Ponosan na poreklo, veru, naciju, istoriju…

Moje ime je Nikola Jović. Imam 19 godina. Student sam prve godine Fakulteta političkih nauka, smera međunarodne politike. Ovo što ćete čitati je moje svedočenje o događaju koji se nedavno odigrao na mom fakultetu. Potpisujem i stojim iza svake reči, naravno ako svi oni koji ovaj tekst budu objavljivali obave to u celosti, bez ikakvog cenzurisanja i dopisivanja.

Naime, u četvrtak, 19. novembra je na Fakultetu političkih nauka održana tribina sa naslovom „Savremeni vektor bezbednosti i odbrambene politike Republike Srbije“, gosti predavači su bili Prvoslav Davinić, ministar odbrane SiCG 2004. – 2005. godine, prof. dr Dragan Simeunović, direktor Akademije za nacionalnu bezbednost i Milovan Drecun, predsednik odbora za KiM i šef srpske delegacije u Parlamentarnoj skupštini ODKB. Za tribinu sam saznao dan ranije i odmah odlučio da odem, kada sam video ko dolazi i o čemu će se pričati.

O gospodinu Daviniću nisam imao ranije nikakvo posebno mišljenje, jednostavno, kao i većinu ministara posle prozapadne narandžaste revolucije 5.oktobra, smatrao sam ga običnim izvršiocem dužnosti po nalogu Zapada, a kad se uzme u obzir da je bio ministar vojske, te nekada najuglednije srpske institucije, koja je danas spala na malo ozbiljnije lovačko društvo, upravo u procesu „modernizacije i profesionalizacije“ posle petog oktobra, smatrao sam da je na njemu odgovornost bila znatno veća, samim tim i izdaja njegova, znatno veća.

Prof. dr Dragan Simeunović, ujedno i redovni profesor-predavač na mom fakultetu, o njemu pre nisam imao stvoreno mišljenje, ali mi je ostao upamćen kao neko neutralan i nepristrasan, upravo svojim izlaganjem na ovoj tribini, tako da za njegovo poznavanje materije, ekspertizu na polju kojim se bavi i nepristrasan stav koji zauzima u iznošenju proverenih stavki i brojki, imam samo reči hvale.

I treći, možda najinteresantniji gost, Milovan Drecun. Od ratnog izveštača sa Košara, publiciste i novinara, autora filmova „Pakao Košara“, „Operacija Strela- Bitka za Metohiju“ kao i brojnih drugih publikacija o poslednjem ratu koji je Srbija vodila, preko autora geopolitičke emisije „Izazovi istine“, do stranačkog kadra SNS-a od izbora 2012. godine na ovamo. Malo je reći da je izuzetno mnogo pao u mojim očima od momenta kada je stupio u saradnju sa najgorima od najgorih (vreme je pokazalo, vreme pokazuje i tek će pokazati zašto su najgori od najgorih), Srpskom Naprednom Strankom. Takođe je zub vremena razobličio da nit’ su napredni, nit su srpski nastrojeni, ali su stranka itekako, sa sve stranačkim kadrovima na svim relevantnim funkcijama, stranačkim zapošljavanjima po principu imaš člansku kartu-može posao, nemaš člansku kartu-nema posla za tebe i stranačkim botovima, možda najmizernijim gmižućim ljudima današnjice u okupiranoj Srbiji.

Rekoh sebi, ako ovaj treći, najinteresantniji gost, jedini aktivni političar od sva tri gosta predavača, ne bude pretvorio ovo predavanje u stranački miting i plejadu hvalospeva o aktuelnoj vladajućoj oligarhiji i njihovim brojnim „uspesima“ po pitanju vitalnih nacionalnih interesa (čitaj pitanja KosMeta, članstva u EU i NATO i odnosa prema zemljama BRIKS-a i ŠOS-a , odnosa sa Srbima u regionu i dijaspori itd…), neću ga ni ja napadati, niti vladavinu strukture koje je i sam deo. Vreme, to najverodostojnije rešeto istine, će me ubrzo demantovati, kao i moje strepnje da strančarenja od strane Drecuna neće biti.

Tribina je počela u najboljem redu. Fin odziv ljudi, lep ambijent amfiteatra mog fakulteta i naravno interesantni gosti. Prvi je govorio Prvoslav Davinić. Njemu isto kapa dole u ovoj situaciji za maksimalno izbegavanje pominjanja svog ministarskog rada i govorenja objektivno o svom angažovanju u UN i iskustvima iz SAD. Shodno situaciji, maksimalno korektno izlaganje.

Sledeći je na red došao Drecun. Od kada je uzeo reč, preskočio je sve ono što je bilo pre 2012. godine, kao da do onda, ni on ni njegov rad na geopolitièkim emisijama i publikacijama nije ni postojao i „skočio“ odmah na hvalisanje uspeha vlasti po pitanju gore pomenutih nacionalnih interesa. „Pohvala ludosti“, konstatovao bih, pozivajući se na naslov popularnog dela neprolazne vrednosti autora Erazma Deziderijea Roterdamskog. I to se nastavilo tako, celih pola časa, ako ne i više. Nezadovoljstvo i bes u meni su kuljali i rasli do tačke neizdrživosti ali sam uspeo da ostanem pribran i sačekam deo tribine predviđen za pitanja publike da priupitam nešto gospodina Drecuna.

Sledeći je govorio prof. dr Simeunoviæ koji je rekao da manje-više nema šta da doda na početna dva izlaganja i da će pokušati da kroz odgovore na pitanja studenata obrazloži neke stavke i stavove koji ih zanimaju, interesuju ili zbunjuju.

Došao je red i na pitanja. Jedno za drugim ređala su se trivijalna, izlišna, „očekivana“ i besmislena pitanja, kao u nenameštenim emisijama od kojih se neke od njih ne zovu „Teška reč“ ili recimo „Grand- narod pita“, navodim ova dva primera jer su po tematici i ozbiljnosti rame uz rame. I tako jedno za drugim, manje – više isto pitanje se iznova raspreda i razgrće a izbegavaju se ona suštinska, korenita i prećutkivana sa kojih valja skinuti veo tajne i demistifikovati ih. Ko, u tom trenutku, ako ne ja?

Ustao sam i u startu naglasio da će moje izlaganje biti upućeno isključivo gospodinu Drecunu i da će zapravo biti više pitanja. Gledao sam pravo u gospodina Drecuna i jednu po jednu demantovao tvrdnje iz njegovih izlaganja koje su zvučale kao prosečno gostovanje premijera u gore pomenutoj nenameštenoj emisiji. Ne u „Grand- narod pita“, nego u „Teškoj reči“, mada ko zna, sve je moguće, pre par godina je „Plesao do snova“, možda uskoro dozvoli da ga narod nešto pametno pita, ne sme se na informaciju od vitalnog državnog i društvenog interesa, tipa da li će Kristijan biti vraćen na Farmu, predugo čekati.

Prvo sam pitao gospodina Drecuna kako zamišlja da našu mirovnu i stabilizatorsku politiku na Balkanu zasnivamo na saradnji sa onima koji su trenutni svetski destabilizujući i anti-mirovni faktor broj jedan, čitaj SAD i NATO pakt?

Kako zamišlja da se protiv terorizma u Raškoj oblasti, na KosMet-u i Bosni i Hercegovini borimo uz pomoć onih koji su te terorizme i stvorili u svoju korist u pogodno vreme, bosanskohercegovački u otadžbinskom ratu za Republiku Srpsku, šiptarski u separatističkom ratu za otcepljenje KosMeta i NATO agresiji i ovaj u Raškoj oblasti, koji je novijeg datuma i koji tek treba „da se pokaže“ u našoj zemlji, jer je svoje međunarodno predstavljanje već imao na sirijskom ratištu iz kojeg se vratio pun utisaka i iskustava koja će nesumnjivo podeliti sa nama u bližoj budućnosti.

Upitah ga kako da nam Kosovo i Metohiju vrate oni koji su nam ga oteli? Kako da računamo, kako je on to u izlaganju rekao, na KFOR kao na garant bezbednosti našeg stanovništva i svetinja na toj svetoj zemlji, kad je isti taj KFOR u martovskom pogromu stajao sa strane i gledao divljanje 60.000 Šiptara i paljenje više desetina crkava i manastira kao i proterivanje više desetina hiljada Srba, čak im ponekad i dajući, šiptarskim iredentistima i secesionistima na korišćenje i oružje ili jednostavno izlazeći iz svojih oklopnih vozila i prepuštajući arnautskoj hordi da njime lakše, brže i efikasnije ispuni svoj zadatak.

Pitao sam ga kako to da budemo deo šire evropske i svetske koalicione mreže za borbu protiv međunarodnog terorizma na čelu sa naravno SAD i NATO paktom, kad su ista ta dva činioca i stvorila međunarodni terorizam u velikom obimu ? Reč je naravno o Al Kaidi, koju su, za potrebe isterivanja Sovjeta iz Avganistana osamdesetih, stvorile CIA i njeni sateliti na terenu., što je nedvosmisleno više puta potvrdila Hilari Klinton u svojim javnim izlaganjima.

Pitao sam ga šta je sa istom tom Al Kaidom danas? Nešto ne čujem da se o njoj govori od kad je „Islamska država“, „svetski agresor i pretnja broj jedan“. Pitah ga da li se Al Kaida transformisala u „Islamsku državu“? Da li se utopila u nju? Da li ju je Islamska država porazila i ugušila? Gde je danas Al Kaida, šta radi, kako je, čime se bavi, ima li za hleba, treba li joj nešto, zabrinut sam za nju? Pitah sve to gospodina Drecuna. Ili je samo „Islamska država“ novi paravan SAD i NATO pakta, „nova“ Al Kaida, jer je „stara“, kao već istrošena „krava muzara“ za „rat protiv terora“ dostigla svoj životni vek trajanja i otišla na bunjište istorije.

Dalje ga pitah, kako danas, kad je federacija BiH „pojela“ skoro sva prava Republike Srpske obećana njoj 1995.godine u Dejtonu, a podržavana od SAD i NATO pakta, mi da budemo njihovi saveznici?
Kako kad u Crnoj Gori ova dva krvoloka, SAD i NATO, drže na vlasti poslednjeg evropskog diktatora (ili pretposlednjeg, i mi konja za trku imamo), ne dajući da se on demokratskim putem, preko izbora, povuče sa vlasti, mi budemo njihovi saveznici?

I za kraj postavih mu lično pitanje, zatraživši mu da prokomentariše svoju političku transformaciju u zadnjih par godina, od čoveka koji je sa lica mesta izveštavao o agresiji šiptarskih terorista i NATO pakta na KosMetu, do političke pojave koja bezlično i nemo sada sedi i pregovara o KosMetu sa istim tim predstavnicima šiptarskih terorista i NATO pakta.

Drecun je svoju odbranu, jadnu lošu i neveštu, držao kratko i nedovoljno uverljivo da bi mene i sve prisutne ubedio u istinitost svojih tvrdnji i ispravnost postupaka trenutne vlade. Rekao je da smo bukvalno okruženi zemljama NATO pakta i da moramo zarad očuvanja celovitosti zemlje da uđemo u NATO ili makar sarađujemo sa „partnerstvom za mir“. U trenutku kada se ceo svet zadivljuje multipolarizmom nekadašnjih kolonija i posrnulog sibirskog medveda, mi da stojimo kao jedan od poslednjih branika unipolarnog zapadnog čudovišta? Interesantno.

Završio je izlaganje euforično i pobednički, što mu stanje na terenu i trenutna situacija svakako ne dozvoljavaju, rekavši da se „Zajednicom srpskih opština“ ZVANIČNA Republika Srbija vraća na Kosovo i Metohiju. Pomislih, lepo je to. Dali smo kuću i okućnicu a dobili mogućnost da povremeno prespavamo ispred ulaznih vrata. Sjajna trampa, neverovatna pobeda srpske diplomatije i državnog vrha u „pregovorima“ sa „Prištinom“.

Čim je ovo rekao organizator je proglasio kraj tribine i ubrzo zatim gospodin Drecun je hitro izašao iz sale vešto se pretvarajući da ga neko zove na telefon. Sačekao sam da „završi razgovor“, prišao i rekao:

„Gospodine Drecun, zvanična, kako vi to kažete, Republika Srbija, se nikada nije ni povlačila sa Kosova i Metohija da bi se sada sa ZSO vratila, kako vi to kažete. Mi i dan danas imamo naše opštine na krajnjem jugu, imamo Štrpce, imamo Brezovicu, imamo jak i slobodan sever sa Trepčom, Gazivodama, Prištinskim univerzitetom sa privremenim sedištem u Mitrovici i imamo bolnicu u severnoj Mitrovici.“

„Pa da, ali te institucije nisu međunarodno priznate.“, reče mi on samouvereno.

„Je li to sprečavalo naše ljude dole da se godinama tamo leče, studiraju, rade i žive? Mislim da nije. A ako ta međunarodna zajednica ne priznaje naše institucije i opštine na našoj zemlji, kakva je to međunarodna zajednica i treba li sa tom međunarodnom zajednicom da pregovaramo o statusu naše južne pokrajine?“ . Pogledao me mučno, nasmejao se kiselo i tiho udaljio. Očekivano.

Ova rasprava sa Drecunom, prevazilazi lične okvire i mene i njega, ali oslikava najbitniju borbu u Srbiji danas, koja će rešiti sve ostale.

Sa jedne strane on, „predstavnik vlade Srbije“, pozvan i prizvan da „reši problem“ južne srpske pokrajine, „pregovorima“ sa „Prištinom“ u Briselu, uz posredstvo EU a blagoslov NATO pakta koji je tu da nam kroz „partnerstvo za mir“ garantuje da nas neće bombardovati i vojno okupirati 10 posto terotorije i na njoj napraviti najveću NATO bazu u ovom delu Evrope a drugu najveću u Evropi.

Sa druge strane ja, mladi srpski patriota i nacionalista, obespravljeni student iz osiromašenog srednjeg sloja, sa severa zemlje, iz radničke porodice, ponosan na svoje poreklo, krv, veru, rasu, naciju, istoriju, kulturu i tradiciju, koji sanja bolje bolju Srbiju sutrašnjice dok stvara bolju Srbiju već danas i na svakom koraku se bori za nju, pa i na ovaj način, kao i na bilo koji drugi.

Koja će Srbija pobediti, ova „Drecunova“ ili ova moja, vreme će pokazati, a pokolenja i istorija suditi i utvrditi ko je bio u pravu.

Neka bude borba neprestana!

Nikola Jović