Poreklo Srba

1
1575

Gotovo svi narodi imaju povest, ep, narodno sećanje ili predanje o tome da su odnekuda došli. Jedino Srbi, poznati inače po mitovima, predanjima i epovima, takvu povest nemaju. Zašto je to tako? Jedini trag takvog predanja našao se u epskoj pesmi ”Sveci blago dele” koju je Vuk Karadžić zapisao negde u Sremu. Tamo se doduše govori o povratku jednog dela Srba iz Indije. Eto, čak i ta narodna pesma znala je više od šume svetskih naučnika koji su devsta godina sanjarili o nekakvim Indoevropljanima i indoevropskom jeziku. Istina je danas sasvim dostupna jer samo dva arheološka nalazišta u Srbiji: Lepenski Vir i Vinča, obaraju čitavu zvaničnu nauku i trućanje o Indoevropljanima. Kao i obično, u epicentru svake globalne priče, zauzeli su Srbi. Ovoga puta priča o poreklu evropske civilizacije lomi se u srpskom Podunavlju čije napredne kulture i prva industrijska revolucija – topljenje bakra na 1100 C pre 7500 godina, obaraju dosadašnju istorijsku nauku. U priči o poreklu evropske civilizacije, važan deo pripada Srbima jer je pojam SRB, u svim relevantnim lingvističkim analizama, procenjen kao veoma star i datuje se u duboku prošlost. Genetika skeleta praisotrijske civilizacije nastale na Đerdapu, nedvosmisleno dokazuje da se ne radi o nekim nedefinisanim, nepoznatim i dalekim genetskim grupama već su ti skeleti, i genetski i antropološki bliski našem genetskom i antropološkom tipu. Pri svemu ovome, mi ne poričemo migracije, kretanja, odlaske i poratke za skoro 12.000 godina, od Lepenskog Vira do danas. Zato, danas kada čitava naučna javnost potvrđuje da je evropska civilizacija nastala na tlu našeg Podunavlja, zvanična verzija o doseljavanju deluje kao treš film C produkcije. Vrlo je verovatna mogućnost da se nekoliko jakih i brojnih vojnih formacija, pre svega sa teritorije današnje južne Nemačke, u 7.veku zaputilo put svoje praspostojbine, i to sa veoma jasnom političkom i državotvornom idejom. Ne zaboravite da je u 7.veku Franačka država bila relativno slaba u odnosu na srpsko-slovenska plemena centralne Evrope, a da je u 9.veku Karlo Veliki, moćni vladar Zapada, neprestano pregovarao sa Srbima o saradnji i razgraničenju. O svemu tome saznajemo od njegovog dvorskog hroničara Ajnharda. A čuvena je i Karlova direktiva: ‘’ Ако Чеси нападну да се дигне трећина војске. Али ако нападну Срби, да се дигне цела војска.’’ Zato se istorija koja nam je nametnuta krajem 19.veka, mora revidirati i usaglasiti sa istinom, onom istinom koja nam je bila poznata pre Berlinskog kongresa.

U tom smislu, Slovenima, Srbima, Evropi i svetu, sve bitne istine rekao je, još u 19.veku, Pavel Šafarik, slavista, lingvista, istoričar. On je izučavajući, ne samo istoriju, već i jezike slovenskih naroda, nedvosmisleno zaključio da je pojam SRB najstariji pojam kojim su slovenski narodi označavali pripadnost istom plemenu i rodu. Time ni na koji način nije želeo da umanji značaj i vrednost bilo kog slovenskog naroda. Šafarik je i Čeh i Slovak a ponajviše Sloven a njegova tvrdnja o imenu SRB, nije ništa drugo do onoga što kaže najstariji češki istorijski zapis Dalimiliova hronika, a potvrđuje i najstarija ruska istorija – Nestorov letopis. Pojam Sloven je najmladi kojim se imenuju naši narodi, a u upotrebu je ušao, takoreći silom prilika. U 5.veku nastaje velika gužva na evropskom tlu. Plemena i ratničke skupine iz Azije upadaju na evropski kontinent, a rimsko carstvo se raspada. Među srodna istojezična plemena našeg Podunavlja, centralne, istočne i severne Evrope, u 5.veku odjednom upadaju brojni stranci sa kojima se oni ne razumeju. Zato istojezični starosedeoci jedni druge nazivaju imenom Sloven, onaj koji slovi, govori jezikom koji razumemo. Pre toga, ova plemena nazivaju sebe raznim imenima, a strana istorijska literatura ih beleži kao Vende, Venede ili Venete.  I danas u Nemačkoj postoji muzej koji nosi naziv Serbski muzej, a u prevodu na nemački Wendishes museum. Nazivi stoje jedan iznad drugog. Samo pogled na naziv ovog muzeja, ne nabrajajući sada desetine drugih mesta, pogotovu u germanskoj istoriografiji,  gde se srpsko ime izjednačava sa imenom Vend, dovoljna nam je da shvatimo da se pojam Vend može i mora razumeti kao  strana oznaka za Srbe a često i druge Slovene. Zašto strani izvori za Srbe i druge Slovene koriste naziv Vend ili Venet, ja u mome radu neću obrazlagati zato što se radi o stranom nazivu koji nas neće odvesti bliže, već dalje od istine. To je isto kao kada bi Nemci svoje poreklo i poreklo svog imena ispitivali po onome kako ih mi zovemo: Nemi,  Nemci jer nisu Sloveni, jer ne slove ne govore našim jezikom.

Da Vas podsetimo:  Sizifov posao Ivice Dačića ili Čemu služe povlačenja priznanja Kosova

Kada smo to utvrdili, onda više nema dileme o kome govori Plinije kada pominje Venete na istoku Evrope, grad Vendum na Dravi i grad Serbinum u provinciji Panoniji, a prevedeno na današnje pojmove Serbinum se nalazio u zapadnoj Slavoniji. Postojanje ovog grada potvrdjuju u 1. i 2.veku nove ere Pomponije Mela i Ptolomej. Plinije jasno govori o našim precima i ukazuje na Srbe i Slovene na Balkanskom poluostrvu, 600 godina pre lažne priče o doseljavanju.  Plinije daje značajan doprinos za razumevanje pojma Srb i dalje istraživanje porekla Srba. Ovaj antički istoričar 1.veka, popisao je gradove koji nose u sebi srpsko ime a nalaze se, sem na Balkanu, i na Zakavkazju, Krimu i ušću Dona u Azovsko more. Plinijev popis gradova koji u sebi nose pojam SRB ukazuje nam, ne samo  na geografsku rasprostranjenost , već i na priličnu starost imena. Široka rasprostranjenost pojma jasan je dokaz da su ovo ime, širom evropskog ali i dela azijskog kontinenta, mogla raširiti različita plemena u različito vreme.

Za naše istraživanje, dakle, ključan je pojam SRB. Ne samo Pavel Šafarik u 19.veku, već i Čeh Dobrovski 1784, Nemac Cernig u svojoj Etnografiji 1855, čuveni ruski naučnik Veljtman,  austrougarski državni istoričar Venijamin Kalaj, Hrvat Franjo Rački i mnogi drugi tvrdili su da je pojam SRB najstariji naziv kojim su Sloveni sebe nazivali. Još u 17.veku Poljak Abraham Vencel, u svom delu ‘’O poreklu jezika srbskog’’, pojam SRB predstavlja kao najstariji oblik naziva za slovenski rod.

Mnogo pre Šafarika, cenjeni vizantijski istoričar Laonik Halkokondil piše tu čuvenu rečenicu koja će, tek u našem veku, izazvati paniku i histeričnu reakciju naših suseda, a još više srpskih državnih istoričara. A Laonik Halkokondil doslovce je napisao: ”Srbi-Tribali su narod najstariji to pouzdano znam.” Veliki srpski arheolog Djordje Janković mudro je rekao da nama Srbima nisu potrebne priče o najstarijem narodu. Janković je rekao da treba vek po vek, korak po korak, dokazivati naše materijalno prisustvo na ovom terenu. Ipak, vizantijski pisac Laonik Halkokondil i njegovo delo smatraju se prekretnicom u grčkoj istoriografiji i ocenjeni su najvišom ocenom, te samim time i njegova brojna svedočanstva o Srbima imaju poseban značaj. Halkokondil, koga u istorijskoj nauci ponekad nazivaju i novim Herodotom, veoma jasno razdvaja rimsko od romejskog, grčke dvorske spletke od realnih istorijskih procesa, a strane narode, kao i Osmanlijsko carstvo, pokušava da sagleda objektivno a ne podrugljivo, potcenjivački, nezainteresovano i navijački kako je to najčešće činila grčka, romejska i antička istoriografija. Ovde je posebno važno naglasiti da je Halkokondil, kao visoki činovnik carstva morao znati za knjigu Konstantina Porfirogenita ‘’O upravljanju carstvom’’. Naime, Halkokondil piše svoju istoriju u 15.veku. Kao posvećen i detaljan istoričar i diplomata, bez ikakve sumnje morao bi poznavati delo jednog od svojih careva koje se pri tome bavi problemima spoljne politike, što je Halkokondilov primarni posao. Budući da nam njegova istorija daje potpuno drugačiju vest o tome ko je starosedelac ovog prostora, a pošto i niz drugih vizantijskih pisaca stavlja znak jednakosti između Srba, Tribala, Tračana i Ilira možemo postaviti samo tri hipoteze:

  1. Da su poglavlja o doseljavanju Srba kasnije dopisana u Porfirogenitovo delo
  2. Da je kompletna knjiga napisana kasnije.
  3. Da nije smatrano ozbiljnim istorijskim izvorom.
Da Vas podsetimo:  Ko ne ode na performans Marine Abramović biće uhapšen

Laonik Halkokondil u svojoj obimnoj Istoriji ponavlja, pojačava i konkretizuje, zapravo već davno izrečene teze Herodota, Plinija, Tacita, Ptolomeja, Ovidija koji je i živeo među Dačanima, Platona, bavarskog geografa… a one se svode na činjenicu da Balkan, istočnu i veći deo centralne, pa i severne Evrope naseljavaju plemena starosedelaca koja govore narečjima istog jezika. Halkokondil kaže: “Трибали. Мизи. Илири, Пољаци, Сармати (сви се) између себе служе истим језиком… Бораве с ове и с оне стране Дунава, нашироко и надугачко владајући… Oвај људски род,  kaže Halkokondil, борећи се с различитим бурама судбине, запосео је област и око Јонског Мора…”. Jedina razlika između Herodota i Halkokondila je u tome što upotrebljavaju različiite opšte nazive za pomenuta plemena. Za razliku od Halkokondila koji krovni naziv vidi u srpskom i tribalskom imenu, Herodot ga vidi u tračkom. Doduše, Tribali, prema zvaničnoj istoriografiji spadaju u Tračane, tako da se tvrdnje Halkokondila i Herodota i u tom segmentu slažu. Jedina novina je u tome što Halkokondil ove antičke narode izjednačava sa Srbima. Nama u ovom istraživanju nije najbitnije koji je opšti etnički naziv upotrebljen, već nam je važno da saznamo na koje današnje narode se on odnosi. To nas onda dovodi do razbijanja lažljive i besmislene zvanične paradigme koja tvrdi da su se naši narodi i plemena, u 6.veku, pojavili pravo niotkuda ili u najboljem slučaju iznikli iz neke močvare, tamo negde na Istoku. Halkokondil, u svojoj desetotomnoj Istoriji, zapravo samo priznaje ono što su i njegovi prethodnici u grčkoj istoriografiji znali i morali znati: Grci su malobrojni doseljenici na prostor naših plemena i naroda koji ovde imaju mnogo veći kontinuitet i žive na neuporedivo većoj teritoriji.

Tvrdnju Halkokondila o tome da najveći deo centralne, istočne i severne Evrope nastanjuju istorodna i istojezična plemena, potvrdjuje veliki broj istoričara. U tom smislu važno je napomenuti da su tvrdnje koje govore o našem jeziku na Balkanu, mnogo pre navodnog doseljavanja u 7.veku, potvrđene arheološkim istraživanjima, još pre 20 godina. Retor Prisk, 200 godina pre navodnog doseljenja, zapisao da veliki narod Podunavlja, Banata i Bačke takozvani Limiganti koriste reči medovina ali i reč koju je ovaj Latin zapisao – KOMON. Komon je, piše Prisk, piće koje se dobija fermentacijom ječma. Svaki Srbin zna da se pivo pravi KOMLJENJEM JEČMA a komina i komovica su poznate i karakteristične srpske reči. Mi danas pouzdano znamo da su Limiganti pili medovinu i pivo koje su zvali komina, da se arheološki poklapaju sa Zarubnjeckom kulturom u Rusiji i Ukrajini, što ih ubraja i u Slovene, a uz to niko nema dileme da spadaju u ilirsko-tračko grupu naroda. Reč KOMINA pogotovu je karakteristična za Srbe u Banatu danas, što znači da je naš narod na ovom području jezički i arheološki dokazan više stotina godina pre navodnog doseljavanja. Sve ovo zna se dvadeset godina, ali se naši istorijski udžbenici ni za cent nisu promenili. Cela priča završila se sa nekoliko novinskih naslova u niskotiražnim nedeljnicima.

Da Vas podsetimo:  Opet američke sankcije?

Tvrdnju Halkokondila i velikog broja starih istoričara i pisaca mi veoma lako možemo prepoznati i potvrditi u sopstvenoj realnosti jer takozvana balto-slovenska grupa jezika i njeno rasprostiranje potpuno se poklapa sa rasprostiranjem Ilira, Tribala, Tračana, Geta, Dačana i Skita. Analizom 180 sačuvanih tračkih reči, lingvistička nauka je već danas jasno uvidela jedinu moguću realnost a ona glasi da svi ti milioni ljudi: Iliri, Tračani, Geti, Mezi, Tribali, Dardanci, Dačani, Skiti nisu nestali, već žive u narodima Balkana, istočne, centralne Evrope i Baltika.

Aleksandar Šargić
Izvor: izano.rs

1 KOMENTAR

  1. Istoricari koji su osporavali nasu postojanost i nase balkansko poreklo nisu pisali istoriju iz naucno dokazanih gradiva vec su bili od komunista placani da pisu kako oni traze i zele. Tito podmetnuto austrougarsko zlo je cinio sve da nas zbrise sa mape naroda i svede na grupu divljaka koji su dosli sa Karpata. Znamo da sa Karpata poticu Arnauti a isto tako znamo da je Balkan postojbina srpskog naroda i rasadnik pismenosti i kulture. Mi smo ziveli izmedju Panonskog i Crnog mora tad Jadransko more nije postojalo ono je nastalo povlacenjem Panonskog mora. Treba istoriju revidirati i to pod hitno da nam nesvesni istoricari ne uce decu da smo otimali zemlju onima koji nisu ni postojali u ona vremena. Sudbina nasa je slicna sudbini americkih Indijanaca, autohtonog naroda Amerike jer smo i mi autohton narod balkana i najstariji narod evrope.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime