40 sebi i zemlji vernih „razbojnika“, koji za takve institucije neće mariti; neće ići po pravdu sa zarobljenim sudstvom, već sa sudstvom koje će država od stranaca najpre potčiniti sebi, a tek onda ga vratiti građanima; neće vratiti svoje medije tako što će u njima Đorđe i Teofil mazati leđa jedan drugom faktorom 50, jer i to smo videli, a slobodne medije imali nismo, već tako što će ih onih 40 najpre oteti sebi, a onda vratiti narodu.
7.
Ne znam da li se Vučić otima sa strancima za medije zbog sebe ili zbog Srbije, ali držim da je to na polzu svih, bar dok ne okreće leđa Rusiji i pušta kineski kapital. Jer svaki medij otet od stranaca, pa kako god otet i ko god ga oteo, korak je ka slobodi za Srbiju. To otimanje, posebno kad otima Vučić, ne može biti lepo za gledanje kao kad Đorđe i Teofil masiraju leđa jedan drugom. Jer ratovi mogu biti vođeni i iz prljavih i iz plemenitih namera, ali, bez obzira na to, u svakom rovu, čak i u rovu najplemenitijeg rata – smrdi. I ne može biti drugačije, nisu to vesele patkice iz Savamale.
Otuda, u okupaciji ne tražiš demokratiju, već slobodu. Ako demokratiju tražiš pre slobode, tad si beznadežno glup ili jednako toliko pokvaren, tražeći zapravo samo sigurnost za svoje mesto u okupacionom aparatu. Uostalom, dovoljno je prisetiti se koliko je za poslednjih 15 godina kroz srpske medije napravljeno sumnjivih uglednika koji su se protivili svakoj vlasti, i koliko je kroz iste te medije čestitih karijera sasečeno i obraza isprljano među onima koji su se javno protivili strancima. Toliko o današnjem opozicionom mučeništvu i Putu kojim se ređe ide, kako je Vukadinović patetično naslovio svoj tekst, pozivajući sve od opozicije do stranaca da se ujedine protiv Vučića. Samo da bi se on i Teofil vratili na mesta koja misli da im pripadaju.
8.
Ali ko će znati da li Ameri uopšte ruše Vučića, kad oni više ne vode jedinstvenu politiku na Balkanu, već ga jedni Ameri ruše, a drugi podržavaju, kako tvrdi treći prorok iz naše priče Dušan Proroković? Zaključak je mudar koliko solomonski, samo kako to da među podeljenim Amerima uvek pobede oni koji više vole Albance nego Srbe; uvek budu jači oni koji hoće od Srbije nešto da otmu, nikad oni koji bi da joj nešto daruju? Teza je, naravno, politički praktična koliko i besmislena. Ni naši nacional-liberali danas ne mogu da poreknu kako Makedoniju i Srpsku razvaljuju Ameri i Britanci, a sve im teže ide da drugačije tvrde povodom Savamale, posebno kad u tim protestima i sami učestvuju i kad se slikaju ispod onih simpatičnih patkica, istih kao one koje su radile o glavi Dilmi Rusef.
Iz takve teze Proroković razvija i sledeću: ne treba preterivati, nije sve proteste koji se valjaju Balkanom platio Soros, valjda aludirajući da baš ovaj beogradski nije. I u pravu je – nije platio sve. Recimo, uspeli protest Zavetnika protiv NATO pre par meseci nije platio on. Kako znam? Jednostavno: tog protesta nije bilo u medijima koje na ovaj ili onaj način drži general Petreus. A kako znamo da ovaj u Savamali Soros plaća? Tako što ga je bilo preko svake mere ukusa u medijima generala Petreusa.
Prorokovićeva racionalizacija, koja pokušava da pronađe onaj tanki prolaz unutar sve teže odbranjive teze da je moguće daviti Vučića, a ne obradovati Amerikance – bar onu polovinu u njihovom establišmentu koja nas mrzi – na kraju, kako je i krenula, završava u apsurdnom zaključku. Destabilizacija sa Zapada, kaže on, za Srbiju uopšte ne mora da bude loša. Zašto, ne saznajemo iz njegovog teksta, osim ako ne misli da bi nam milion mrtvih ozbiljno smanjilo nezaposlenost i broj gladnih usta, a i bilo bi više mesta u obdaništima. Racionalizacija sve očiglednijih lutanja ovdašnjeg nacional-liberalnog krila inteligencije, koje je uspelo da u Savamali prepozna i oslobađanje građanske hrabrosti, zaboravalja da cena toga da Đorđe i Teofil ponovo masiraju leđa jedan drugom, kao do 2012. godine, može biti toliko visoka da nećemo imati ni glava da je platimo. Što, je li, uopšte ne mora biti loše za nas!
9.
Sva tri tipa racionalizacija koja sam nastojao da opišem jesu u osnovi revolucionarni diskursi: što gore, to bolje. Cela priča može se samo završiti pitanjem da li je danas Srbija toliko ogrezla u bedi da će još jednom biti spremna da izgine za račun onih koje prepoznaje kao neprijatelje, koji je ubeđuju da joj, gledano iz Vučićevog pakla, vreme Borisa Tadića izgleda kao izgubljeni raj. I da će sve biti mnogo bolje ako se politički proces vrati četiri godine unazad, gde će okupacija biti sasvim ok, pod uslovom da samo bude demokratska.
Željko Cvijanović
Novi standard
