Politika nezameranja

Pre dve godine, na dvadesetu godišnjicu „Oluje“, grupa studenata iz Beograda je organizovala protest ispred hrvatske ambasade. Ja sam, tog dana, spremio posebnu emisiju o proterivanju Srba iz Hrvatske i otišao sam da vidim skup, više zato što mi je hrvatska ambasada tada bila bukvalno na pet minuta od radnog mesta. Veče, negde oko osam sati, gomilica od najviše 150 mahom mladih ljudi. Malo se prošunjam, popričam, nigde ne čujem ijekavski, niti čujem zavičajne naglaske. Nigde jednog Krajišnika nema, sve sama deca iz Srbije. Neće Krajišnici da se zamere Hrvatima, zatrebaće putovnica, domovnica, šta ako ovi iz ambasade snimaju demonstrante?

Te večeri sam, prvi i jedini put, ljut zbog krajiške kalkulacije, otkazao emisiju. Iako sam, od kako znam za sebe, integralni Srbin (i svi su moji to vazda bili), bio sam, tada, pokoleban.

Često sam, i među prijateljima, i kroz emisije, govorio kako je sudbina Srba iz Hrvatske i Mađarske najtragičnija od svih delova našeg naroda. Otišli su da bi bili slobodni ljudi u hrišćanskoj zemlji i da bi krvlju plaćali kiriju za tu slobodu i – trista godina kasnije – ili su asimilovani, ili pobijeni od svojih nekadašnjih sunarodnika, koji su promenili veru i naciju. Ostaci, na Krajišnike mislim, su proterani, čime je i faktički stavljena tačka na trista godina krvarenja i muka. Gde si bio – nigde, šta si radio – ništa. Napunili su Krajišnici, kao vojnici, grobove širom Evrope, krvareći za bečki dvor, sve do Flandrije i Prusije; jedini su Srbi koji su pucali na Ruse, u Prvom svetskom ratu; punili su jame, ubijani maljevima i noževima nekadašnje braće i, na kraju, sve je bilo uzalud: morali su da odu. Ovo malo Srba što je ostalo u Hrvatskoj, za dve generacije neće ni postojati.

Duga izolacija od matice svog naroda i navika da se živi od države, da se bude vojnik i pandur, načela je karakter Krajišnika i dovela do pojave sužene svesti, karakeristične baš za ova zanimanja. Družba je družba, služba je služba. Čak i danas, u Srbiji, Krajišnici su opet vojnici, policajci i državni službenici i oko toga slabo prave kompromise. Samo ko mora, ko nije uspeo da se ugura u neku javnu službu, radi za privatnika, ili je i sam privatnik.

U emisijama, a nije jedna bila, o Krajini i Krajišnicima, koga god sam zvao (izuzev izuzetnog i nadahnutog Dušana Bastašića), svi su mi govorili samo o ličnim dokumentima, nerešenim penzijama, imovini… Jame, grobovi, ljutnja na ubice – ni traga. Samo socijalno-ekonomska pitanja. I, povremeno, ljutnja na Srbiju, jer im nije dala što su očekivali.

Doselili su se, dakle, bežeći iz Hrvatske, u Srbiju i počeli da stvaraju svoja geta, poput Busija, u blizini Zemuna. Mi smo im, biće, kulturološki strani i hronično su uvređeni što nisu od nas dobili više. Slažem se, režim Slobodana Miloševića se poigravao s njima i trošio ih za svoje ciljeve, ali, u trenutku kad je do pada Krajine došlo, ni mi ovde nismo živeli u Diznilendu, nego smo jeli makarone i poparu. Dali smo braći šta smo i koliko imali. Ja, lično, verovao mi ko ili ne verovao, dadoh garsonjeru ženi koja je izgubila muža u ratu i dovukla troje male dece sa sobom. Tada sam toliko mogao. Ima dvadeset godina da se javila nije, koliko da kaže da su živi. Obrazovala se, kroz vekove, navika da se stalno nešto čeka od nekoga, posebno od države, dok se kod nas i kod Srba u Bosni, nije imalo šta čekati od turske države. Mi smo se razvijali nasuprot državi, Krajišnici uz nju. Mi nismo imali čemu, ni od koga da se nadamo. Što smo stvorili sami, to smo imali.

Posle te propuštene emisije, digao sam ruke od Krajišnika i rekao sebi da ću tu temu zatvoriti.

Čujem, međutim, od moje koleginice Olivere Manojlović-Štrbac, Kninjanke, da se, u manastiru Krušedol, 27. maja održava sabor Krajišnika i da je nastao kao dan sećanja na izginule u „Bljesku“ i „Oluji“. Proradi mi stara emocija i rešim da odem, iako nemam kap dinarske krvi u sebi. Nacrtam se u manastiru već u devet ujutro. Prvo što mi padne u oči, vrti se, po raznim tezgama i improvizovanim štandovima jedno pedesetak jaganjaca i prodaju se suveniri i igračke. Kao vašar.

Dve stotine metara odatle, u manastiru, traje pomen poginulima, a na trideset koraka od crkve, bina, sa koje bije „Gara“, možeš ispred zvučnika da se feniraš. Naroda prilično i još stiže. Pokušavam da nahvatam nekoga za intervju, ali niko neće da se slika, da se ne zameri Hrvatima. Trebaće nešto opet odande. Istina, rado hoće da pričaju o nerešenom statusu ovde, o mukama koje su ovde videli (ne o mukama od kojih su pobegli), opet o penzijama, domovnici, putovnici… O raketiranim kolonama neće.

Da li su dugi vekovi, u kojima su pogibije bile sastavni deo bitisanja, stvorile ravnodušnost prema životu i smrti, da li je došlo do apsolutizacije države, ma koja ona bila (čak i NDH, u kojoj je bilo čak trinaest Srba generala http://www.bastabalkana.com/2015/09/srpski-ustaski-generali-u-ndh-nezavisnoj-drzavi-hrvatskoj/), da li su se smrt i život drugačije povezali nego kod nas, ovde, ja zaista ne znam, ali je nedostatak pijeteta prema žrtvama, prema srodnicima i prijateljima, bio sasvim vidljiv. Udri brigu na veselje! Više folklornih grupa, komercijalno „ojkanje“, radost oko bine, krkanje vruće jagnjetine – sve to je stvaralo mučan utisak. Video sam samo jednu ženu, među hiljadama, koja je plakala za bratom, koji je nestao u nekoj koloni. Svi ostali kao da nisu na pomen došli, nego na svadbu. Nismo ni mi, ovde, cvećke, i ovde se na groblju i pomenima krka, ali se ne peva i ne šenluči.

U redu, shvatio sam i naučio: bit ljudskog života je u putovnici, domovnici, penzijici, službici, ali, braćo moja krajiška, ubijali su vas, klali, lovili kao zverad, decu vam u jame bacali, kako možete preko toga da pređete zbog statusnih pitanja? Kako toliku krv oprostiste i zaboraviste? Sanjate li pravdu i osvetu, ili putovnicu? Zar ne smete svoja lica da pokažete pred kamerom, da se dželatima ne zamerite?

Vaša (i naša) braća iz Bosne su jednako bila ostavljena od Beograda tokom rata i nisu imala mnogo veću vojsku od krajiške, pa su se održala i kroz vatru i krv podigla do države. Kako je rat odmicao, Srbi iz Bosne su jačali, vio ste slabili, ali ne zbog Beograda, nego zbog kalkulacije. Zato, danas, Srbi iz Bosne ništa ne traže ni od Srbije, ni od Federacije, a posebno ih boli dupe šta se o njima misli u šeher-Sarajevu. Oni su danas slobodni ljudi koji, iako ne žive bogato, ništa ni od koga ne čekaju i ne traže.

Vekovna navika da se, sa rukom pruženom prema državnoj kasici, pretrajava život, definitivno kvari i pojedinca, i grupu.

Ostaje nam da se nadamo da će deca i unuci naše braće drugačiji pogled na život i svet imati. Taj radikalno materijalistički stav prema životu i prema materijalnim vrednostima, u priličnoj je opreci sa srpskom tradicijom i običajima i nosi sa sobom opasnost od ispadanja iz kulturnog obrasca. Pokazivanje dostojanstva pred državom, i svojom, kamo li hrvatskom, nije rđava stvar. Ne znam, braćo Krajišnici, kako vam nije jasno da se o hrvatsku državu ogrebati nećete, da ona nije takva stvorena da vama nadoknadi vaše gubitke, ni imovinske, ni one u krvi.

Jednom sam već pisao o tome: na rubovima srpstva došlo je do razvodnjavanja identiteta i to ne u smislu subjektivnog doživljaja (jer svaki Krajišnik vruje da je čak i bolji Srbin od Šumadinca), nego u pogledu usvajanja načina života, a nekada i načina mišljenja drugih naroda, sa kojima se dolazilo u dodir. Krajišnika sa Piroćancem, na primer, samo vera spaja, jedva da se i razumeju, a sa Hrvatom samo vera razdvaja; od načina govora do kuhinje, sve im je isto. Isto tako, svaki Krajišnik ima neku tužnu priču o nekom Hrvatu koji je spasavao Srbe tokom ratova, a one, koji su u jame bacali, slabo pamte.

Da, na kraju, kažem i ovo: kada se pojavila, u vreme komunizma, knjiga Jova Radulovića, „Golubnjača“, najogorčenije su je napali baš Krajišnici, jer im je, je li, remetila dobrosusedske odnose sa braćom Hrvatima. Čak je jedan general, Ličanin, čijeg imena ne mogu ovog časa da se setim, rekao da se sa stavovima iz knjige ne slaže, iako je nije čitao. Inače, u to vreme je bilo još onih baba, sa crnim maramama, koje su smele i htele da govore o stradanjima Srba, ali su one pomrle, a ovi moderni Krajišnici su rešili da trampe sećanja na pokolje za putovnice i domovnice. Možda ne svi, da neko ne kaže da sam maliciozan, ali velika većina.

Nije slučajno, bar ja tako mislim, da Krajišnici nisu imali političare većeg ranga. Politički dunsteri, poput Jovana Raškovića, su tipičan izraz one gnjecave, metiljave želje za suživotom ovaca i vukova, od koje nema ništa. Oni, pak, radikalniji Srbi, nisu bili veće vrednosti, već su slušali Beograd, jer u sebi nisu nalazili ni plan, ni strategiju za rat, a ni za vreme posle rata. Republika Srpska se na vreme oduprla Beogradu, a Karadžić i Mladić su, uz sve svoje mane, ljudi daleko većeg formata, nego što su to bili Martić, ili Babić. Krajina je dozvolila da je vode lokalni šerif i provincijski zubar.

Tačno je da Beograd nije nevin u padu Krajine; mislim i da su krajiški generali sve, samo ne nevini i naivni u celoj priči. Ipak, brzina bežanja pokazuje da se u pobedu nije ni verovalo i da se samo čekao znak. Četvorogodišnje čekanje da se nađe nagodba sa Hrvatima, pokazalo se kao kruna nepoznavanja tog naroda i njegove politike, kao i prirode hrvatske države. Sve krajiške bitke su prvo izgubljene u duhu, pa tek onda na terenu. Imam utisak da Krajišnici, ni danas, nemaju dovoljnu distancu da pravilno ocene hrvatsku državu i njene namere.

Što se mene lično tiče, Krajinom se više baviti neću, bar ne na način kako to Krajišnici hoće, a to je da se od Srbije i Srba očekuje da budu samo hranljiva podloga za njih. Kad ih budem video da demonstriraju ispred „rvacke“ ambasade, kad budem video da su razdvojili opelo od „Gare“, kad budem čuo da penzije i imovina nisu zamena za krv, opet ću se vratiti braći, ali dotle – ne.

Milan Milenković

www.milanmilenkovic.com