Političko stanje u regionu

Posle referenduma u Republici Srpskoj, više ništa nije isto. Srpska je dobila novo samopouzdanje, afirmaciju i legitimitet, ojačana diplomatskom podrškom Rusije, ali i dinamičnim razvojem ekonomskih odnosa sa Kinom, a pro-zapadna opozicija je doživela izborni debakl. S druge strane, izostala je podrška referendumu od strane zvanične Srbije. Da li Rusija ojačaba svoj položaj u srpskom korpusu preko Srpske, i da li će ovaj novi momenat biti povod za još jače pritiske na Srbiju iz pravca Zapada? Kako će na sve to uticati i izborni rezultat u Crnoj Gori, situacija u Siriji, američki izbori? Šta znači priča o ugroženoj bezbednosti predsednika Vlade Srbije? Javne varnice na relaciji Vlada Srbije – američka ambasada? Čini se da se bližimo nekom raspletu, i to na celom srpskom nacionalnom prostoru.

Referendum o Danu Republike u Republici Srpskoj je bio mnogo više od običnog referenduma. Na prvom mestu, bio je to prvi referendum u dejtonskoj Republici Srpskoj, kao i prvi u dejtonskoj Bosni i Hercegovini uopšte, što mu daje snagu presedana, probijanja leda. Logično bi bilo da su ga prve pozdravile upravo zapadne sile-tvorci nezavisne Bosne i Hercegovine – koje su se inače samoproklamovale ne samo kao simboli demokratije, već kao i njeni glavni, odnosno jedini izvoznici. Čak i po cenu razaranja država, započinjanja ratova, podsticanja masovnih ubistava i izbegličkih talasa. Sve u ime demokratije. Dakle, referendum u Srpskoj je trebalo da predstavlja još jedan „praznik demokratije“, jasan dokaz da se demokratija uspešno izvezla, odnosno uvezla na naše navodno zatucane, primitivne prostore. Ali, ne lezi vraže. Upravo su te iste sile-izvoznice demokratije bile – a i ostale – glavni protivnici održavanja referenduma.

Pritisak sila-izvoznica demokratije, naravno u tandemu sa političkim Sarajevom, je već dva puta uspeo da spreči održavanje referenduma o Sudu i Tužilaštvu BiH, 2011. i u jesen 2015. godine. No, ovaj put taj pritisak nije urodio plodom, i referendum je održan. I upravo činjenica da je, uprkos svim spoljnim pritiscima, referendum ne samo održan već i uspešno održan – čini ga posebnim. Zato što verovatno predstavlja i prvu veću nacionalnu srpsku pobedu u ovom veku. Dakle, baš kao što je Republika Srpska predstavljala glavnu nacionalnu pobedu u ratovima 1990-ih, ona je sada, u 21. veku, bila sredstvo nove nacionalne pobede, a možda i vesnik budućih.

Zato su odmah usledile i reakcije onih koji u srpskim nacionalnim pobedama vide svoj poraz. Usledili su pozivi na saslušanje članova Komisije za referendum od strane kompromitovanog i nedejtonskog Tužilaštva BiH, ali i poziv na saslušanje i samog predsednika Republike Srpske, Milorada Dodika, i to u Sarajevo. Jasno je da je u pitanju pokušaj političkog Sarajeva, podržanog od strane „demokratskog Zapada“ da obesmisli uspešni referendum i njegov širi značaj, da osnaži već značajno narušeni kredibilitet Tužilaštva BiH, ali i da kriminalizuje i dodatno medijski satanizuje predsednika Srpske. Naravno, uz ništa manje opasan, ali i te kako providan, pokušaj da se predsednik Srpske „namami“ u bezbednosno nesigurno okruženje, sa svim mogućim posledicama – čiji smo predokus videli tokom prošlogodišnje posete premijera Srbije Potočarima.

Ovim provokacijama takođe treba dodati uporno neprizavanje izbornog poraza u Srebrenici od strane kandidata SDA, dosadašnjeg gradonačelnika Durakovića, kao i najnoviji poziv UN, SAD i EU od strane delova bosansko-hercegovačke verske i intelektualne elite da se Srebrenica izdvoji iz Republike Srpske, kao i da se Bosna i Hercegovina, kroz „ustavne reforme“, centralizuje.[i] Tu je i najnoviji poziv Visokog predstavnika u BiH, Valentina Incka, upućen 1. novembra preko stranica američkog Vol strit žurnala, da „zapadna zajednica“ razmotri mogućnost smene predsednika Republike Srpske, što je svojevrstan diplomatski skandal, ali i otvorena provokacija, u cilju dalje izolacije rukovodstva Srpske, kao i dodatne delegitimizacije institucije predsednika.[ii] Takođe, treba obratiti pažnju i na slučaj hapšenja bivših pripadnika HVO u Orašju 31. oktobra, a koje je prouzrokovalo žestoke reakcije Zagreba, ali i pretnje blokada puteva koji vode iz Federacije BiH ka Republici Srpskoj od strane udruženja hrvatskih veterana, i destabilizacioni potencijal koji ovaj događaj nosi.[iii]

Naravno, celokupna situacija nije mogla i ne može a da se ne odrazi na dešavanja i atmosferu u samoj Srbiji, odnosno da se ne prelije ili, možda, svesno prenese ili sinhronizuje na prostoru Srbije. Slučajno ili ne – a iskustvo bi trebalo da nam govori da je malo toga slučajnog u zapadnoj politici na našim prostorima – ubrzo posle uspešnog referenduma, i još većeg uspeha vladajućeg SNSD na lokalnim izborima u BiH, tzv. Skupština Kosova izglasala je „zakon“ o otimanju rudarsko-metalurškog kombinata „Trepča“ od države Srbije, a američki „ambasador“ na „Kosovu“ je, skoro nonšalantno, na NATO seminaru u Prištini izjavio da će „bezbednosne snage Kosova postati vojska Kosova, pošto je potrebno da Kosovo ima sopstvene odbrambene kapacitete”.[iv] Takođe smo, u samoj Srbiji, imali neočekivana hapšenja bivših pripadnika OVK koji su, ne prvi put, prolazili kroz Srbiju: „direktora kosovske policije“ za region Kosovske Mitrovice Nehata Tačija, uhapšenog 29. septembra, kao i Hiljmija Keljmendija, uhapšenog 28. oktobra. Obojica su kasnije puštena, što je u skladu sa dosadašnjom mlakom politikom Beograda, ali ostaje zanimljivo pitanje zašto je ovaj presedan napravljen baš sad, u ovom periodu turbulencije, i čija je to tačno bila inicijativa (kao i pitanje zašto su naprasno pušteni).

Paralelno, u Crnoj Gori su 16. oktobra održani parlamentarni izbori, pod potpuno neregularnim okolnostima medijski promovisanog pokušaja „državnog udara“ kojim su se glavni mediji bavili čitavog dana glasanja, sa navodnim ishodištem u samoj Srbiji, ali i navodnim učešćem „stranih sila“ (sa jasnim aluzijama na Rusiju) – što je neminovno uticalo na ishod izbora, u korist evroatlantističkog nedemokratskog režima u Podgorici.[v] Opozicija nije priznala rezultate izbora. Međutim, zvanični Beograd se, kroz izjave premijera, faktički stavio na stranu i pružio potporu tvrdnjama režima Mila Đukanovića, međutim bez konkretnijih ponuđenih dokaza.[vi]

Sa svoje strane, NATO nije imao nikakav problem sa neregularnim uslovima crnogorskih izbora – štaviše, već je sledećeg dana saopštio, preko glasnogovornice, da su izbori bili „demokratski“ i da se Alijansa „raduje saradnji sa novom vladom“.[vii] Zvanični Vašington je takođe zadovoljan izborima, konstatujući da su „održani na miran i redovan način“. S druge strane, zvanična Moskva je stavila akcenat na činjenicu da je skoro pola glasača glasalo za stranke koje se zalažu za referendum o ulasku Crne Gore u NATO, kao i to da epizoda vezana za navodni pokušaj državnog prevrata „mora da bude detaljno i transparentno izučena“.[viii]

Na kraju, kao kulminaciju svega, imamo slučaj „Jajinci“, odnosno arsenala oružja i municije nađenog blizu porodične kuće premijera Srbije 29. oktobra, zatim i novi arsenal nađen u automobilu u garaži na Novom Beogradu tri dana kasnije, što je protumačeno kao pretnja po život ili bezbednost premijera Srbije ili njegovog brata, i kao moguća repriza događaja koji su bili uvod u ubistvo Zorana Đinđića. Nažalost, kao i u prethodnim „vanrednim“ slučajevima, javnost je ostala uskraćena za relevantne detalje i prepušteno joj je da veruje medijima na reč. Paralelno s tim, američki ambasador u Srbiji daje intervju za „Kurir“,[ix] koji je od strane članova Blade bliskih premijeru – ministra policije Stefanovića[x] i ministra za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja Vulina[xi] – protumačen kao neprimereno mešanje u unutrašnje stvari Srbije, nakon čega su usledile i varnice na relaciji Vlada Srbije – američka ambasada, kakve nisu viđene više godina. Medijske tvrdnje da su se na proslavi „Noći veštica“ marinci koji čuvaju američku ambasadu rugali premijeru, što je i sam premijer sarkastično komentarisao, samo su dolile ulje na vatru, bar u javnosti.[xii]

Ne treba izgubiti iz vida ni širi bezbednosni kontekst, koji se urušava, od opasnosti od novog izbegličkog ili migracionog talasa sa Bliskog istoka, sve agresivnijih nastojanja NATO da region čvrsto stavi pod svoju kontrolu a ruski uticaj minimizuje ili izbaci, novog naoružavanja hrvatske vojske od strane SAD,[xiii] do sveprisutne i rastuće pretnje islamskog radikalizma i terorizma. Reči upozorenja o ovom poslednjem stižu iz upućenih zapadnih krugova, što se, po dosadašnjem iskustvu pre može tretirati kao najava događaja nego kao puka analiza. Najnoviji primer je članak objavljen u američkom časopisu Nacionalni interes, „ISIS na vratima Balkana“, i reči upozorenja koje je uputio autor, inače konsultant britanske firme za procenu političkog rizika:

„Na krhkom evropskom jugoistoku islamizam bi mogao da podstakne nacionalna rivalstva i prekine dvodecenijski hladni mir. U uglavnom sekularnim, umerenim i desnocentričnim balkanskim državama religiozna srodstva nadilaze nacionalne granice a nasilni ekstremizmi izazivaju strah, etnički tribalizam i revolucionarne bezbednosne agende. Kad se grupe boraca Islamske države razbeže zbog opsade Mosula, situacija preti da eskalira.

Neslaganja su takođe izazvana i pogoršanjem regionalne bezbednosne dinamike. Rastuća atmosfera straha i međuetničkog nepoverenja znači da su nacionalni lideri bili nesposobni i nevoljni da ujedine napore na protivterorističkim aktivnostma. Zapravo, unilateralne akcije, uključujući samostalne državne istrage i vojne vežbe, rizikuju da dovedu do nepotrebnog podizanja tenzija.“[xiv]

Sva ova dešavanja, zgusnuta u relativno kratak vremenski period, kao i opšti globalni političko-bezbednosni kontekst, ukazuju da se neka vrsta raspleta na srpskom nacionalnom prostoru bliži. Teško je zamisliti da će stvari moći, posle svega što se desilo ili se dešava, da se vrate u pređašnje stanje.

U svemu je pozicija Republike Srpske, odnosno njenog rukovodstva, najjasnija: Srpska je rešena da se bori za dejtonske nadležnosti koje su joj pravno-političkim nasiljem poslednjih 20 godina oduzimane, odnosno otimane, i više neće prihvatati neravnopravan položaj i/ili tretman u BiH. Isto tako, Srpska je otvoreno prihvatila rusku diplomatsku podršku u vezi održavanja referenduma o Danu Republike, a sam predsednik Dodik je dobio važnu javno-diplomatsku podršku zvanične Moskve kada je primljen od predsednika Ruske Federacije samo nekoliko dana pre referenduma, u naglašeno prijateljskoj atmosferi.[xv] Ovakvim stavom i ponašanjem, ruska diplomatija je znatno ojačala svoje prisustvo i prestiž, ne samo među Srbima sa obe strane Drine, već i u regionu, pri tome delujući najpre sa principijelnih pozicija podrške demokratskom izražavanju naroda. Na kraju, posle uspešnog referenduma i lokalnih izbora, predsednik Republike Srpske je 31. oktobra otputovao u neuobičajeno dugu, devetodnevnu posetu Kini, radi dogovaranja najrazličitijih vidova političke, privredne i svake druge saradnje.[xvi] Drugim rečima, Republika Srpska je, trudeći se da ne prekine veze i odnose sa zapadnim zemljama, ali i čuvajući sopstveno državno dostojanstvo naspram njih,[xvii] čvrsto i odlučno krenula u pravljenje veza sa najvažnijim istočnim državama i silama – Rusijom i Kinom, postavši prva država u regionu koja i na rečima i na delu nastoji da sprovede višepolarni vektor međunarodnog delovanja i izvuče se iz ludačke košulje neprekidnog zapadnog uslovljavanja i ucena.

S druge strane, zvanična Srbija prolazi kroz svojevrsnu javnu agoniju, ne usuđujući se da istupi izvan postpetooktobarske matrice EU-integracija po svaku cenu, odnosno „bezalternativnosti“ pro-zapadne orijentacije, uprkos javnom insistiranju da je reč o „balansiranju“ između Istoka i Zapada. Uprkos dugotrajnim najavama o modernizaciji oružanih snaga uz pomoć Rusije, još se ništa konkretno nije realizovalo, i to uprkos jačanju vojnih potencijala Hrvatske i tzv. Kosova, a odugovlači se čak i sa davanjem statusa Srpsko-ruskom humanitarnom centru u Nišu koji bi bio simetričan statusu koji uživaju NATO snage i osoblje u Srbiji. S druge strane, neprekidno se ponavljaju uveravanja da „Srbija nikad neće uvesti sankcije Rusiji“, ali je opšti utisak da se nedovoljno do sada uradilo da se ojačaju ekonomske veze sa Rusijom. Takođe se, s tim u vezi, mora primetiti i da se ruska diplomatija prvi put odlučila da Srbiju javno upozori na potencijalno negativne posledice po srpsko-rusku saradnju u slučaju Srbijinog pristupanja EU.[xviii] To se jedino može protumačiti kao poziv da se Srbija čvršće i odlučnije definiše u svojim odnosima sa Rusijom, ili bar da dokaže da približavanje EU neće štetiti odnosima sa Rusijom (da li je to moguće dokazati je pitanje za vlasti Srbije, koje bi bilo dobro da Rusija dodatno akcentira).

Primetno je bilo odsustvo davanja podrške zvanične Srbije referendumu u Srpskoj, pa čak i kasnije protivljenje referendumu, koje je, na sreću, javno izraženo samo kao stav a ne i konkretni javni pritisak. Mnogi smatraju, ili se bar nadaju, da je to bila nužnost, da je to bio jedini način da Srbija amortizuje rastući zapadni pritisak. Međutim, ako pogledamo Republiku Srpsku, činjenicu da ona nije u potpunosti suverena, da ima bar pet puta manju populaciju od Srbije, da je izložena bar podjednako snažnim zapadnim pritiscima kao i sama Srbija, a da ipak mnogo odlučnije javno nastupa u odbrani svojih interesa – mogao bi se izvući zaključak da zvanična Srbija ipak radi manje od onoga što je moguće kada je reč o artikulisanju kako Srbijinog tako i svesrpskog nacionalnog interesa, a da je posvećenija „evro(atlantskim?)integracijama“ kao takvim, i u tom pogledu spremna na svakojake žrtve, ustupke ili, kako neki tvrde, svesno preduzete ali „nužnošću“ opravdane korake, poput npr. Briselskih sporazuma vezanih za Kosovo i Metohiju, kao i ograđivanja od referenduma u Srpskoj.

Čak i nepristrasnom posmatraču ne može a da ne promakne spremnost zvaničnog Beograda da ukine državne institucije na KiM, da se zvanično drži po strani u vezi događaja u Crnoj Gori (dok faktički daje podršku ondašnjem antisrpskom režimu), odnosno vrlo teškog položaja u kom se oni koji se deklarišu kao Srbi tamo nalaze, pod geslom „nemešanja“, paralelno sa spremnošću da se na negativan način „umeša“ u unutrašnje stvari Republike Srpske, javno negodujući zbog referenduma o Danu Republike – ali i zbog prošle godine raspisanog referenduma o Sudu i Tužilaštvu BiH, zbog čega je on, na kraju, i odložen za „bolja vremena“.

Dakle, uz sve navedene političko-bezbednosne probleme, najveći problem na ovom polju leži u samoj Srbiji, odnosno u nacionalno neartikulisanom, odnosno javno neodređenom položaju njene vlasti, u njenoj nesmanjenoj privrženosti neokolonijalnoj neoliberalnoj „doktrini“ i sve većoj nestabilnosti koja se stvara oko nje. Veliki je političko-bezbednosni problem kada Srbija i Republika Srpska ne nastupaju sinhronizovano i usaglašeno, i to je nešto što je važno da se, na jedan ili drugi način prevaziđe u nesigurnom vremenu koje dolazi, pogotovo zbog sve jačih pozicija koje Srpska zauzima u odnosima sa Rusijom i Kinom, dve svetske sile koje su pozitivno naklonjene prema srpskom državnom interesu (mada se mora primetiti i to da su prekodrinski srpsko-srpski odnosi u dosta dobrom stanju, i da su, uprkos svim poteškoćama, relativno stabilni). Takođe, sve će teže moći da se ignoriše situacija u Crnoj Gori – što zbog uzdrmanog legitimiteta vlasti, što zbog njenog kontinuiranog anti-srpskog delovanja, što zbog sve bližeg momenta učlanjenja Crne Gore u NATO. Na kraju, sve agresivnije ponašanje secesionističkih vlasti u Prištini je nešto što tzv. briselski dijalog sve slabije amortizuje, odnosno prikriva, što znači da se Srbija i tu tera na čistinu od strane zapadnog faktora, preko sve agresivnijih poteza vlasti u Prištini.

Momenti istine se bliže. Bezbednost samog premijera Srbije je ili stvarno ugrožena ili se stvara takva klima u javnost, a tu klimu pripadnici vladajuće većine u Srbiji često pripisuju, što posredno što neposredno – delovanju zapadnog faktora. Šta je odgovor?

Ako se uzme kao aksiom da se strategija suštinskog zapadnog neprijateljstva ili, u najmanju ruku, suštinskog nepoverenja prema srpskim nacionalnim interesima suštinski nije promenila u poslednjih 25 godina, čak i posle petooktobarskog prevrata, i da ne postoje naznake da će se promeniti, osim na gore – onda se nameće kao jedino razumna opcija čvršći i odlučniji zaokret u susret onima koji nude ruku ravnopravne saradnje bez političkog, ekonomskog ili drugog uslovljavanja. Kada bi rukovodstvo Srbije krenulo putem rukovodstva Republike Srpske, odlučnije artikulišući srpski i svesrpski nacionalni interes, dobila bi se ne samo sinergija, već bi se pokrenula i nova opštenacionalna energija. A videlo se na primeru ruske podrške referendumu u Srpskoj da je Moskva spremna da zauzme čak i na Zapadu „nepopularne“ stavove i podrži demokratske odluke srpskog naroda koje su zasnovane na međunarodnom pravu i poštovanju suverenih izbora nezavisnih država. Trebalo bi takođe, i to što pre, prihvatiti ruske ponude o modernizaciji oružanih snaga, kao i o produbljivanju ekonomskih odnosa, pogotovo putem što bržeg razvoja odnosa i integracija sa Evroazijskom ekonomskom unijom. Slično važi i za razvoj odnosa sa Kinom.

Pri tome, ovo nužno ne znači zaoštravanje odnosa sa zapadnim silama, osim tamo gde one insistiraju na radnjama štetnim po državni ili nacionalni interes. Naprotiv, kada bi politički Zapad shvatio da ne može više da se nada igri stvaranja podela na relaciji Banjaluka-Beograd, i kada bi shvatio da celokupni srpski korpus više nije spreman da „bezalternativno“ bude vezan za očigledno neperspektivni, duboko politički uslovljeni i neravnopravni proces EU-integracija, već da želi ravnopravne odnose bez političkih i drugih uslovljavanja, to bi pre moglo da posluži kao pozitivan impuls u tim odnosima. S druge strane, negativna zapadna reakcija na ovakve korake, inače sasvim normalne za svaku iole suverenu državu – ogolila bi do kraja – čak i onima kojima još uvek stvari nisu jasne – pravi odnos političkog Zapada, ili bar njegovog većeg dela, prema Srbima i srpskoj državnosti uopšte.

Pred Srbima na celom nacionalnom prostoru leži izbor – Istok, koji se ne meša u unutrašnje stvari država, ne nameće seksualnu i svaku drugu izvitoperenost, agresivnu sekularizaciju i dekadentne kulturne matrice, niti nastupa kolonijalno, ili Zapad, koji radi sve suprotno. Multipolarni svet u nastajanju, kojeg nudi Istok, jedina je opcija za bilo koji narod koji želi da ostane suveren i da ima šansu da ne padne u neokolonijalno ropstvo. „Neutralnost“ kao opcija je poželjna prvenstveno u smislu držanja otvorenih vrata prema Zapadu, gde god se mogu ostvariti ravnopravni odnosi zasnovani na međusobnom uvažavanju, i u smislu nepoželjnosti sukoba. Jer, ne treba zaboraviti, i sam politički Istok, na čelu sa Rusijom i Kinom, neprekidno stavlja naglasak upravo na uspostavljanje ravnopravnih odnosa, bez nametanja stavova ili vrednosti, apelujući „preko glava“ ostrašćenih zapadnih elita široj zapadnoj javnosti i tamošnjim racionalnim akterima. Ali, opet, u ovom trenutku, to je politički stav koji se može pripisati jedino Istoku, odnosno vodećim zemljama multipolarizma – Rusiji, Kini i ostalim državama BRIKS-a. U sadašnjem vremenu, potencijaln slobode za države i njihove narode leži isključivo na Istoku. U tom smislu, ne može biti „neutralnosti“ između „carstva nužde“ koje nudi Zapad, i „carstva (suverene) slobode“ koje nudi Istok. A celi smisao srpske istorije upućen je upravo na ovo drugo.

Nesigurna vremena u kojima se nalazimo zahtevaće što jasnije odgovore. Ili će nam ona sama doneti rasplete, ili ćemo mi sami to uraditi i proaktivno im izaći u susret. Rasplet se ne može izbeći, ali možemo da biramo kako ćemo se prema njemu postaviti, i koliki ćemo udeo u njemu, kao narod, imati. Tek tada ćemo se, kao narod, vratiti u sopstvenu istoriju.

Aleksandar Pavić

*Izlaganje na REGIONALNOM BEZBEDNOSNO-POLITIČKOM FORUMU: „AKTUELNI PROBLEMI, NOVI IZAZOVI I PRETNjE U BEZBEDNOSNOJ SFERI BALKANSKOG REGIONA“, 5. novembra 2016. u Medija centru u Beogradu.

[i] www.blic.rs/vesti/politika/grupa-intelektualaca-iz-bih-i-sad-trazi-izdvajanje-srebrenice-iz-rs/tk8lseb

[ii] www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=228710

[iii] www.rtvbn.com/3839773/blokiracemo-puteve-izmedju-srpske-i-fbih

[iv] www.politika.rs/scc/clanak/366284/Ambasador-SAD-u-Pristini-Kosovu-vojska-potrebna-za-odbranu

[v] www.nspm.rs/hronika/milo-djukanovic-o-pokusaju-drzavnog-udara-i-planovima-za-njegovo-hapsenje-videcemo-sta-je-dogovoreno-u-beogradu-a-sta-u-moskvi.html

[vi] rs.sputniknews.com/politika/201610241108604800-vucic-djukanovic-pracenje-/

[vii] www.nspm.rs/hronika/atlantska-alijansa-u-crnoj-gori-odrzani-demokratski-izbori-i-nato-se-raduje-saradnji-sa-novom-vladom.html

[viii] www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=226012

[ix] www.kurir.rs/vesti/politika/ambasador-sad-za-kurir-imam-dobre-odnose-s-vucicem-clanak-2516353

[x] www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2508095/stefanovic-ne-razumem-motiv-skota-da-se-mesa-u-unutrasnje-stvari-srbije.html

[xi] www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2511075/vulin-o-slucaju-jajinci-i-eventualnoj-vezi-sa-ambasadom-sad.html

[xii] rs.sputniknews.com/politika/201610301108673148-Americki-marinci-vredjali-Vucica/

[xiii] www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=08&dd=10&nav_id=1164358

[xiv] nationalinterest.org/feature/how-islamic-state-putting-the-balkans-edge-18229?page=show

[xv] rs.sputniknews.com/rusija/201609221108218114-sastanak-putin-dodik4/

[xvi] www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=227863

[xvii] www.nspm.rs/hronika/milorad-dodik-ako-je-bih-ono-sto-ambasada-sad-misli-da-jeste-ja-nisam-za-takvu-bih-sve-se-moze-resiti-dogovorom-tri-strane-bez-mesanja-sa-strane.html

[xviii] rs.sputniknews.com/politika/201610171108513780-cepurin-srbija-rusija-eusaradnja/