Ovogodišnji Kopaonik biznis forum (3-6. mart) održava se pod nazivom „Srbija 10 godina posle velike recesije: snažan rast kao imperativ“. Tema prošlogodišnjeg, jubilarnog 25. Foruma bila je „Šta posle finansijske konsolidacije“, odnosno, kako su objašnjavali organizatori iz Saveza ekonomista Srbije, kako fiskalnu stabilnost merama ekonomske politike pretvoriti u održiv rast i razvoj. Pretprošle 2017. godine glavna preokupacija „Srpskog Davosa“ bila je „Program reformi za Srbiju“, to jest – kako dobre rezultate fiskalne reforme pretvoriti u trajan rast.
Nisam išao dalje u prošlost, ali očigledno da „muka“ koja muči preko hiljadu učesnika ovog skupa već godinama ostaje ista – slab privredni rast. Samo se naslovima malo „dodaje gas“. Džabe, pošto su se kola zaglavila u blatu i točkovi samo šlajfuju.
No, kad smo već kod naslova, iako na prvi pogled deluje i zgodno i razložno, čini se da je ipak razvojna problematika nepotrebno proširena na celu deceniju. Tako se, naime, fokus širi i rasplinjava, odnosno omogućava da se u potrazi za uzrocima, namerno ili slučajno, zaluta. Bilo bi logičnije i trenutku primerenije da je tema omeđena na godine pod sadašnjom vlašću. Čak i da se odbaci prvih godinu i po dana, na koje se još mogao protezati uticaj bivših vlada, za zbivanja u poslednjih pola decenije zaslužna je isključivo aktuelna ekipa.
Dakle, da budem malo pretenciozan, adekvatniji naslov je mogao biti: Kako smo izgubili pet godina i kako da ne izgubimo još pet. Jer, kako stvari stoje – izgubićemo ih.
Dva se razloga mogu navesti u prilog ovoj pesimističkoj prognozi. Ima ih verovatno još, ali bar se meni čini da su ovo najvažniji. U poslednjih pet godina došlo je do dva paralelna procesa. S jedne strane – privreda je „dekintirana“, a sa druge – država je privatizovana.
Prvo o prvom. Cena fiskalne stabilizacije (ma koliko ona bila neophodna) bila je izuzetno visoka. Ne toliko u apsolutnom smislu, koliko zbog toga što su troškove konsolidacije platili oni koji nije trebalo da ih plate. Cenu je, konkretno rečeno, platila privreda. Privatna pre svega. I to dvostruko. S jedne strane, novac kojim je „peglan“ deficit u državnoj kasi manjim delom je obezbeđen smanjenjem potrošnje, tj. plata u javnom sektoru i penzija. Sveukupno je naime na taj način „namaknuto“ tek oko 150 milijardi dinara. Mnogo više sredstava obezbeđeno je povećanim zahvatanjem iz privrede. U odnosu na 2014, kada je počeo „proces“ konsolidacije, do 2018. godine zaključno, državna zahvatanja iz privrede su povećana za preko 1.100 milijardi dinara. Drugim rečima blizu 10 milijardi evra. U poslednjih pet godina, bruto domaći proizvod je ukupno porastao za oko 10 odsto, a izdvajanja iz privrede tri puta više – za 30 odsto.
To zapravo govori da je od štednje, koja je najavljena kao okosnica finansijske konsolidacije, ostalo vrlo malo. S druge strane, za toliko novca koliko je iscrpeno da se napuni državna kasa ostalo je manje para za investicije (pa i plate) u privatnom sektoru. A to znači i manje novih proizvodnih kapaciteta, što dalje znači manji privredni rast. Ne samo danas nego i sutra, jer je sužena baza koja treba da generiše nove profite i nova ulaganja. Zato Srbija i danas ima investicije znatno manje od potrebnih. Zarad sređivanja državne blagajne praktično je žrtvovana privreda. Da ne kažemo – budućnost Srbije.
Ovom investicionom problemu treba dodati i jedan (re)distribucioni. To jest, samo malo drugačije rečeno, onu gore pomenutu privatizaciju države. Naime, kako se nova „politička elita“ učvršćivala, tako je počinjala da koristi poluge vlasti za lično bogaćenje. Dakle, dolazi do uspostavljanja kontrole nad privredom koja ima različite forme.
Pare iz državnih fondova idu partijskim, ad hoc osnovanim firmama, tj. njihovim vlasnicima. Oni po pravilu ne stvaraju nikakvu novu vrednost, ništa ne investiraju i ne razvijaju se. Drugo, državne institucije, uključujući i javna preduzeća, koriste se za uhlebljenje desetina hiljada partijskih ljudi. Pošto oni niti znaju da rade niti su, često, zaposleni da bi radili, pada kapacitet, kvalitet i efikasnost države, što za posledicu ima da ona postaje kočnica razvoja. Treće, reketiraju se i/ili preuzimaju uspešna preduzeća i lukrativni poslovi, naročito izvozni. Na taj se način oni koji su stvorili i razvili firme i poslove, preduzetnici i inovatori, uklanjaju iz privrednog života. Neki se povlače, drugi, mlađi, beže u inostranstvo. Na površinu, pak, izbijaju paraziti i (polu)kriminalci koji sisaju bogatstvo koje su drugi stvorili.
Na Kopaoniku će sigurno biti rečeno mnogo dobrih i pametnih stvari. Ali kad govorim o ovome, uvek se setim čuvenog, iz vremena bivše SFRJ, Opatijskog savetovanja. Ono, doduše, nije bilo tako masovno i glamurozno kao ovo na Kopu, ali je okupljalo najbolje jugoslovenske ekonomiste. Dolazili su na taj „simposion“ – baš kao i danas – i visoki državni zvaničnici, i slušali šta imaju da im poruče ekonomski eksperti. Sve je bilo „miko fo“ što bi rekla Sterijina Fema, ali ništa od toga nije bilo primenjivano i sprovođeno u praksi.
Mijat Lakićević
Izvor: Peščanik.net
