Porodice duginih boja

Crni dani pred Srbijom: Zakon o rodnoj ravnopravnosti i uvod u društvo pedofila i transseksualaca

Srbija svake godine gubi 40.000 stanovnika, ali se aktuelna vlast zalaže da se naša deca što je moguće masovnije prodaju strancima i to ne samo da bi bila usvojena, već i da bi poslužila kao donatori organa. Zakonska rešenja koja su nam nametnuli stranci već postoje, a u toku je potpisivanje odgovarajućih ugovora sa firmama koja trguju decom. Pre nego što izvezemo decu, ona moraju da budu vaspitana u skladu sa trenutnom tendencijom u Evropskoj Uniji da se izbrišu razlike među polovima i da se propagira pedofilija.

Zakon o rodnoj ravnopravnosti je napisan, ali nije predat Skupštini 2017. godine, što ne znači da neće biti usvojen ove ili neke od narednih godina.U članu 61. stav 10 ovaj nacrt predviđa kaznu od milion i po dinara za prosvetne ustanove koje ne obezbede upotrebu rodno osetljivog jezika u udžbenicima i nastavnom materijalu. Ono što se ovde naziva „rodno osetljivim jezikom“ u suštini je završna faza ispiranja mozgova i pripreme Srbije da uđe u klub zombiranih nacija.

Rod nije isto što i pol, jer polova ima samo dva (muški i ženski koji imaju različite hromozomske parove), dok rodova može da bude koliko ko hoće. Već sada Fejsbuk nudi 71 rodnu opciju svakom svom korisniku. Na internetu je postao legendaran govor Štefana Kenigera, nemačkog poslanika sa izborne liste „Alternativa za Nemačku“, koji je svoje obraćanje sa govornice skupštine započeo pozdravom u trajanju od preko tri minuta i to sledećim rečima: „…Drage dame, draga gospodo, dragi homoseksualci, drage lezbejke, dragi androgini, dragi bi-rodni, dragi rodno-varijantni, dragi rodno-kvirevi…“ Uspeo je da nabroji preko 60 rodova izvrćući ruglu politiku „rodne ravnopravnosti“ koja se godinama primenjuje u Nemačkoj i ostatku Evropske Unije.

U proleće 2013. godine, Sindikat nastavnika i pedagoga Francuske je otvoreno podržao gej-revoluciju vlade i glasao za ukidanje izraza „dečak i devojčica“ u svim školama Francuske. Radi se o tome da, pobedivši u Francuskoj, zastupnici gender ideologije traže apsolutnu „slobodu“ u izboru roda za svako dete po rođenju. Pri tome „devojčice“ i „dečake“ nisu samo ukinuli u Francuskoj, već su prirodni pol praktično isključili iz spiska, upravo onako kako predlaže „rodni izbor“.

Rodna ravnopravnost, kako je zamišljena u izopačenim umovima Evropske Unije, počinje naizgled benignim brisanjem razlika između polova koja kreće još u predškolskim ustanovama. Nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji je na čekanju, zabranjuje „rodnu diskriminaciju“ pod kojom se podrazumeva i „javno zagovaranje, podržavanje…rodnih stereotipa“ (čl. 9. st. 3) i zalaže se za menjanje „rodnih obrazaca koji počivaju na stereotipima“ (čl. 11, st. 2), odnosno za „eliminisanje rodnih stereotipa“ (čl. 22, st. 4/3). Posebno se od prosvetnih vlasti i obrazovnih ustanova, kao i od institucija kulture, traži „dekonstrukcija rodnih stereotipa“ (čl. 35, st. 2; čl. 36, st. 4/1).

Prvi korak ka tome je prestanak podele dece na „dečake“ i „devojčice“ čak i u jezičkom smislu. Nedavno se i u Srbiji pojavila knjiga „Pružite detetu STO mogućnosti umesto DVE: o rodnim zamkama i teškoćama u svakodnevnom životu“ autora Kristine Henkel i Mari Tomičić, koju je sa švedskog prevela Svetlana Tot, a ilustrovala Marina Milanović (naslov u originalu: „Ge ditt barn 100 möjligheter Istället för 2“). Radi se o obavezujućem priručniku kako decu treba vaspitavati da bi jednog dana bili polno neopredeljene ličnosti. Zbog toga se deci ne smemo obraćati ističući njihov pol (nema više „bate“ i „seke“, svi su samo „dete“), ali se izbegava i korišćenje izraza kao što su „majka“ i „otac“, već se umesto toga govori uopšteno „roditelj“. Razlog za to je što samo „stereotipni“ par (muškarac i žena) mogu da budu roditelji u pravom smislu te reči (otac i majka), dok rodno izmišljeni parovi, kojima će biti dozvoljeno usvajanje dece, ne mogu uvek da odrede ko je u ulozi muškarca, a ko žene, pa se osećaju diskriminasanim.

Pomenuti „priručnik“ na strani 53 insistira na tome da se deca tokom boravka u vrtiću ili školi ne dele po polovima, odnosno da se ukinu tipične igre za devojčice i dečake. Ubuduće će i dečaci preskakati lastiš i češljati svoje Barbike, a devojčice će se deliti na „kauboje“ i „indijance“ ili igrati fudbal u školskom dvorištu.

Šira javnost je za Kristinu Henkel čula 2009. godine, kada je podržala odluku jednog švedskog para da pol svog dvogodišnjeg deteta sakrije od okoline i da ga odgaja na „rodno neutralan“ način. Par je to opravdao tvrdnjom da je „nametanje pola detetu okrutno, jer ga time društvo ubacuje u kalup, umesto da mu dozvoli da samo odredi svoj identitet“. Ovakvu bizarnu odluku Henkelova je podržala rečima da bi „to moglo da učini dete jačim“.

O čemu se tačno radi kod ovog „novog načina vaspitanja“ lako se i brzo otkriva, jer to ni sami autori pomenute knjige ne žele da sakriju. Roditelji i vaspitači se uče da decu organizuju na „netradicionalni“ način da bi se igrala. Kako je uočeno da se u svim kulturama dečaci okupljaju u veće grupe i igraju specifične igre, to „priručnik“ preporučuje da im se omogući samo igranje u manjim grupama, po mogućnosti u parovima i to igara koje su tradicionalno smatrane „ženskim“. Kod devojčica je obrnuto: njih treba animirati da se igraju u većim grupama. Dakle, deci ne treba prepuštati da sama odlučuju sa kim i šta će se igrati. Kod otkrivanja i istraživanja seksualnosti, stvar je potpuno drugačija.

Na strani 188 srpske verzije pomenute knjige piše: „…Deca imaju pravo na svoju seksualnost i na to da je iskazuju bez osećaja stida ili krivice „. Zbog toga decu treba ne samo podržavati kada pipkaju svoje polne organe, već ih treba i učiti kako je to deo njihovog tela i da ona potpuno samostalno odlučuju ko sme i na koji način da ih dodirne (strana 190). Dakle, trogodišnje dete ne može samo da bira sa kim i koju igru će igrati, ali je dovoljno zrelo da odluči kome i u koju svrhu će dati svoj polni organ!?!

Da ne bi bilo nikakve zabune kakvu opciju u seksualnim odnosima zastupaju autori, vidi se iz samog obrazloženja zašto dečaku ne treba dozvoljavati da poljubi devojčicu: time se, tvrde autorke na strani 112, iskazuje navodno „pogrešno“ očekivanje da će se deca razviti u heteroseksualne individue!?! Decu treba učiti da „dečaci mogu biti zaljubljeni u dečake, a devojčice u devojčice“ (strana 113 i 163), kao i da postoje „porodice duginih boja“ sa „dve mame“ i „dvojicom očeva“ (strane 198-199).

Onaj ko pomisli kako su ovo samo preporuke, grdno se vara. Radi se o obavezujućem novom ustrojstvu porodice i porodičnih odnosa čije će sprovođenje da nadgleda država. Pod plaštom liberalizacije razvija se klasični fašizam u kome vlast određuje šta je dobro za narod, dok je individualizacija moguća jedino u okviru onoga što je od koristi za samu državu.

To se vidi iz čitavog seta zakona koji su usvojeni, a koji dopunjuju Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Kada se pogleda ko sve stoji iza pomenutih zakona, gubi se i poslednji trag sumnje kako je sve samo puka slučajnost.

Na vrhu piramide zakona kojima se uvodi obavezno društveno uređenje duginih boja u kome je heteroseksualnost pre nepoželjni izuzetak nego uobičajeno pravilo, nalazi se Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, iza koga stoji takozvana nevladina organizacija klasičnog fašističkog profila „Autonomni ženski centar“.

AŽC je prijavljen na adresi Tiršova 5 a, a na čelu mu je Slobodanka Macanović. Ono što je neuobičajeno jeste da ovo udruženje građana ima svega dvadesetak zaposlenih, ali prosečni godišnji budžet od preko pola miliona evra. Tačnije, AŽC je 2013. prijavio prihod od 80.250.000 dinara, sledeće godine 78.233.000 dinara, 2015, je imao 61.182.000 dinara na raspolaganju, a 2016. godine 62.877.000 dinara. Skoro sav novac potiče iz donacija zvaničnih američkih institucija (kao što je USAID), iz budžeta Republike Srbije i nekih drugih država (iako se radi o takozvanoj nevladinoj organizacija), a najviše para dolazi od Džordža Soroša i nekog od njegovih „Otvorenih društava“.

Ova samozvana nevladina organizacija se otvoreno hvali kako je ne samo napisala aktuelni Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, već i da je jedina merodavna instanca za njegovo tumačenje. Po prepoznatljivoj fašističkoj mustri „ko nije sa nama, taj je naš neprijatelj“, neistomišljenike žigoše kao „zatucane“, „klero-fašiste“, „ultra-nacionaliste“ i slično. Ovo saznanje je veoma značajno, kako bi se razumelo šta zaista stoji iza oduzimanja dece kao u slučaju Trkulja ili Mile Alečković, koji su poslednjih nedelja 2017. uzbudili javnost, iako su to samo medijski najuočljiviji vrhovi ledenog brega.

Po zakonskom rešenju koje je progurao AŽC, Centri za socijalni rad imaju skoro božanska ovlašćenja kada je u pitanju oduzimanje dece od bioloških roditelja. U slučaju Trkulja bila je dovoljna anonimna prijava, pa da šestogodišnja devojčica nasilno i bez ikakvog sudskog rešenja bude oduzeta od roditelja za koje je kasnijim veštačenjem utvrđeno da su psihički potpuno zdravi i da dete nikada nije bilo zlostavljano. Uprkos tome, devojčica se od 18. novembra nalazi u prihvatilištu.

Dovoljna je, dakle, samo sumnja da je počinjeno porodično nasilje, pa da porodice budu nasilno razbijene, a deca smeštena u prihvatilišta, a kasnije data na usvajanje.

Dr Vladimir Dimitrijević, upoređujući više ovakvih slučajeva nasilnog i nepotrebnog oduzimanja dece od bioloških roditelja, zaključuje sledeće: „…Ideal Novog svetskog poretka je hraniteljska – ugovorna, a ne rođena porodica. U biološkoj porodici, odnosi između roditelja i dece nisu formalizovani, a pristup kontrolnih organa ograničen je na neke neuobičajene situacije. U ugovornoj (hraniteljskoj) porodici, gde je dete smešteno na osnovu potpisanog sporazuma, svi odnosi su pravno regulisani, a prisustvo kontrolnih organa se od početka podrazumeva. Što veći bude broj dece koja su iz bioloških premeštena u ugovorne (hraniteljske) porodice, utoliko će ‘transparentniji’ postati porodični odnosi u celini. Biološkim porodicama će – ukoliko se već od njih ne može u potpunosti izbaviti – takođe biti nametnute ugovorne forme, na primer, sporazum između roditelja i kontrolnih organa (takozvani socijalni patronat), u kojem se utvrđuju parametri života deteta unutar porodice.“

Tri Haške konvencije o deci ozakonile su činjenicu da deca ne pripadaju roditeljima, već postaju vlasništvo zemlje u kojoj su boravila poslednja tri meseca, pritom, bez prava napuštanja te teritorije. Pojam „roditeljskih prava“ u Evropi je ukinut još 1980. godine i zamenjen „pravom starateljstva“, koje se može prenositi sa jednog građanina na drugog.

U Švajcarskoj su objavljeni dokumenti koji svedoče, da je u 2012. godini 30.000 dece oduzeto iz tradicionalnih porodica i da su predata u istopolne porodice. Na Zapadu je stvoreno pravo tržište dece koje se za velike pare prvo predaju u hraniteljske porodice, a zatim daju na usvajanje. O ovome je svedočio na italijanskoj televiziji i jedan sudija iz Bolonje, koji je rekao da je u Italiji (kao i u ostaloj Evropi) oformljeno i funkcioniše privatno tržište starateljstva. Nešto kao „berza dece“.

Kod oduzimanja dece od hraniteljske porodice nije potrebna čak ni naznaka nekakvog nasilja, nije potreban apsolutno nikakav razlog, kao što pokazuje slučaj Mile Alečković, univerzitetskog profesora koja, između ostalih, predaje i psihologiju ličnosti i psihologiju učenja, odnosno daleko je bolje obrazovana od svih osam osoba zajedno, koje su krajem decembra došle da joj uzmu devojčicu koju je primila kao hraniteljka.

„Nedostatak“ prof. dr Mile Alečković i njenog supruga, Iva Bataja, jeste to što su poznati kao osobe koje podržavaju takozvane klasične porodične vrednosti u kojima dete nena dve majke ili dvojicu očeva. Osim toga, oduzimajući dete hraniteljima koji su univerzitetski profesori i stručnjaci za odgajanje dece, centri za socijalni rad ostalim „ugovornim“ roditeljima, od kojih veliki broj nema ni završenu srednju školu, šalje jasnu poruku da paze kako vaspitavaju poverenu im decu.

Deca koja se prvo oduzmu biološkim roditeljima, a zatim i hraniteljskoj porodici, na kraju završavaju na „berzi dece“, odnosno bivaju prodata platežno sposobnim osobama iz inostranstva koja često ne razmišljaju o klasičnom usvajanju. Preciznije rečeno, kako tvrdi slobodni novinar istraživač Dušan Velkovski, deca iz Srbije se u inostranstvu prodaju u komadu, ali i u delovima.

Članak u uglednom Švedskom listu Aftonbladet pod naslovom „Naši sinovi su ubijeni zbog organa“ dovodi u vezu vrlo teške optužbe za trgovinu organa od strane Izraela sa hapšenjem američkog Jevrejina osumnjičenog za masovnu trgovinu ljudskim organima, tvrdi Velkovski. Članak je opremljen fotografijom mrtvog Palestinca sa šavovima na telu, nesumnjivo nastalima tokom autopsije, kao i fotografijama mladih koji bacaju kamenje i fotografijom Jevrejina Levia Icaka Rozenbauma iz Njujorka, koga je FBI uhapsio u leto prošle godine i optužio za pokušaj kupovine bubrega od jednog Izraelca i prodaju neimenovanom Amerikancu za 160.000 dolara.

Prema Damaskus Univerzitetu, izraelske vlasti potpuno rutinski uzimaju organe od Palestinaca, a zatim ih prodaju na crnom tržištu za upotrebu u transplantaciji organa. Jedan izveštaj BBC-a je otkrio da je Izrael po glavi stanovnika najveći primalac organa za presađivanje u svetu, ali i zemlja sa najmanjim brojem donatora. Izraelski sistem zdravstvene zaštite godinama subvencioniše i do 80.000 dolara primaoce organa kako bi putovali u inostranstvo na transplantacije.

Autor pomenutog članka u švedskim novinama, Donald Bostrom, priču o ubijanju Palestinaca, a sve radi šverca organa, temelji na iskazima Palestinaca sa Zapadne obale i Gaze, ali prenosi i izjavu izraelskog vojnog portparola da se nad Palestincima ubijenim u sukobima s izraelskom vojskom autopsija zaista izvodi potpuno rutinski. U tekstu se takođe spominje nedostatak organa za transplantacije u Izraelu i vladina kampanja da se građani uključe u doniranje. „U vreme te kampanje, mladi Palestinci nestajali su i u svoja sela vraćani pet dana kasnije, mrtvi i s rezovima po čitavom telu“, napisao je Bostrom u ovom izveštaju.

Ne treba zaboraviti ni kako je prodaja organa izvađenih Srbima u takozvanoj „Žutoj kući“ u Albaniji išla upravo preko Izraela.

Srbija godišnje gubi 40.000 stanovnika, odnosno toliko ljudi više umre ili se iseli iz zemlje u odnosu na novorođene ili doseljene. Uprkos tome, aktuelna srpska vlast je odlučila da našu decu prodaje i to nikom drugom nego – Izraelcima.

Početkom septembra 2016. u Vladu Srbije su došli najviši predstavnici izraelske fondacije „Atid Haieladim“ koji su doneli kompletnu neophodnu dokumentaciju za usvajanje dece, tražeći da se potpiše sporazum kojim bi im ubuduće bilo omogućeno pravo prvenstva kod odabira dece. Razgovor su započeli rečima: „…Već danas, za ovim stolom, možemo stvoriti ozbiljnu sreću za sedmoro dece. Imamo spremne porodice koje u pogledu usvajanja zadovoljavaju sve svetske kriterijume.“ Valjalo je još samo da se proveri da li se slažu krvne grupe, kao i da se dogovori cena.

Generalno, Izraelci su imali samo jedan uslov: da deca nisu mlađa od 14 meseci, niti starija od tri godine. Vladimir Beno, predstavnik Fondacije, tom prilikom je srpskim medijima preneo kako se sa decom postupa u skladu sa Haškim konvencijama, odnosno onim sporazumima koji predviđaju da pravo starateljstva zamenjuje pravo roditelja i da su deca podložna zakonodavstvu zemlje u kojoj borave poslednja tri meseca, tako da po isteku tog roka srpske vlasti nemaju nikakve ingerencije nad izvezenom decom, niti više mogu da ih zaštite.

 Prodaja na „berzi dece“

Zakon o sprečavanju porodičnog nasilja, kao razlog da se dete oduzme biološkim roditeljima predviđa i zanemarivanje, a to se dešava, kako tumače u „Autonomnom ženskom centru“, i kada roditelji odbiju da dete vakcinišu vakcinama čiju bezbednost ne garantuje ni sam proizvođač.

Prinudno oduzimanje dece od bioloških roditelja tako se otkriva kao glavni cilj zakona o obaveznoj vakcinaciji. Dr Jovana Stojković, koja sebe ne smatra protivnicom vakcine, već borcem za prava roditelja da samostalno odlučuje kom riziku će izložiti sebe i svoje maloletno dete, iznosi podatke instituta „Batut“ da je od 1984., kada je počela vakcinacija sa drugom dozom protiv malih boginja, pa do 2016. u Srbiji zabeleženo 104.620 slučajeva ove bolesti i da tada niko nije histerisao kako je nastupila epidemija, kao što je slučaj u 2017. zbog nekoliko stotina slučajeva oboljenja. Dr Stojkovićeva takođe upozorava da roditelji moraju da budu poučeni kako vakcina nema doživotno dejstvo, ali da neminovno dovodi do smanjenja imunološke odbrane koju autonomno stvara svaki organizam, što može posebno opasno da bude kod trudnica koje ne samo da smanjuju sopstveni, već i imunitet svog deteta.

Međutim, roditelji koji odbiju da vakcinišu svoje dete rizikuju da im ono bude oduzeto i prodato na „berzi dece“. I u ovom slučaju je primetna težnja države da se nametne kao staratelj sve dece i da potpuno zameni biološke roditelje.

„Oficirke“ i „redarke“

Kada bude konačno usvojen novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti, vršilica neće biti samo obična poljoprivredna mašina, već obavezni ženski oblik imenice „vršilac“, na primer u izrazu „vršilica funkcije“. „Oficirka“ neće više biti vrsta čizme, već ženski rod imenice „oficir“, a dobićemo i reči kao što su: „školska redarka“, „davačica krvi“, „vlastodržačica“, „drvosečica“, „mašinovođica“… Kako sve imenice moraju da imaju i muški i ženski rod, muška prostitutka će se, isto kao i u modernom hrvatskom, zvati „prostitutak“.

Nadzor nad ovim nasiljem nad jezikom vrši američka „nevladina organizacija“ NALED (čija je predsednica Upravnog odbora dugo vremena bila sadašnja predsednica Vlade Ana Brnabić), koja u svojoj „Sivoj knjizi“ pomno beleži šta je naša Vlada ispunila, a šta još nije.

Reformu u obrazovanju (preciznije, uvođenje seksualnog vaspitanja), prema rečima Grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacija Ministarstva prosvete RS, pomaže „Incest trauma centar“ koja sebe naziva „ženskom nevladinom organizacijom“ koja se bavi „zaštitom od nasilja u porodici i seksualnog zlostavljanja“, kao i „psihološkom podrškom deci i ženama koji su preživeli seksualno nasilje“. Uticaj ovog ženskog „nevladinog“ društva na državne organe je značajan, obzirom da je, prema podacima sa sajta Centra, njihove „edukativne programe“ prošlo 8.874 zaposlenih u 832 državne i „nevladine“ organizacije.

Na sajtu „Labrisa“ (organizacije koja se, navodno, bori protiv diskriminacije, ali okuplja samo žene) može se pročitati obećanje Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja koje je potpisao prof. dr Zoran Avramović, u kome se Zavod obavezuje da će pristupiti izradi predloga podzakonskih akata koji će bliže definisati plan udžbenika , a kao odgovor na pritužbe labristkinja na „diskriminatorne sadržaje koji se odnose na seksualnu orijentaciju i rodni identitet“. Zakon nam, očigledno, nije potreban, dovoljna je tužbalica „Labrisa“.

„Labris“ je direktno na platnom spisku USAID-a koji je, po sopstvenim priznanjima, u periodu od 2001. do 2016. u Srbiju uložio 747 miliona dolara. Najveći donator ove „nevladine“ organizacije je američka administracija.

Milan Malenović

magazin-tabloid.com