Politički homoseksualizam i okultni prevrat: zašto hrišćanin mora biti protiv

0
243
Foto: https://fishki.net

UMESTO UVODA

Polovinom oktobra 2020, pred Višim sudom u Beogradu potpisnik ovih redova treba ponovo da se pojavi, kao optuženik koga je tužila NVO političkih homoseksualaca, „Da se zna“, iz Beograda. (1)

Cilj je, naravno, da se sudskim progonom ućutkaju svi oni koji se ne mire sa nametanjem ove nakazne ideologije liberal – kanibalizma (pardon, kapitalizma ), koja želi da razori sve tradicionalne porodične vrednosti i sebe da nametne kao meru i proveru stvarnosti u kojoj živimo. Kao pravi novi boljševici, politički homoseksualci ne dozvoljavaju nikom da misli drugačije, u skladu sa onom titoističkom:“Ko drukčije kaže, taj kleveć i laže, i našu će osetit pest`“. Pa ipak, i dalje sam, bez obzira na pritisak kome sam podvrgnut, uveren da se pravoslavni hrišćanin mora boriti protiv ludila koje nam nameću. A to je džender ludilo, dragi čitaoče!

Suočimo se sa time!

To čeka i jadnu Srbiju pod NATO okupacijom!

PRAVOSLAVNI POGLED NA DžENDER LUDILO

„Dženderski neutralan“ odnos prema deci koji podstiče roditelje da sopstveno dete ne odgajaju kao dečaka i devojčicu, kako bi kasnije samo odredilo svoju polnu pripadnost, kao i „promena pola“ kao rešenje za psihološke probleme obične dece sve više se propagira u zapadnom svetu na primerima poznatih ličnosti o kojima govore modni časopisi, televizija i mediji na internetu.

Po mišljenju Mitropolita volokolamskog Ilariona ( desne ruke ruskog opatrijarha Kirila ) ovakvu situaciju bi bilo bolje okarakterisati kao epidemiju nego kao modu. „To je epidemija bezumlja koja je preplavila zapadni svet zbog gubitka duhovno-moralnih orijentira,“(2) istakao je on u programu „Crkva i svet“.

On je podsetio da pripadnost ovom ili onom polu čoveku daje Bog: „Ako ljudi prestaju da veruju u Boga, počinju da veruju u raznorazne fantome, na primer, u to da čovek može imati jedan biološki, a drugi psihološki pol. Ako neki čovek u detinjstvu, mladosti ili zrelim godinama postane svestan da pripada suprotnom polu, s naše tačke gledišta to može biti neki duhovni ili psihički poremećaj koji se možda može izlečiti uz pomoć psihologa. Međutim, danas je na Zapadu stasala čitava generacija psihologa koji, naprotiv, kažu da treba korigovati biološki pol.“(2)

Kao što je istakao mitropolit Ilarion, psiholozi koji za takve konsultacije dobijaju veliki novac ponekad su u zaveri s predstavnicima još jedne moćne i vrlo skupe industrije – industrije operacija za „promenu pola“. Pritom, iako su ove hirurške intervencije još uvek prilično skupe, one su postale pristupačne licima koja pripadaju srednjoj klasi, i na Zapadu je nastala čitava epidemija operacija za promenu pola.

Ova ideologija nije samo bezbožnička – ona je antiljudska. Mitropolit je rekao:„Treba reći da se mnogi ljudi koji su izvršili ovakvu operaciju kaju zbog onoga što su učinili. Međutim, njihove priče se na svaki način zataškavaju, jer predstavljaju udarac za ovu industriju i ideologiju koja iza nje stoji“(2)

On je podsetio da takozvana operacija za promenu pola nije ništa drugo do sakaćenje i unakažavanje čoveka, kojom se prosto stvara privid pretvaranja muškarca u ženu ili obrnuto:„Već sam govorio i sad ponavljam: operacija za promenu pola je prevara i samoobmana“.(2)

Pravoslavni hrišćanin je, dakle, svim svojim bićem dužan da ukaže na prevaru i obmanu koja nam se nameće. I potpisnik ovih redova od toga ne odustaje. Ako Bog da, i neće.

Zar da dozvolimo da nam sakate najmlađe?

FRANKENŠTAJNOVA DECA

U svom tekstu „Frankenštajnova deca ili sve ono što ne znate o promeni pola“, Robert Bridž ističe:“Supstance za blokiranje puberteta, mastektomije, vaginalna hirurgija i lažni penisi – sve potpuno ireverzibilni zahvati – samo su neki od radikalnih eksperimentalnih metoda koje se koriste nad decom. Ovo ludilo mora da prestane.

Zamislite da ste roditelj petogodišnjeg dečaka koji vam, jednog dana, nevino saopštava da je devojčica. Naravno, prirodna reakcija bi bilo da prasnete u smeh, ne da okrenete telefon najbliže klinike za promenu pola. Nemate predstavu kako je vašem dečaku ovakva ideja pala na pamet; možda zbog nečega što je čuo u zabavištu, ili možda putem programa koji je video na televiziji. U svakom slučaju, on insistira da se „identifikuje“ kao žensko.

Najzad, možda ohrabreni u mesnoj školi, plaćate posetu lekaru. Nadate se da će ovaj medicinski stručnjak moći da vama i vašem dete pruži neki razložan savet kako da razrešite sinovljevu pometnju. Budite spremni na razočaranje. Vaš lekar biće prinuđen, na osnovu državnog i medicinskog naloga, da prati stručne smernice poznate pod imenom „afirmativna nega“. Zvuči bezbedno i bezopasno, zar ne? U stvari, program bi najbolje mogao da se opiše kao, ništa drugo do dijaboličan.

Prateći pristup koji nalaže „afirmativna nega“, od doktora se zahteva da prati detetove smernice, a ne obratno, kao što mnogi ljudi veruju da bi bio prikladan odnos između lekara i pacijenta u ovom slučaju. Drugim rečima, ukoliko dete kaže doktoru da ono veruje kako je devojčica, doktor mora da prihvati „realnost“ bez obzira šta biologija kaže da je zapravo slučaj. Ali ovo je tek početak ludila.

Kao detetov roditelj, bićete ohrabrivani da počnete da se svom sinu obraćate kao vašoj „kćerki“ i čak da mu dozvolite da odabere žensko ime, kao i odgovarajuću odeću. Učitelji će dobiti uputstvo da dopuste vašem sinu upotrebu ženskog toaleta dok je u školi. Pitanje društvene stigme, koja je povezana sa ovakvom promenom životnog stila, zajedno sa zlostavljanjem, retko se uzima u razmatranje. Terapeuti će retko raspravljati sa roditeljima o društvenim posledicama ovakve mentalne i fizičke promene; zapravo, mnogi će insistirati na tome kako su promene „reverzibilne“ ukoliko se dete jednoga dana predomisli. Kamo sreće da su stvari tako lake.

Zastanimo na trenutak i zapitajmo ono što bi trebalo da bude najočiglednije pitanje, posebno među medicinskim stručnjacima: „Zar nije krajnje naivno da se podrži nestalno uverenje deteta, koje još uvek veruje u Deda Mraza, kako je on/ona suprotnog pola? Zar ne postoji velika verovatnoća kako se dete prosto zbunilo i da će ova ideja iščileti? Štaviše, zašto nikada nismo čuli za ovakva dešavanja pre deset godina, dok smo danas navedeni da verujemo da je reč o nekakvoj epidemiji? Umesto da se radi sa detetom i njegovom novopronađenom identitetu pristupi sa ovako očiglednih pozicija, u većini slučajeva dete će biti smešteno na brzi kolosek promene pola. Odavde počinje horor priča.

Jedan roditelj, „Elejn“, član aktivističke grupe Kelsi Koališen (Kelsey Coalition), čija je kćer prošla kroz „medicinske intervencije koje menjaju život“ shvatila je da je promena izuzetno štetna po buduće zdravlje u ukupnu dobrobit njenog deteta.

„Jednom kada dođu tinejdžerske godine, afirmativna nega znači davanje mladim ljudima hormona suprotnog pola“, rekla je Elejn na panel diskusiji koju je organizovala Heritedž Fondacija. „Devojčicama koje imaju samo dvanaest godina prepisuje se doživotno uzimanje testosterona, dok se dečacima daje estrogen. Ovo su ozbiljni hormonalni tretmani koji utiču na razvoj mozga, zdravlje kardio-vaskularnog sistema i mogu da povećaju rizik za dobijanje raka“.

Ovo vodi do operacionog stola, na kome su adolescenti, koji nisu dovoljno mentalno zreli koliko je neophodno da bi doneli odluku koja toliko menja život, stavljeni pod nož ireverzibilne hirurške promene. Dvostruka mastektomija kod devojčica, na primer, kao i oblikovanje lažnih penisa od tkiva uzetog sa drugih delova tela, su samo neke od procedura bez presedana koje su sada dostupne.

Elejn je spomenula poznati slučaj izvesnog Džeza Dženingsa (Jazz Jennings) kome je dijagnostifikovana „rodna disforija“ (gender dysphoria) i koji je odgajan kao devojčica od svoje pete godine. On je dobijao hormonski tretman od jedanaeste godine i, u sedamnaestoj godini, Džez je operisan kako bi bio odstranjen njegov penis i napravljena veštačka vagina od želuca.

Da Vas podsetimo:  Epidemiološka situacija na Balkanu – ZABRINJAVAJUĆA

„Nakon operacije, Džezovi šavovi na ranama su počeli da se odvajaju i formiran je krvni ugrušak. Obavljena je hitna operacija. Prema Džezovom doktoru ‘Kada sam je stavio na krevet, čuo sam nešto kao ‘pup’. Kada sam pogledao, video sam da se sve otvorilo“.

Elejn je nazvala Džezov slučaj „medicinskim eksperimentom na detetu“ koji se „prikazuje na televiziji poslednjih dvanaest godina“. Treba napomenuti da je sličan dramatičan scenario zaposeo naciju kada je obavljena izuzetno poznata „polna tranzicija“ Kejtlin Džener prenošena na televiziji. U pitanju je osoba rođena kao Brus Džener, nekada osvajač zlatne medalje na Olimpijskim igrama koji je možda najveći američki atletičar svih vremena. Očigledno pitanje je „koliko povodljive dece, koja ionako doživljavaju promene na svom telu tokom puberteta, je ubeđeno da donese odluku o promeni pola (nečemu što je dete moglo da čuje samo od nekog spoljnog medija ili izvora, osim ako roditelji ne vode tako uvrnute diskusije za trpezarijskim stolom) nakon što je gledalo ovu slavnu ličnost?“ Sada bi svega nekolicina ljudi dovodila u sumnju moćan uticaj koji TV zvezde imaju na ljude i posebno adolescente. U stvari, to je čitava ideja iza koncepta „pozitivnog uzora“. Nisam siguran da se Kejtlin Džener kvalifikuje za ovu ulogu.

Prema navodima doktora Majkla Lejdloua (Michael Laidlaw) ova deca, koja su doživela nešto što medicinska struka označava kao „rodnu disforiju“ prevazišla bi ovo stanje ili spontano ili uz pomoć terapeuta. Međutim, prema Lejdlou koji se poziva na istraživanja, mnoge devojčice i dečaci koji pokazuje simptome imaju neuropsihijatrijska stanja ili autizam. „Društvene mreže i Jutjub, takve stvari, dugotrajno gledanje. Jutjub videa onih koji su promenili pol izgleda da igra izvesnu ulogu… u smislu širenja zaraze“ popularizovanjem ove ideje među masama.

Pokret je zasnovan na modernoj liberalnoj ideji „rodnog identiteta“ koji se definiše kao „temeljni unutrašnji osećaj osobe o njenom sopstvenom rodu“ bez obzira na to šta biološke činjenice o njenom polu pokazuju. Doktor Lejdlou je predstavio možda najbolji slučaj protiv ishitrenog odlučivanja roditelja i njihove dece da su [deci] potrebni blokatori puberteta, na primer, ili ekstremno visoke doze hormona, kada je diskutovao šta se čini kada je osobi dijagnostifikovan rak.

„Ukoliko dete ili neko koga poznajete ima rak, da li želite rezultate patološke analize, da li želite skeniranje kako bi se utvrdilo [stanje] pre nego što date mučnu hemoterapiju“, upitao je. Ipak dozvoljavamo deci i adolescentima da preduzmu nepovratne hemijske i hirurške procedure, bez bilo kakvog dokaza koji pokazuje prisustvo „suprotnog pola“ u pacijentu.

Drugim rečima, medicinska zajednica se poigrava ne samo sa Majkom Prirodom] već i sa životima dece, vršeći radikalne eksperimente sa nepovratnim ishodom za koje nije pokazano da obezbeđuju sreću i dobrobit onih koji su im podvrgnuti.

„Mi dajemo vrlo škodljive terapije na osnovu dijagnoze bez objektivnih pokazatelja“, rekao je doktor Lejdlou. Lejdlou je prinuđen da ponavlja ono što je poznato milenijumima.

„Postoje samo dva pola“, kaže. „Pol je određen na rođenju, niko ga ne određuje. Doktori ne dodeljuju arbitrarno nekoj osobi da bude dečak i nekoj drugoj da bude devojčica. Svi znamo kako se to određuje.“

„Rekao bih ‘pitajte svoje babe koje ne čitaju naučne časopise, i one će vam tačno reći kako se razlikuju dečaci u odnosu na devojčice.““(2)

Kakav je zločin operacija promene pola kod dece, koja se vrši na osnovu sramne medijske propagande i kvazinaučnih laži što se nameću! Hoćemo li se mi, potomci Svetoga Save, sa time miriti ili ćemo ustati u odbranu Istine i Svetinje? Neka svako sam odluči! Ali, neka zna da će nas Bog pitati na Sudu Svome jesmo li digli glas protiv vog antihristovskog rugla!

Bog je blagoslovio muško i žensko; On je sazdao muško i žensko. To je jedno od temeljnih učenja naše vere. A dženderisti ustaju protiv Bogom sazdanog sveta u ime svojih demonoumnih fantazija!

PRAVOSLAVNO UČENjE O POLU

Kako su Sveti Oci razumeli tajnu pola?

Otac Vladimir Šmalij kaže: “Polni dualizam sv. Grigorije Nisijski razmatra kao simvol onoga što čoveka približava životinjskom svetu, faktički kao kosmičnost čovekovu. Pri tome, čovek se ne može izvoditi iz životinjskog načela niti se svoditi na njega, a životinjsko načelo je takođe životno načelo, svešteni dar života, i kao takav predstavlja tvarni dinamički odraz božanskog života. Međutim, s druge strane, polni dualizam predstavlja ne samo znak bliskosti čoveka sa drugim živim bićima, nego i načelo drugačijosti kada je u pitanju lik Božiji u čoveku, i kao takav predstavlja, po sv. Grigoriju Nisijskom, karakteristiku izmenljivosti, dinamičnosti tvorevine. U svom korenu polna dualnost, dvojstvenost, predstavlja dubinski metafizički marker tvarnosti, nesamobitnosti, nepotpunosti. Ali ta nepotpunost nije nerešiva, ona ne treba i ne može da se poima negativno. Za razliku od antičke misli, u kojoj se pretpostavljalo da nastanak bilo čega stavlja na njega neizbežni žig rđave izmenljivosti i prema tome ga neminovno čini nesposobnim da se približi Apsolutu i Dobru, hrišćanska misao optimistički tvrdi da tvarnost, pa prema tome i svaka nastalost nije rđava, nego dobra, jer sadrži u sebi mogućnost dinamičkog upodobljenja, upravo zbog toga što je čovek stvoren po liku Božijem. Pri tome, aktuelna beskrajnost Božanstva zadaje potencijalnu beskonačnost puta prema Bogu, na kome je sve što je dostignuto beskrajno manje od onoga što tek treba dostići.

Po svojoj prirodi čovek je stremljenje prema punoti, “dvojica koji stremi ka Trojici”. Pol je simvol aktuelne nepotpunosti i razdeljenja i u tom smislu može imati negativan značaj. Pozitivan sadržaj pola jeste težnja ka životu, ka dobru izražena kao težnja ka svojoj drugoj polovini, ka onom drugom. Ali i to je sticanje samoga sebe kao istovetnosti drugoga u sebi i sebe u drugome. Na taj način, pol je i razdeljujuća i sjedinjujuća realnost.“(4,599-600)

Kako su Adam i Eva bliski jedno drugom?

Po ocu Vladimiru:“U Evi Adam vidi sebe samoga, on postaje svestan sebe u odnosu sa novom ličnošću koja sa njim deli opštenje u njegovoj prirodi do te mere da su oni dve ličnosti (dvoje) zapravo prirodno jedno, “jedno telo” (l Mojs. 2,23-24). Ženstvenost nije nešto novo u odnosu na Adama i istovremeno ne predstavlja razdeljenje Adama kao prvobitnog androgina na muškarca i ženu. Kada bi žensko načelo bilo tuđe muškarcu, on ne bi bio u stanju da razume i ceni ženu. I nasuprot tome, kada bi muško načelo bilo potpuno tuđe i nerazumljivo ženi, ona ga jednostavno ne bi ni prepoznavala u muškarcu. Zajedničenje muškarca i žene moguće je srazmerno njihovoj opštosti i usled privlačnosti onog drugog u njegovoj drugačijosti. Privlačnost drugačijosti i zajednica u njemu moguća je samo u slučaju da postoji makar neki moment identičnosti te drugačijosti, kako u muškarcu tako i u ženi. Ta drugačijost uzeta u njenoj identičnosti i jeste pol kao takav (bez muško-ženske specifikacije), dat kao nepotpunost i kao traganje za punotom, kao težnja ka zajedničenju. Prirodno je ta drugačijost data kao dualnost muškog i ženskog, iako se njen izvor ne sastoji u samoj činjenici dualizma polova, nego u Adamu, u njegovoj tvarnosti.

Poznata parola o jednakosti polova ima hrišćanske korene u smislu afirmisanja univerzalnog jedinstva ljudske prirode. Ali u isto vreme jednakost polova podrazumeva hijerarhiju i poredak koji je zadat samom činjenicom da Eva potiče od Adama, a ne obrnuto. To ne znači da je Eva neki nepotpuni Adam. Eva poseduje isto takvu punotu čoveštva kao i Adam, ali punota čoveštva ostvaruje se samo u njihovom živom jedinstvu. Kao što jedinonačalije Oca u Presvetoj Trojici ne umanjuje jedinosuštnost Sina i Svetoga Duha, isto tako jedinonačalije muškarca ne umanjuje dostojanstvo žene. Ali koliko bi bilo bezumno pretpostaviti težnju Sina da se „nadmeće“ sa Ocem toliko je čudno nametati ženi da u svemu postane jednaka muškarcu. Razlike u služenjima muškarca i žene u Crkvi vezane su upravo za tu jerarhiju, koja je odraz drugačijosti polova.“(4, 600-601)

Da Vas podsetimo:  Na vlast su došli kao veliki Srbi, da li će s nje otići kao miševi?

Na pitanje – da li je Bog sazdao muško i žensko znajući da će čovek pasti u greh, sveštenik Vladimir odgovara:“Adam je sagrešio i to je činjenica koju je Bog znao dok ga je stvarao, pri tome ne predodređujući to sagrešenje. Takođe je apsolutno neumesno pitanje: da li bi čoveku bio potreban pol da on nije sagrešio? Bog, stvarajući čoveka, ne vrši eksperiment: sagrešiće – neće sagrešiti. Ovo nedopustivo hipotetičko “ako”, koje je prisutno u pukim ljudskim konstrukcijama, i jeste koren nerazumnog praznoslovlja. Ovde je prisutna, inače razumom nerazrešiva, aporija sapostojanja sveznanja Božijeg i ljudske slobode. Predznanje Božije ne narušava ljudsku slobodu. Ova konstatacija ne može se racionalno potvrditi, ali to je paradoks vere. Međutim, taj paradoks se može delimično shvatiti s pozicije dinamičkog razumevanja čoveka kao ličnosti. Promisao ne treba razumeti samo kao pokušaj konstruktora da skrpi i pusti u pogon neuspešan model. U njemu treba videti božansku pedagogiju. Nema ničega rđavog samog po sebi i u sebi. Zlo je neodgovarajuća upotreba slobode i svoej sopstvene prirode. Čak i sama smrt je dobra, jer upravo ona daje nadu na život, i smrt se pokazuje kao lek. Takođe i ljudsko razmnožavanje, koje liči na razmnožavanje beslovesnih životinja, ipak nije samo zlo nego i dobro, jer omogućava da se očuva kontinuitet života.“(4,601-602)

Naravno, brak kao zajednica muškarca i žene nije idealn, jer je čovek, posle gubljenja zajednice sa Bogom, prestao da bude idealan. Pa šta da se radi sa činjenicom da je život pola skoro uvek povezan sa strastima?

Otac Vladimir ističe:“Usled grehopada čovek je postao strasno biće. Strasnost se u najopštijem smislu u svetootačkoj misli poima kao pasivnost, to jest kao ono što u čoveku deluje izvan njegove lične kontrole, izvan kontrole uma. Čovek je strastan onda kada se pokazuje kao pasivan prema prirodnim procesima koji se u njemu odvijaju i koji samim tim preuzimaju vlast nad njime.

Čovek je po svojoj prirodi hijerarhijski ustrojeno biće. Čitav njegov složeni sastav mora biti slovesan, logosan, mora se nalaziti pod kontrolom uma koji upravlja voljom i delatnošću. Premda u građi ljudske prirode postoji temeljna sličnost sa celim kosmosom, a naročito sa životinjama, jer čovek ovenčava i istovremeno „rezimira“ kosmos (on je “sveživotinja”, po ocu Sergiju Bulgakovu), za razliku od životinja u čoveku prvobitno nema strasnosti, to jest pasivnosti, jer sve što on čini, čini u skladu sa svojom razumnom voljom. To i jeste prirodno stanje čovekovo. Za čoveka je prirodno da teži Bogu, tom beskonačnom Dobru, ispunjavajući Njegove zapovesti, nalazeći se u stvaralačkom dodiru sa svetom i upravljajući njime. Grehopad se sastoji u grešci uma koji se odvratio od onoga što je istinski dobro da bi prigrlio senku, iluziju dobra. Rezultat toga jeste remećenje celokupnog sastava čovekovog i rušenje hijerarhije njegovog prirodnog sastava. Um, koji se kod Otaca ne poistovećuje sa celinom ličnosti, ali je u najvećem stepenu izražava, okreće se od Boga ka ništavnosti tvorevine, gubi (premda ne u potpunosti) ulogu vladajućeg načela u čoveku i pokazuje se srazmerno gubljenju svojih prvobitnih sposobnosti kao pasivan i strastan. Čovek koji se odvratio od višeg da bi se približio nižem samim tim postaje uistinu sličan životinjama, jer se poput njih rukovodi beslovesnim, tj. iracionalnim prirodnim impulsima. Iskonsko dobro životno načelo u čoveku, koje je zajedničko za čoveka i sva živa bića, usled narušavanja hijerarhijskog ustrojstva njegove prirode, izlazi iz potčinjavanja logosnom načelu i počinje da gospodari nad čovekom. Međutim, ono što je za životinje, zbog načina na koji su stvorene, nešto prirodno, za čoveka postaje protivprirodno i grehovno. Čovek u značajnoj meri gubi svoju carsku ulogu u kosmosu, od mudrog vladara postaje tiranin i nasilnik.

U životu čovekovom posle grehovnog pada projavljuje se tragični dualizam. Čovekova priroda, prvobitno dobra, zbog svog rđavog korišćenja dospeva u grehovno stanje, stanje palosti. To isto može se reći i o dualizmu polnog načela u čoveku. Pad se tiče svih aspekata ljudskog bića, pa i pola. Greh dovodi ne samo do remećenja ljudske prirode kao takve, jer je ona prvobitno dobra, nego se pre svega negativno odražava na njenu građu, hijerarhiju i bitine osnove, na ono kako se ličnost prirodno realizuje. Opštenjsko, saradničko, stvaralačko načelo u čoveku je izopačeno, preokrenuta je hijerarhija vrednosti, usled čega društvo, država, kultura, civilizacija postaju prožeti otuđenjem. Jedini očigledni univerzalni oblik međuljudskog opštenja koji se može reproduovati svodi se bračne odnose, koji, bez obzira na prevlast individualizma i spoljašnjih normi u njima, čuvaju značajan potencijal ljubavi, čovečnosti, samopožrtvovanosti. Čovekovo biće postaje dvosmisleno i tragično. Bogom ustanovljeni produžetak ljudske vrste pokazuje se kao oštećen grehom kad je u pitanju njegovo mesto i uloge u čovekovoj prirodi; on je praćen iracionalnošću, afektima, stradanjima.“(4,602-603)

Pa ipak, čak i u stanju palosti, čovek je sposoban da voli. Otac Vladimir kaže:“Brak je ustanovljenje i ličnosno ostvarenje ljubavnog potencijala muškarca i žene, bez obzira na mnoštvo promašaja tokom celokupne ljudske istorije nakon grehovnog pada; on je ustanova koja čuva i obnavlja ljudski život, koja nepromenljivo daje iskustvo i sreću ljubavi, radost rađanja dece. Pri tome, on predstavlja sponu između pokolenja, kanal prenošenja osnovnih moralnih i duhovnih vrednosti.

Smisao ljudske istorije posle grehovnog pada sa ljudske tačke gledišta sastoji se u očekivanju spasenja, a s tačke gledišta božanske pedagogije u negovanju i očišćenju onog ostatka koji će biti sposoban da primi Boga. Vektor istorije u toj perspektivi kreće se od stare Eve ka novoj Evi, Prečistoj Djevi, Majci Božijoj. Ta istorijska linija prolazi kroz niz izbranja i otpadija, niz isprepleten mnoštvom blagoslovenih brakova koji daje kontinuitet pokoljenja (rodoslov Isusa Hrista)“.(4, 602-603)

Dakle, Bog je blagoslovio brak muškarca i žene kao temeljnu vrednost Njime sazdanog sveta. Pokušaj pokreta političkih homoseksualaca da nametnu redefiniciju braka i porodice sa konačnim ciljem njihovog ukidanja ( o čemu je, svojevremeno, pisala radikalna lezbo – feministkinja Šulamit Fajerston) neposredno je antihrišćanski poduhvat, usmeren protiv Boga i čoveka.

Zar pravoslavni hrišćanin sme da ćuti pred tom činjenicom?

POLITIČKI HOMOSEKSUALIZAM I OKULTIZAM

Postoje, sasvim jasno određene, kvazireligiozne osnove savremenog političkog homoseksualizma, koje se korene u drevnim gnostičkim učenjima, što ih, između ostalog, usvajaju okultističke prakse, poput kabale i savremenog Nju Ejdža. Ruska naučnica Olga Četverikova o tome piše:“Bog (En-Sof), po učenju kabale, predstavlja beskonačno ništa, koje u sebi sadrži duh i materiju, odnosno i ženski i muški princip. Muški princip proizilazi iz njegove desne strane, a ženski – iz leve. Prvi čovek, Adam, takođe je bio duhovno dvopolno biće – androgin. Ali, budući da je bio sablažnjen zemnim stvarima, dobio je fizičko telo i, pošto je iz sebe izdvojio ženski princip, podelio se na polove. Zajedno sa Adamom stvoren je veliki broj duša, koje su na nebu takođe bile androgini, ali se pri rođenju njihova celina cepa i oni gube savršenstvo i harmoniju. Tako kabala interpretira padanje u greh, a obzirom da je cilj života oslobođenje ood fizičkog tela i povratak u nekadašnje celovito stanje i slivanje sa božanstvom, onda se i podela na polove razmatra kao privremena pojava disharmonije koja vodi u kosmički haos./…/ „Nju ejdž“, koji sasvim obnavlja učenje kabale o prvom čoveku kao o bogu sličnom duhovnom androginu, sa celovitošću koja se raspada na dve polovine zbog njegove materijalizacije. Tako objašnjen pol predstavlja ograničenost koju treba magijski savladati. Da bi se spasao, čovek treba da se vrati u prethodno duhovno stanje celovitosti i da se spoji sa božanstvom. On počinje potragu za tom celovitošću već u sadašnjem životu. Pošto se Adam spojio sa Evom preko braka, on ne može da se sa njom na pravi način spoji u celinu i zato ostaje nepotpuni muškarac, kao što ona ostaje nepotpuna žena. Odnosno: dok muškarac teži muškosti – on ne može da stekne harmoniju, baš kao i žena koja teži ženstvenosti. Zato i božanski poredak braka postaje omrznut. Kako bi se obnovilo androgino jedinstvo muškarac mora da vrati sebi ženske principe, a žena – muške. Ta „celovitost“, kako uči „Nju ejdž“, formira se izlaženjem van granica pola u kome jeosoba rođena, a to se postiže homoseksualnim i lezbijskim vezama.“(5)

Da Vas podsetimo:  Potresna poruka generacije iz prošlog veka: Čestitajte, uspeli smo, a ne bi trebalo da smo živi!

Četverikova dodaje: “To u stvari predstavlja „teologiju obnove“ koju propoveda „nju ejdž“: da bismo se vratili u stanje prvostvorenog harmoničnog androgina neophodno je da se postane muško-žensko – preko homoseksualnosti i lezbejstva. Šta više – androginizacija će dovesti do stvaranja jedne nove vrste, slične anđelu, baš one „sedme rase“ Blavacke ( osnovateljka teosofije, iz koje se razvio Nju Ej pokret, nap.V.D.), koja će se sastojati samo iz duhova. Zato za „proroke“ „nju ejdža“ hermafrodit predstavlja jedino normalno, i njegov simbol je neraskidivo slivanje suprotnosti – jina i janga. A podela na polove ja anomalija i sve što je povezano sa porodicom, što nameće kulturna ograničenja za samoizražavanje ljudi mora da bude ukinuto.

Tako homoseksualnost, prema tumačenju „Nju ejdža“ , nije samo izazov savremenom društvu i njegovom tradicionalnom moralu, to je priprema za proglašavanje i konsolidaciju „religije sodomizma“ koja kao nova, ekumenska religija trećeg milenjuma treba da zameni hrišćanstvo. Smrtni greh „Nju ejdž“ proglašava za najvišu, božansku, obnavljajuću ljubav, iako se na taj način čoveku zauvek zatvara put prema istinskom spasenju.“(5)

Četverikova pokazuje i kako su se stvari razvijale kroz lažnu nauku:“Sakrivajući pravi, duhovni smisao svog programa, njuejdžeri su iskoristili mogućnosti novih pravaca u sociologiji i psihologiji, koji su u vreme formiranja „nju ejdža“ tek jačali, njihove ideje su predstavili uobliku naučnih koncepcija i teorija koje su potpuno u skladu sa duhom vremena. Među njima je najznačajnija bila koncepcija roda (gender), koja je razrađena krajem šezdesetih godina prošlog stoleća od strane američkih psihologa. Koncepciju roda je prvi formulisao seksolog Džon Mani, specijalista za interseksualnost i transseksualnost. On je bio taj, koji je uveo pojam „rod“ i „rodna uloga“ kako bi označio „socijalni pol“ čoveka koji se shvata kao socijalno određujući identitet, i koji on razlikuje u odnosu na „biološki pol“ koji čoveku daje priroda.“(5)

Okultizam je, na taj način, proglašen za „nauku“!

Ruski stručnjaci za Nju Ejdž, Vjačeslav Aleksejev i Andrej Grigorjev, ističu da se homoseksualizam u Nju Ejdžu raširio kao još jedna „duhovno – telesna praksa“, s ciljem postizanja magijskih moći. Pošto je u Nju Ejdžu uobičajena praksa tzv. „čenelinga“, prepuštanja „duhovima – vodičima“ koji ulaze u nečije telo i govore iz njega, zanimljivo je naglasiti da su svi ti „vodiči“ njuejdžerima govorili da je „nestandardna seksualna orijentacija“ nešto sasvim „normalno“. Evo šta o tome kažu Aleksejev i Grigorjev:“U orijentalnoj praksi su seksualne manipulacije barem ograničene prirodnim odnosima među polovima. Što se tiče njuejdžera, oni predlažu da se ne zadržavamo u tako uskim okvirima.

Po njihovom mišljenju, mi treba da se odreknemo svih ograničenja u seksualnom eksperimentisanju. Duh Set je preko „proročice” Džejn Roberts izjavio, na primer, da je za čoveka uopšte prirodno da bude biseksualan, a Vera Adler u knjizi „Kada čovečanstvo uđe u Novo doba” (1981) tvrdi da će u budućnosti biti ozakonjena sva seksualna izopačenja. Sa hrišćanske tačke gledišta postoji određeni, od Boga osveštani red koji vezuje muškarca i ženu, roditelje i decu. Predstava o reinkarnaciji duša čini sve te odnose relativnim i uslovnim – u prošlim životima muškarac je mogao da bude žena, sin i majka su mogli da budu ljubavnici, zato je sve dozvoljeno. Evo šta je, na primer, izjavio duh Zoli:„Seks i seksualno sjedinjenje, pri čemu je nebitno da li između muškarca i muškarca, žene i žene ili muškarca i žene – sve je to opštenje… Ako postoji poštovanje između oca i kćeri, oca i sina, majke i kćerke, majke i sina i svi oni su u tim godinama koje im omogućuju da uživaju u seksualnom sjedinjavanju, sa visine našeg shvatanja u tome nema apsolutno ničeg za osudu… Kada se radi o deci koja još nisu došla u te godine kada su psihički sposobna za seksualno sjedinjenje, teško je govoriti o poštovanju. Ali u tim odnosima postoji saglasnost. Dete i druga individua koja ga „zlostavlja” su se dogovorili da steknu to iskustvo… To je uzajamni akt, uzajamno dejstvo karme i energija”.

Osećaj stida ili gađenja koji se može pojaviti posle incesta ili homoseksualnog čina, po mišljenju Zoli, je rezultat izopačujućeg uticaja hrišćanske religiozne tradicije; duh savetuje:„Ako je došlo do incesta, pre svega se potrudite da se oslobodite osećaja krivice… Sistem stavova koji je prihvaćen u društvu – eto šta pravi od toga problem. Problem stvara ne sam čin, već osećaj krivice koji ga prati.”“(6,213)

Merilin Ferguson i Vera Adler predlažu da se prevaziđe tradicionalna porodica kao previše egoistična i separatistička struktura. Po mišljenju njuejdžera, muškarci treba da postanu ženstveniji, a žene – muževnije. U shvatanju „Nju ejdža” je, kako smo videli, postala široko rasprostranjena gnostička predstava o harmoničnom čoveku–androginu koji sadrži i muške i ženske osobine. Zato njuejdžeri podržavaju političke homoseksualce.

Dakle, kao pravoslavni hrišćanin, višedecenijski apologeta vere, boreći se protiv političkog homoseksualizma, znam o tom pokretu mnogo više nego što bi oni koji me na sudu gone to hteli. Politički homoseksualci prečesto nisu puki „ljudskopravaši“ – iza mnogih od njihovih organizacija i ideologa (ne svih, naravno!) stoji okultizam prepun hristofobije.

UMESTO ZAKLjUČKA

Naravno da odbranu o Bogom otkrivenoj istini o tajni pola smatram svojom religioznom dužnošću. Naravno da sam se zbog toga našao na udaru onih koji ratuju protiv te istine, i koji žele da svoje izmislice nametnu kao meru i proveru stvarnosti. Naravno da iza njih stoje tvorci Novog svetskog poretka, čija je slika, po Orvelu, čizma na ljudskom licu – zauvek. Naravno da, iz zemne perspektive, moj slučaj pre može da se završi porazom nego pobedom. Oni koji hoće da nas učine robljem imaju svu moć i novac ovoga sveta. Ali, kakve to ima veze? Zar Šarl Pegi nije definisao hrišćansku etiku kao „etiku herojskog pesimizma“?

Pa ipak, kao što, u drami „Boj na Kosovu“ Ljubomira Simovića, car Lazar kaže Bajazitu da je on, Bajazit, pobedio u svom boju, a on, Lazar, u svom ( jer su to dve različite bitke – jedna za zemno, a druga za nebesko ), tako i potpisnik ovih redova može, po ko zna koji put, da ponovi ono što je jedan ruski kaluđer rekao boljševicima:“Vi ćete pobediti, ali posle svih pobednika pobediće Hristos“.

Vladimir DIMITRIJEVIĆ
Izvor: Srpski Stav

  1. http://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/grradjanin-nepokorni-dr-vladimir-dimitrijevic-2020-g.pdf
  2. http://www.spc.rs/sr/mitropolit_ilarion_zapadni_svet_je_preplavila_epidemija_bezumlja
  3. https://stanjestvari.com/2019/05/08/frankenstajnova-deca-ono-sto-ne-znate-o-menjanju-pola-ce-vas-zaprepastiti/
  4. Свештеник Владимир Шмалиј: Православна антрополгија пола“, Да двоје једно буду/ Православни брак и породица у савременом свету, Београд, 2006.
  5. http://www.ceopom-istina.rs/globalizam/zavera/novi-svet-nastranih-kao-svetska-sodomska-antitsrkva/
  6. Čuvajte se da vas ko ne prevari/ Pravoslavlje na međi milenijuma, Beograd, 2007.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime