Upoznavanje s istorijom: Ponosni „orlovi“ na srpskom nebu

0
62

“Samo pazi na sebe i dobro čuvaj dušu svoju, da ne zaboraviš one stvari koje su videle oči tvoje, i da ne izađu iz srca tvojega dokle si god živ; nego da ih obznaniš sinovima svojim i sinovima sinova svojih.”

(peta knjiga Mojsijeva, 4:9)

800px-First_Serbian_squadron_1918-700x431Mi sigurno nismo videli sve što su činili naši očevi, đedovi, prađedovi, to nažalost nije bilo moguće. Ali nas to ne sprečava da se o tome raspitamo, informišemo da o svim njihovim herojskim delima nešto pročitamo. Na taj način ćemo sačuvati dušu svoju ali i svojih potomaka. Nikad ne smemo da smetnemo sa uma da su naša deca nastavak nas samih, a njihova dela rezultat našeg vaspitanja. Zato ako želimo da ih naučimo da hodaju kroz život ne treba da pazimo na njihove korake, već na naše. Naši potomci će samo nastaviti našim stopama. Pazimo zato na srca svoja dok ih imamo, a to čemo najbolje učiniti ako upoznamo ko smo zaista i to sačuvamo.

Da bi shvatili koliko su neka dela velika za vreme u kojima su urađena, neophodno je upoznati se bolje sa istorijom. Upravo je to ono što moramo učiniti kada govorimo o srpskim „orlovima“, vitezovima i herojima neba. Kada govorimo o njihovoj nadljudskoj hrabrosti mi znamo da je ona posledica svetosavskog duha i ljubavi ka Otadžbini, ali često ne znamo kako je došlo do toga da imamo svoje junake i na nebu. A mi smo ih imali praktično odmah sa nastankom avijacije, a pre većine zemalja Evrope, o svetu i da ne govorimo. Naravno to prave Srbe ne čudi, oni znaju koliko narod svetog Save voli svoju Otadžbinu. Koliko svetosavci vole slobodu, a ona je nemoguća bez srpskog neba koje je slobodno i naše.

Prisetimo se zato šta se sve događalo na nebu sa pojavom prvih aviona. Zabeleženo je da je prvi zvanično uspešan let na Svetu izveden 17. decembra 1903. godine. Avion „Flajer I“ (Flyer I) koji su konstruisala braća Vilbur i Orvil Rajt. Sam avion pokretao se sopstvenim lakim benzinskim motorom i bio je povezan na dve elise. Rezultat ovog leta nije bilo nešto čime bi se sa današnjih stanovišta bilo ko hvalio. Ali za ono vreme tri metra visine i 12 sekundi trajanja, bio je pravi uspeh. Pilot je bio Orvil Rajt. Pokušana su tog dana sa izvođenjem još tri leta, najduži let je bio onaj od 260 metara i trajao 59 sekundi. (1)

1906. godine 13 septembra čuveni francuski pilot i konstruktor Santos Dimon izvršio je prvo javno letenje u Bagateli u Francuskoj. Preleteo je tada 220 metara a let je trajao 21 sekundu. U januaru 1908 konstruktor i priznati francuski pilot Anri Farman sa biplanom tipa „Voazen“ bez prekida preleće jedan kilometar, time postiže tada svetski rekord daljine.

Dok se svet divio ovim rezultatima, hrabrim konstruktorima i pilotima u Srbiji su već rasli oni koji su svoju budućnost videli upravo u pilotskom pozivu. Ostaće isto tako upamćeno da su Aleksandar i Jovica Deroko, Ljubiša Glišić, Đorđe Roš, Konstantin Petrović i Strahinja – Bane Nušić 1909 godine već krenuli da prave razne konstrukcije aeroplana.

Nije dugo potrajalo, a u Beogradu na Banjici avijatičar Simon je na aeroplanu koji je snabdevan motorom „Anzani“ od 30 konjskih snaga i tri cilindra pred predstavnicima vojnih i civilnih vlasti kao i mnogobrojnim beograđanima poleteo. Doduše i taj let je trajao samo par stotina metara nakon čega je avion pao i razlupao se. Iako je let završen padom ostalo je upamćeno da je tog maja 1909 izvršen prvi let aviona na beogradskom nebu.

Pored toga što je to bio prvi let bio je i pozivnica ostalim avijatičarima da dođu u Beograd i pokažu svoje umeće. Prvi od njih stigao je ruski pilot Maslenikov, koji je na avionu tipa „Farman“ izvršio petnaestak uspešnih letova. Ti letovi bili su onaj tas na vagi, koji je kod naših vojnih vlasti doveo do ozbiljnog razmišljanja za praktičnu upotrebu i formiranje vojne avijatike. A ta 1909. godina mogla bi se smatrati presudnom za kasniji nastanak srpskog ratnog vazduhoplovstva. To je svakako godina koja je najviše doprinela za pojavu srpskih „orlova“ iznad Srbije.

„Ko je u to vreme, kad su u Beogradu leteli Simon, Maslenikov, Čermak i Agrafanov svraćao kod „Balkana“, mogao je svakog dana naći jedno isto malo društvo za jednim stolom. Na prvi pogled taj sto ne bi nikom naročito pao u oči, jer i ostali kafanski gosti behu isti – Srbijanci, Makedonci, Hercegovci, Bosanci i Crnogorci, – izmešani sa tadašnjim Beograđanima, kojima temperament i srce nisu davali da vode svoje lične brige, već su smatrali da im je poziv nešto više – da uređuju Balkan i da brinu o budućnosti Srbije. „Balkan“ je tada bio čisto komitska kafana, a u „Balkanu“ i u celoj toj gomili ranije i docnije znamenitih i čuvenih ličnosti igrao je vidnu ulogu kafedžija Đorđe Popara, čiji calkelner Spasa od četnika nije primao bakšiš, a kelner Andra u svima omladinskim manifestacijama kroz Beograd bio dobošar i barjaktar.

Samo po tome što bi se ove ličnosti, u svako doba kada nisu bile zaposlene nalazile pored onog stola, mogao je dobar poznavalac ovih čudnih ljudi zaključiti da je taj sto duša cele ove kafane i da su ovi ljudi oko njega nešto malo drukčiji od ostalih posetilaca.

Za tim stolom bile su, sa prekidima, iste ličnosti. Nekad ih je bilo više nekad manje, ali njihovo dežurstvo nije nikad nedostajalo. Tu su bili: Voja Tankosić, Vojin Popović, vojvoda Doksim, vojvoda Vasilije Trbić, vojvoda Babunski, vojvoda Gligor, vojvoda Pećanac, vojvoda Dovezenski, apotekar Sava Mumcić, kaluđer Gapon, poručnik Antonijević, student-komita Dule Dimitrijević, novinar Joca Tanović, student-komita Miomir Milenović, student-komita Dragiša Stojadinović, vojvoda kapetan Sreten Rajković, poručnik vojvoda Dragiša Kovačević, bankarski činovnik Milivoje Jovanović, komita Jova Todorović, apotekar kod „Guslara“ Jova Gasler, četnik kapetan Borko Paštrović i drugi. Onaj kome je neko od njih trebao imao je doći u „Balkan“ da ih nađe na okupu, gde obično u veselim razgovorima prate događaje tih dana. Na sred stola stajao je jedan mali rulet, od čijeg su se prihoda izdržavali siromašni četnici ili se prikupljao putni trošak za kakvog poverenika.

Za tim stolom pala je prva ideja da Srbija, pred kojom su stajali veliki zadaci, ne sme da zaostane iza ostalih država u pogledu najnovijeg pronalaska aparata koji se, iako teži od vazduha, diže u vazduh i leti. Istina, u to vreme niti je mogao sanjati vojvoda Vasilije Trbić da će, posle desetinu godina, biti aeroplanom prebačen sa Solunskog fronta u duboku pozadinu nemačke i bugarske vojske kod Prilepa, niti je vojvoda Kosta Pećanac mislio da će i njega, jednog dana, lepo upakovati u francuski aeroplan kod Soluna a spustiti ga i ostaviti samog oko Prokuplja, u srcu porobljene zemlje.

Glavno je to, da je ova mala grupa ljudi brzo bila načisto s tim, da aeroplan može biti od velike koristi Srbiji i da se, pri prečišćavanju računa sa Turcima i Austrijancima, mora upotrebiti i ovo oružje…“ (2)

Kao i svugde gde su pravi Srbi, u ovoj „čisto komitskoj kafani“ sedeli su oni čija je duša ispunjena samo verom, ljubavlju ka Otadžbini i osnovnim osećanjem svakog ko se oseća čovekom, slobodom. Takvi Srbi nemaju nedoumica u raščišćavanju računa sa svima koji pokušavaju da nam oduzmu veru, Otadžbinu ili slobodu. To su vrlo brzo osetili Turci, Bugari i Austrougari. Ali nisu oni mislili samo na trenutno rešavanje problema, već i o budućnosti svoje majke Srbije. Zato među njima i nastaje ideja o srpskoj avijatici. Ta ideja 1912. biva realizovana i pretočena u stvarnost, tako je bar deo tih snova postao realnost.

Dok su pripreme za rat sa Turskom već bile u punom jeku prvi srpski piloti već su završavali svoju obuku. Sa objavljivanjem mobilizacije odobrena su sredstva i krenulo se i u kupovinu naših prvih aeroplana. Bili su to jedan jednosed tipa Blerio, dva dvoseda tipa Blerio i tri biplana dvoseda tipa Anri Farman. Austrougarska kao i uvek „prijateljski“ nastrojena ka Srbiji i Srbima se svim silama trudila da zaustavi i spreči stizanje aeroplana. Ipak Srbi snalažljivi kao i uvek pronalaze način da ih dopreme. Tako početkom januara 1913. godine srpska vojska dobija svoje avione i kreće sa njihovom punom upotrebom.

Kada je trebalo izvršiti izviđanje nad Skadrom i utvrditi tačan raspored i jačinu turskih snaga let je trebalo vršiti na većim visinama. Iz tog razloga taj zadatak trebao je biti poveren iskusnim Francuskim pilotima koje je srpska vojska zbog toga angažovala i plačala. Ipak Godfroa, Vedrin i Broden koji je bio i instruktor našim pilotima za vreme njihovog školovanja, izmišljajući razne izgovore odbijali su da to učine. Nije ih na to sem časti izgleda obavezivala ni plata od tada ogromnih 1.000 dinara.

Zato su tu bili srpski „orlovi“ sa platama od 42-180 dinara, koji do tada nikad nisu leteli na visini većoj od 300 metara. Oni su neustrašivo kretali u izvršenje svih zadataka, onako kako samo srpski vojnik i oficir znaju. Kada je Otadžbina u pitanju nedoumice za svetosavca ne postoje. Kakav god vetar da duva on steni ne može da naškodi. Srpski vojnik je upravo ta stena navikla na sve vetrove i nedaće, onaj prvi odbrambeni i neprobojni bedem majke Srbije.

Ni pogibija Mihaila Petrovića prve žrtve naše ratne avijatike 7.marta 1913, nad Skadrom nije pokolebala njegove kolege, naše „orlove“. Već sutradan su ponovo izviđali kretanje neprijateljskih jedinica nad Skadrom. Čak su Ilić, Stanković i Tomić uspeli da bace i nekoliko granata na turske trupe. Njihovo dejstvovanje unelo je ozbiljnu paniku u turske redove. Onda kada su se završavale velike pripreme za otsutni napad na opsednuti Skadar i Turke, velike sile nas u tome sprečavaju. Opet smo poslušali Evropu naše lažne prijatelje, a oni su nas kao i uvek savetovali vođeni samo svojim interesima. Tako da se sa tim završava i dejstvo naših pilota u Prvom balkanskom ratu.

Sa početkom Drugog balkanskog rata posle mučkog napada Bugara, čim su počele borbe na frontu srpska eskadra je nastavila sa izvršavanjem svojih ratnih zadataka. Ponovo su srpski „vitezovi“ neba davali sve od sebe u borbama sa neprijateljem. Nakon završetka bugarskog rata Srbija je bila potpuno iscrpljena finansijski. Nemavši trenutno mogućnosti za nove kredite nije izvršena reorganizacija avijatike. Aeroplani su mesecima ležali neupotrebljavani i tek ponekad se sa njih skidala prašina, a sa motora rđa. U takvom stanju dočekujemo i događaje koji su sledili, a to su bili jedan za drugim: sarajevski atentat, ultimatum i na kraju rat.

Austrougari koji su se tako zdušno trudili još u turskom ratu da nas zaustave u nabavci aviona, znali su to. I ne samo to, na početku Prvog svetskog rata austrijska avijacija je inače bila nadmoćnija, spremnija i savremenija od svih drugih u svetu. Sada je postalo i mnogo jasnije zašto im je bilo toliko stalo da zaustave isporuku aviona Srbiji. Sve to ipak nije sprečilo hrabra srca srpskih pilota da se suprotstave onim sa čim raspolažu. Znali su da je u odbrani Otadžbine svaki otpor poželjan i potreban. Kada se suprotstavlja agresoru nema otpora koji je uzaludan, ima samo onih koji možda ne daju rezultat odmah već je na njega potrebno sačekati.

Pokazali su svetosavci kroz vekove da to odlično znaju. Zato su neustrašivo uvek na kraju odnosili pobede bez obzira na snagu zla koje ih je napadalo. Imali su drugi možda bolje avione ali nikad pilote odanije Otadžbini i hrabrije od srpskih. Suočili su se sa tom istinom Austrougari u Prvom ali i Nemci u Drugom svetskom ratu.

Drugi svetski rat smo dočekali sa mnogo boljim stanjem i dosta brojnijom ratnom avijacijom. Naravno to je opet bilo višestruko puta manje od tada najjače vojne sile, nacističke Nemačke. Ta inferiornost koja se ogledala u broju aviona i tehnici zahvaljujući junačkom i herojskom držanju naših „orlova“ nije dozvolila nadmenim Nemcima takvo ponašanje i na nebu iznad Srbije.

Kada se sem siline kojom je nacistička Nemačka izvela napad i bombardovanje Srbije u obzir uzme još iznenadnost napada jasno je koliko je bilo teško suprostaviti se tome. Ipak srpske „orlove“ kao i sve svetosavce nikad nije vodilo razmišljanje da li možemo i čime to da uradimo. Dok god nosimo onu čistu dušu u grudima i nama teče krv naših slavnih predaka neće biti važno čime jer ćemo uvek znati kako.

Kasnije su u iskazima Nemci i sami priznali da im je najjači i najozbiljniji otpor u tada porobljenoj Evropi pružila upravo Kraljevina Jugoslavija nošena herojstvom svojih pilota. Naravno i ovo priznanje kao i mnoga druga ostala su negde dugo skrivana činjenica jer nikako nisu odgovarala novoj Brozovoj vlasti. Posebnu smetnju je činilo to što je JVO bila jedina regularna vojska i kao takva u sastavu antifašističke koalicije. Onog statusa koji „bravar“ nije mogao da obezbedi svojoj vojsci. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da je u novoj Titovoj Jugoslaviji bilo neophodno umanjiti i što više izbrisati sve što je srpsko.

Nisu svi razlozi bili samo unutar naše zemlje, i našim „prijateljima“ retko je odgovarala istina. Tako je recimo Engleska imala potrebu da se pohvali prvim savezničkim bombardovanjem teritorije nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu. A istorija i istina kažu da su to prvo bombardovanje Trećeg Rajha izvršili naši heroji neba. Kada svet bude spreman da istini pogleda u oči svi će znati da su piloti Kraljevine Jugoslavije prvi bombardovali teriroriju agresora čineći to po ciljevima u Austriji i Mađarskoj teritorijama koje su pripadale Trećem Rajhu i njenim saveznicama. (3)

O tome jasno na suđenju svedoči i Hitlerov Feldmaršal Aleksandar Ler koji je sprovodio naredbu o varvarskom bombardovanju Beograda. Ler je tom prilikom izjavio: „Napadi jugoslovenske avijacije na Grac, Bruk na Muri, Bruk na Lajti i Mistelbah, u grupama od dva do tri dvomotorna aviona, značajno su usporile naše aktivnosti“. (4) Avioni, 8. bombarderskog puka avijacije Kraljevine Jugoslavije poletali su iz baze Rovine nadomak Banja Luke. Tog 6.aprila u 14.40 srpski „orlovi“ kreću na zadatak bombardovanja Trećeg Rajha kojim će ući u istoriju.

„Naglo sam počeo snižavanje visine. Prešli smo granicu u visini krošnja drveća, kako bi nas osmatrači teže uočili. Pravim nagli levi zaokret i snižavam avion u dolinu reke Raab, čije obale će nas zaklanjati skoro do trenutka kada dođemo do cilja. Letimo i dalje iznad krošnji, dok vrhovi krošnji nestaju ispod mojih stopala. Sa leve strane na putu koji je iznad nas vidim ogromnu vojnu kolonu… Vidim mnogo tenkova. Ispod nas sam ugledao prugu iznad koje brišem 380 km/č… Predgrađe… Teretna železnička stanica je ispred nas. Penjem avion na 300 metara i dajem znak komandiru Ivanu Pandži. On će za koju sekundu izbaciti bombe…

Van sebe smo od uzbuđenja i zadovoljstva. Učinili smo to. Bombardovali smo Treći Rajh! Ovo vam je za Beograd!…“ (4)

Nažalost živimo u svetu gde istina vodi usamljenu borbu sa zapadnom satanom. Borbu sa onima koji žele da naše nebo ponovo prekriju neki novi crni NATO jastrebovi, ali ih u tome sprečava snaga vere i pravde one svetlosti koja nezaustavljivo zrači iz srpskih duša. To je ona snaga pobednika koju su tako ponosito kad je najteže uvek pokazivali i srpski „orlovi“. Oni koji su noseći pečat svetosavlja u svojim srcima hrabro širili svoja krila bez obzira na snagu, brojnost i silu „crnih jastrebova“ i lešinara koji su napadali našu Otadžbinu. Živi i živeće majka Srbija zbog onih sinova Otadžbine koji su svojim delima zavredili večno carstvo. Njih je među svetosavcima uvek bilo i biće.

Nenad Blagojević

www.fsksrb.ru

______________

(1) sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%90%D0%B2%D0%B8%D0%BE%D0%BD

(2) „Istorija jugoslovenskog vazduhoplovstva“, Sava Mikić, Beograd 1932 str.19 i 20

(3) www.telegraf.rs/zanimljivosti/2715509-kako-smo-bombardovali-treci-rajh-osvetnicka-akcija-srpskih-bombardera-za-koju-malo-ko-zna-a-bila-je-pravi-poduhvat-foto-video

(4) www.informer.rs/magazin/zanimljivosti/127885/OSVETILI-BEOGRAD-JUGOSLOVENSKI-PILOTI-BOMBARDOVALI-TRECI-RAJH-Ovo-istina-koja-dugo-skrivana-Srba

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime