Ponuda za prodaju Kosova i Metohije

0
678

km novine, kososovo, metohija, kosovska mitrovica, srbijaU „Politici“ od 14. februara objavljen je tekst pod naslovom „Stolica za Trepču“ penzionisanog novinara Boška Jakšića u kome piše o aktuelnim odnosima Beograda i Prištine povodom najnovije runde pregovora u Briselu i puta Srbije ka EU. Svi znamo da će zvanično priznanje Kosova biti ključni uslov za članstvo Srbije u EU i da će u međuvremenu biti veliki broj uslovljavanja. I novih uslova što vlast još uvek krije od javnosti Srbije.

Pri kraju teksta autor kao rešenje kosovskih problema predlaže Srbiji da Kosovu ponudi da postane član UN. Drugim rečima, da prizna albansko (šiptarsko) Kosovo. Jakšić u formi pitanja kaže: „Zašto ne ponuditi Kosovu stolicu u UN?“, misleći na državu Srbiju. Završni deo Jakšićevog teksta, na koji se osvrćem, navodim u fusnoti *.

Poziv na uništenje države

Jakšić u prvoj rečenici predlaže „mnogo proaktivniju ulogu Beograda“ i pita: „Zašto ne ponuditi Kosovu stolicu u UN“? I ne navodi nijedan argument za tako velikodušnu, širokogrudu ponudu! Ako Srbija smatra Kosovo svojim sastavnim i neotuđivim, (a za sada smatra !), a tako je određeno i Ustavom Srbije, kako može da ponudi članstvo u UN delu svoje teritorije, sem ako se nije odlučila na samoubistvo, da radi na uništenje sopstvene države? Jasno je da to Jakšića, i ne zanima, a takva ponuda je – i antiustavna. Jakšić kao da postaje „ekspert“ za rasturanje Srbije.

Zatim piše: „Kakve mi imamo štete što je Kosovo u Međunarodnom olimpijskom komitetu“? Jakšić nema verovatno nikakve! A Srbija zna da ima. Ali, kad se već „pomoglo“ Kosovu za stolicu u MOK, valja reći da se ne mogu upoređivati babe i žabe, jer MOK, ipak, nije UN. U pitanju su institucije potpuno različitog formata i međunarodnog značaja i uloge. Naravno, svako normalan zna – a, znao bi i Jakšić kad bi ga zanimalo, da ulaskom KIM u MOK Srbija i srpski olimpijski pokret imaju štete. Ako ništa drugo, Srbija gubi mogućnost da sportisti sa tog dela teritorije (bilo da su oni Šiptari, Srbi, Muslimani, Romi, Goranci ili pripadnici nekog drugog naroda) budu u sastavu njenog olimpijskog tima. Sportista iz druge zemlje mora da prolazi dugačku i komplikovanu proceduru promene svog statusa.
MOK je obznanio primanje tzv. „Kosova“ kao punprvanog člana, kao da je to nešto dobro i legalno.

Terajući vodu na svoju vodenicu Jakšić ne staje na jednoj besmislici. Veli: „ Dobili bi moćne saveznike, sve one kojima je stalo da se odnosi na jugoistoku Evrope „normalizuju”, da ne bude zamrznutih konflikata. Bila bi to prilika da oni u Briselu u praksi pokažu koliko im je stalo da se Srbija, Kosovo i druge zemlje regiona integrišu u Evropsku uniju “.

Da li je moguće da ovako šta tvrdi čovek koji je život proveo u zanimanju gde su „činjenice svetinja, a komentari slobodni“? Ko bi mogao osporiti da ti moćni „saveznici“ Srbije iz EU i sa Zapada (SAD, NATO) intezivno i dugo rade na otimanju Kosmeta, kao dela naše teritorije?! Te zemlje su saveznici Srbije na putu u EU samo dok se ona korak po korak odriče 15 odsto svoje teritorije. Toliko je po Jakšiću „pozitivnih koraka“ učinjeno od strane Srbije proteklih godina (i za vreme vlasti DS i B. Tadića, i sada kad vlast ima SNS i T. Nikolića) , a ozbiljnih znakova iz EU nema da im je stalo da se Srbija integriše u EU. Samo „obećanja ludom radovanja“. Naprotiv, stižu stalno novi uslovi, ultimatumi, ucene i to od Nemačke i V. Britanije, najmoćnijih zemalja koje utiču na kreiranje politike EU prema Balkanu.

Da Vas podsetimo:  Jedan pogled sa Rumije na nezavisnu Crnu Goru

Bar deceniju i po ove zemlje su imale niz prilika da pokažu „dobru volju“ oko integracije Srbije u EU, ali stizaše samo prazne fraze, laže i paralaže… Da li za ovaj odnos Jakšićevih „saveznika“ prema Srbiji ima bolji opis od one narodne – „ne lipši magarče do zelene trave“? I to se sve dešava u realnosti kad pet zemalja EU nije priznalo Kosovo. Imaju svoje interese rekao bi na to možda „mudri“ Jakšić. Reći da je to cinično, malo je.

Kao navijač sa severa

Saglasnošću da Kosovo uđe u UN Srbija bi mogla mnogo više da traži. I dobije. Od svojih prava na imovinu, preko koncesija na Trepču do ubrzanja EU integracije.

Kao navijač sa severa Jakšić dimnim zavesama pokušava da lobira kod srpskih vlasti za stolicu Kosova u UN, „jakom“ tvrdnjom „da bi Srbija „mogla mnogo više da traži, a pogotovo da dobije!“

Prvo, kad bi Srbija pristala da KiM uđe u UN od koga i šta bi ona da traži? Od UN? Ili od NATO? Ili od EU? Pa smejali bi nam se! Šta da nam daju oni koji nas ubeđuju da to i nije naše. Kao i Jakšić, oni tvrde da bi nas oslobodili balasta. Otimajući Kosmet, ti naši „saveznici“ tvrde da je to Srbiji u korist. Nije samo Jakšić sklon dvostrukim standardima, naučio je to od Velikih majstora. Da zaključimo: sa pomenutih adresa ne bi dobili ništa!

Da li bi Šiptari Srbiji za tu sumanutu velikodušnost nešto dali? Na primer, „Trepču“? O takvoj besmislici ni Jakšić se ne usuđuje pripovedati.

rudnik-trepca

To je na žalost naivno uverenje i začuđujuće nerazumevanje o čemu se ovde radi i šta je suština američkog otimanja Kosova i Metohije od Srbije i podrške tom nasilju od strane EU. Tekst Jakšića više liči na lobistički vapaj nego na „analizu“ dugogodišnjeg novinara i, na kraju, državljanina Srbije…

Odgovor je jasan: nikad ni od koga Srbija i Srbi ne bi dobili ništa! A onda se Jakšić baca na snage koje se protive njegovoj „genijalnoj“ ideji. „Vreme je da se manemo vaseljenskih optužbi da „nema prodaje najsvetije srpske reči”. Otužni repertoar usahle drugosrbijanske propagandne akcije! Od toga je digla ruke čak i S. Biserko. A na to onda dodaje i onu staru zaboravljenu glupost: „Uostalom, možete da prodajete samo ono što imate. A toga je zahvaljujući zaslepljenim kleronacionalistima ostalo jako malo“.

Ako može da se proda samo ono što imate (a po Jakšiću Kosovo smo izgubili) zašto onda od nas traže da se s tim saglasimo? Zašto od nas traže da to Vučić i Nikolić potpisuju? Pa, logično, zato što je Kosovo srpsko, što je država Srbija! Ne bi valjda svet koji drži do potpisa, prava i ugovora tražio da Srbija predaje ono što nije njeno. Sigurno, Vašington ne bi tražio od Beograda da otpisuje Foklande Argentini. To bi i Jakšić trebalo da zna.

Dalje, ima neka logika koje se Jakšić ne drži ni u detaljima. Ako Kosovo nije naše, kako on tvrdi, onda ni Trepča nije naša. I po toj logici ništa od imovine na Kosovu nije naše. Kad bi priznali Kosovo automatski bi izgubili svako pravo da tražimo Trepču, EPS, Skijališta Srbije, telekomunikacije, stotine fabrika, poljoprivrednih zadruga. Pa ni srpski manastiri nisu naši!? Šiptarska većina ne poštuje ni državnu, ni crkvenu, pa ni privatnu svojinu.

Da Vas podsetimo:  Silikonska priča

Ali, za mnoge će biti iznenađenje da i pored svega što decenijama trpe Srbi u velikoj većini nisu otuđili svoju zemlju, kuće, njive, šume. U zemljišnim knjigama Srbi se i dalje vode kao vlasnici velikog dela kosovske zemlje. Znaju to i međunarodna zajednica, EU i NATO, i zna se to u UN.

Za početak, Srbi čak i danas imaju validne tapije na više od 35 odsto zemlje na Kosovu i Metohiji! I mnogo vrednog na toj zemlji, od umetnina do verskih svetinja. Usput, pravo privatne svojine je svetinja za zapadni svet, za kapitalističke zemlje. Na tom principu im počiva sistem. Ako im koraknete preko ograde u dvorište imaju pravo da vas ubiju ko zeca (što i čine!).

Jakšić nastavlja da zastrašuje Srbe da će izgubiti i to „malo“ što imaju: „Što ne znači da i to Srbija ne može da proćerda nekim novim „patriotskim platformama”. Kakvim to platformama Srbija može da proćerda ono što je njeno? Da li Jakšić nešto zna o sadržaju nenapisane, neobjavljene platforme koju pominje predsednik Nikolić?

Srpska-preduzeca

Ovde moramo ukazati da autor upada u kontradikciju, jer prvo tvrdi da Kosovo nije njeno – Srbijino, da ne može stoga da ga proda („prodajete ono što imate“), a zatim tvrdi da je vlasništvo Srbije (doduše „jako malo“). Ni jedno ni drugo nije tačno.

I dok se Srbima i Srbiji otima KiM američki ambasador Kirbi veli, da Srbija ima na Kosovu da obavi važnijih stvari nego da se brine o Trepči. To po njemu nije važno?! A šta je za Srbiju važno? Da ćutimo dok otimaju naše (da stavimo flaster na usta i lance na noge i ruke), da ih pozdravljamo dok nas pljačkaju i kradu? I da s Jakšićevskom pameću pokazujemo zadovoljstvo što nas pljačkaju?

Pucnjava – moguća reakcija vlasnika Jakšića

Kako bi Jakšić reagovao kad bi mu sutra upali u kuću Šiptari, a sa Kribijevim blagoslovom, pa se oni uselili u njegovo vlasništvo? Kako bi on branio ono što mu je otac ostavio? Kako bi, na primer, sinu objasnio da treba dobrovoljno da odustanu od rodne imovine i još da treba da odu kod notara da se saglase i potpišu da se vlasnik legalno uknjiži u posed?

Kako bi to objasnio sinu? Svojom slabošću, ili snagom protivnika, ili svojom humanošću, širokogrudošću? Ili bi mu kirbijevski pokušao objasniti da imovina i vlasništvo nisu važni?

Voleo bih da vidim reakciju vlasnika Jakšića. Mislim da bi se krik čuo do neba, (Haga i UN), a možda bi se i pucalo. Poznajući situaciju mislim da bi upravo tako bilo.

Zato zapanjuje da on Srbima, svojim sunarodnicima, predlaže dobrovoljno odustajanje od sopstvene imovine i vlasništva.

Gorak život na tuđem

Ima u istoriji raznih primera. Tako da nije nemoguće: da otmu Šiptari i SAD (NATO) srpsko na Kosovu. Jači su danas. Zakon im leži u topuzu. Ali oni znaju da je to (međunarodni) banditizam. I znaju koja je nevolja sa ovakvom logikom. Kad je sila jedini argument i kad vam dođe neko ko takođe ima silu – njegovo je „pravo“ da vama otima bez ikakvog objašnjenja. „Jači kači“. I zato i Zapad, i svemoćni NATO i mali lokalni lobisti (kao Jakšić) žele da to, prvo, neki Dačić parafira. Sad se traži neko još važniji i da – potpiše. A autor je tu da nam objašnjava, da nema ništa logičnije nego da to bude odmah. A što se to ne slaže s činjenicama (i Ustavom) njega ne zbunjuje.

Da Vas podsetimo:  O albanskoj disidenciji i o persekutiranju akademika Burovića

Ali, ipak ovo je previše ucena za Srbe, šta god ko mislio o našim manama. Čak i pod uslovom da Kosovo i Metohija nije ništa drugo do zemljište. Ledina koja se na Srbe vodi samo u zemljišnim knjigama.

Sve da Kosova i Metohije nema ni trunke u srpskim dušama – bio bi ovo dovoljan argument anglosaksonskoj i drugoj prozapadnoj germanskoj bratiji – da je Kosmet deo Srbije. Valjda je taj argument valjan i Jakšiću!

Pošto su svi drugi kleronacionalistički, koliko god da je kleronaiconalizam nepoznat fenomen u pravoslavnom svetu. Ali neće se Jakšić držati činjenica kao pijan plota. Ovde je važno da se obavi posao: da se da stolica – prizna šiptarska država Kosovo, a da se zastidiš da tražiš bar Trepču.

Znaju inače Šiptari oduvek da ne žive na svojoj zemlji. Većina njih to dobro zna i oseća taj gorak život. Zato se oni olako sele, odlaze zauvek, i danas i ranije. Nisu na svome. Na tuđoj su zemlji! Muka je velika, živeti na tuđem, znaju to svi oni koji su oteli, ukrali. Nikad se mirno ne spava, nesigurnost je uvek prisutna, neki crv sumnje uvek šeta od prsta na nozi do temena…

O autoru

vukelicProglašen je moralno-politički nepodobnim i zato godinama nije mogao da dobije stalan posao. Učestovao je aktivno kao organizator od sredine 70-tih do 80-tih u skoro svim ključnim akcijama protiv režima Josipa Broza. Prvi je sekretar Demokratske stranke 1990. godine. Jedan je od osnivača Demokratskog centra (februar 1996.) U listu Politika (po privatizaciji Politika ad) provodi sedam godina na rukovodećim poslovima sa visokom stručnom spremom. Tu pokreće izdavačku delatnost – štampanje knjiga.

Iz „Politike ad“ u „Službeni glasnik“ prelazi 2009. godine, sektor Izdavaštvo, na mesto izvršnog urednika gde je i danas, na poziciji Urednik knjiga.

* „ …dopustiću sebi da budem jeretik i da predložim mnogo proaktivniju ulogu Beograda.

Zašto ne ponuditi Kosovu stolicu u UN? Kakve mi imamo štete što je Kosovo u Međunarodnom olimpijskom komitetu?

Dobili bi moćne saveznike, sve one kojima je stalo da se odnosi na jugoistoku Evrope „normalizuju”, da ne bude zamrznutih konflikata. Bila bi to prilika da oni u Briselu u praksi pokažu koliko im je stalo da se Srbija, Kosovo i druge zemlje regiona integrišu u Evropsku uniju.

Saglasnošću da Kosovo uđe u UN Srbija bi mogla mnogo više da traži. I dobije. Od svojih prava na imovinu, preko koncesija na Trepču do ubrzanja EU integracije

Vreme je da se manemo vaseljenskih optužbi da „nema prodaje najsvetije srpske reči”. Uostalom, možete da prodajete samo ono što imate. A toga je zahvaljujući zaslepljenim kleronacionalistima ostalo jako malo. Što ne znači da i to Srbija ne može da proćerda nekim novim „patriotskim platformama”.

Rođen je 1952. godine u Herceg Novom. Diplomirao je na Filozofskom fakultet u Beogradu. Kao student (druge godine) proganjan je pa potom i osuđen 1974., na godinu dana zatvora, uslovno na dve godine zbog odbrane profesora koje je u to vreme proganjala Brozova komunistička mašinerija.

Jovo Vukelić

kmnovine.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime